Site name

Pomodoro intervju - Aleksandar Radunović Popaj, jedan od čuvene četvorke The Books of Knjige

Ne bi ovakvi bili na vlasti da nema onih koji veruju u gluposti

"Mi imamo potrebu da se obraćamo svetu ili sebi samima na jedan poprilično nenormalan način. Tako da su ideje ovog filma iz toga korpusa.

6

Piše: Marija Krtinić

07. novembar 2017. 15:00

Ne bi ovakvi bili na vlasti da nema onih koji veruju u gluposti

Foto: Miroslav Dragojević

Nama je zanimljivo da tu stvarnost parodiramo toliko da je dovedemo do besmisla. S tim što danas živimo stvarnost koju je teško parodirati jer, nažalost, šta god napraviš, ono što se dešava je deset puta paradoksalnije, katastrofalnije, smešnije...", kaže u razgovoru za Danas Aleksandar Radunović Popaj, jedan od čuvene četvorke The Books of Knjige (koju još čine Veselin Gajović, Goran Vujović i Zoran Marković). Ova crnogorska humorističko-muzička organizacija, koja je aktivna od početka devedesetih godina, nakon radija i televizije okrenula se novoj formi - filmu, u kome na sebi specifičan način govore o stvarnosti u kojoj živimo. Ostvarenje "The Books of Knjige: Slučajevi pravde" biće premijerno prikazano 8. novembra u bioskopu Cineplexx UŠĆE Shopping centru, a dan kasnije naći će se na repertoaru svih kino sala u Srbiji.

* Ova krimi-komedija sudeći po reakcijama iz regiona gde se već prikazuje, prilično je krvav i surov film i daleko od očekivane lake i smešne komedije...

- Ja mislim da je smešno. Ali je tačno da je film živ. Meni je fascinantno da ljude u vremenu gde je sve oko nas pornografija i laž, i gde je do te mere sve nenormalno, može da začudi bilo šta što je van domena stvarnost. Ili su to oni dežurni moralisti koji moraju da se zgražavaju da bi rekli: "Ne, mi nismo takvi." S tim da ja i dalje ne vidim šta tu ima strašno. Moguće da sam oguglao vremenom. Ali kad to uporedim sa nečim što gledamo svakodnevno, meni je to sasvim ok. Ja mislim da je smešno, ali je možda to i neka profesionalna deformacija ili neka bolest.

* Je l' to bio slučaj sa svim stvarima koje ste radili - da uvek ima onih kojima je sve to čudno?

- Nas je najviše legitimisalo nešto što nismo mi. Mi se bavimo marketingom, jer od nečeg moramo da živimo. Snimili smo veliki broj i televizijskih i radijskih reklama koje su jako popularne. Tu postoje određene zakonitosti, kad se radi marketing... A onda te najveći broj ljudi doživljava kroz tu formu. To su fini, lagani skečevi... Jesu otkačeni, ali se ne ide u radikalizaciju. Dok su radio-emisije i naši slobodni izrazi ono što je naša prava suština. Postoji još jedna stvar. U ovom filmu ima mnogo ljudi pored nas. Tako da je moguće da su ti tvrdokorni fanovi nezadovoljni, jer nismo baš zastupljeni u svakoj sceni....

* Falite im...

- Ne znam da li im falimo... Ali ima više razloga zbog kojih nekoga može da začudi ovaj film, da upotrebim taj eufemizam. Ali mislim da je mnogo više onih kojima se film sviđa. Što znači da ima mnogo više nenormalnih ljudi na ovim našim prostorima.

* Kako biste vi opisali nekome ovaj film, kako bi donekle znao šta da očekuje?

- Koliko god da sad mogu da zazvučim pretenciozno, ali nemam bolje instrumente u rukama, to je neka mešavina filmova Roja Andersona, Anders Tomas Jensena i Votersovih filmova. Ako mogu da napravim sintezu, a neko ko se bavi filmom i gleda filmove zna o čemu pričam. Samo što je to na naš način. Ja ne kažem da je to ni dobro ni loše. Ali to su neki senzibiliteti koji provejavaju ovim divnim ostvarenjem.

* Možda vas ipak najviše porede sa Pajtonovcima, jer su oni svima najpoznatiji. NJima se dešavalo da su gledaoci njihove skečeve počeli da mešaju sa običnim emisijama. Da li se vama tako nešto događalo?

- Mi smo radili na početku kada smo bili mlađi mnogo nenormalnije stvari. U tom smislu na radiju smo imali emisiju gde smo dovodili lažne, izmišljene goste, koje smo mi glumili. Sećam se jedne emisije gde smo menjali bolesti. Bio je tu doktor, koji, ako neko ima, ne daj Bože, upalu pluća, hoće to da zameni za giht... I zvali su ljudi. U jednom trenutku se javila jedna žena kojoj je dete bilo bolesno od karcinoma. Tu smo videli da smo preterali jer ljudi te najnenormalnije stvari često ne kapiraju kao zafrkanciju. To je bio pakao. Ukapirali smo da koliko god bilo nenormalno ono čime se bavimo, postoji ogroman broj ljudi koji će da poveruju u takvu stvar. Na kraju krajeva, ne bi ovakvi ljudi bili na vlasti ni kod nas ni kod vas, ni planetarno, da ne postoji veliki broj onih koji veruju u razne gluposti.

* To zvuči kao reakcije na radio-dramu "Rat svetova" u režiji Orsona Velsa...

- Da, da... s tim da su tad ljudi bili prepadnuti. Bojali su se da li će ih napasti vanzemaljci ili neko drugi. Ja ne mislim da je čovek danas prosvećeniji, mislim da je gluplji nego ikad. To da mi idemo napred je glupost. Nisam siguran da danas ima mnogo ljudi koji su pametniji od Aristotela, Sokrata, Platona... Tako da što se te evolutivne naracije tiče, nismo daleko odmakli. Za nas bi trebalo da je teže da poverujemo u te gluposti, jer nam je sve dostupno. A vidiš da sve više i više ljudi veruje u to.

* Šta je onda materijal za vaš rad u takvoj situaciji?

- Kad počneš nešto tako da radiš, pratiš svoj senzibilitet i duh, i deliš vrednosti sa nekim ko to razume. Kao sve u životu. Ja sam razmišljao o tome šta je ljudima smešno i zbog čega se smeju na različite stvari. To je toliko neobjašnjiv fenomen. Mnogi su se bavili time. Meni je najzanimljivija jedna Šopenhauerova teza, koju je on preuzeo od Kanta, da je smešno kad se nešto pretvori u ništa. Možda je to najbliže onome što mi radimo - da ono što je nešto pretvorimo u ono što je ništa. To ništa je zaista smešno. To ništavilo iz koga dolazimo. Mi svi mislimo da smo jako važni, da smo fantastični... Na društvenim mrežama svi smo lepi, važni... jedu se najskuplja jela... A u suštini smo duboko nesrećni. Hoćemo to naše nešto da pretvorimo u nešto još veće, a suština je da shvatimo da je to ništa. Mislim da je život zabavniji ako se na taj način postave stvari i da učimo da se smejemo sami sebi. Danas se ljudi ne smeju sami sebi, nego traže druge da im se smeju. Ja kroz ovo filozofiranje pokušavam da dođem do toga da se mi smejemo sami sebi. Drugi nam nisu cilj. Oni se prepoznaju jer smo svi zaista isti u ovom beskrajnom apsurdu.

* Ima li humor veze sa mentalitetom ili nacijom?

- Ja mislim da ima, ali sam isto tako siguran da postoje univerzalne stvari i kategorije. Čarli Čaplin je verovatno najveći komičar svih vremena. Kod njega su bili dominantni gegovi, slepstik, s tim što on nije bio samo to. Ali cela planeta se tome smejala. Tu je nacija bila apsolutno nevažna. Ja verujem da će se istom smejati onaj u Africi i na Cetinju, s tim da postoje fore koje su odraz kulture i nečega što progoni i muči tu zajednicu. Ali to su lokalizmi. Ima i toga kod nas, ali što smo stariji, to smo bliži ovom prvom. Mislim da ćemo pred smrt biti najuniverzalniji.

* Jeste li imali nekada problema zbog svojih emisija?

- Govorio sam da se mi najviše podsmevamo sebi samima, a ne postoji bolji način da to činiš od toga da rušiš mitove koji su vezani za tvoj narod, za tvoj mentalitet... Mi smo u stvari počeli od NJegoša. Ja jako volim NJegoša. Mislim da je genijalan pesnik. Mi smo se sprdajući sobom sprdali i sa njim i sa mitovima "Mi smo junaci" ili smo ovakav i onakav narod. Tu se dešavao po koji problem, jer je bilo ljudi koji su hteli da nas ubiju. Zezali smo se s crkvom. Ja i dalje mislim da je crkva institucija koja je jako važna za čovekov unutrašnji život, ali da je oduvek bila parapolitička ustanova. Još je Dante pisao o Vatikanu kao o leglu nemorala. Ja isto mislim za bilo koju crkvu koju prepoznajem. Imali smo grdnih problema, posebno nakon skeča sa Isusom. To je bilo jako zajebano, jer je bilo ljudi koji su bili smrtno uvređeni, iako ja mislim da nisu imali razloga. Mi smo pokušavali da pokažemo kakav je današnji vernik, kako bi se odnosili prema Isusu da je danas živ. Mi znamo da ko god da je pozivao na ljubav, praštanje... Gandi, DŽon Lenon... da su ga ubili. Ti ljudi obično završe na taj način, a onda ih svetina, ostali licemeri, sledi, a oni su ih u stvari ubili. Ne volim da objašnjavam šta smo hteli da uradimo, možda to i nije to. Možda se to što mi hoćemo izrodi u nešto treće. Bilo je problema, ali ne mogu reći da ih nismo provocirali.

* A političari kako reaguju? Kod nas satiričari uglavnom najviše problema imaju sa njima?

- Njima je manje ili više najvažnije da im niko ne smeta prilikom poslovnih transakcija. Možemo da postavimo stvari na drugačiji način, mada ja ne volim da razmišljam tako o nama, ali svi smo mi deo nekog sistema i u tom sistemu političarima je nekad korisno da kažu: "Evo ovi laju i ovo je demokratsko društvo." Vi se u tom slučaju pretvarate u neku vrstu dvorske lude koja je zapravo deo nekog konglomerata koji čini sve to skupa. S tim da mi ne pristajemo na to. Mi možda jesmo to, ali ne radimo to iz tih pobuda. Ja nisam siguran da oni ne bi mogli da nas ugase. Vrlo je lako reći određenim medijima: "Ove maknite." Šta god se radi, radi se sa nečijim dopuštenjem. S tim da bi mi to nastavili kroz neke subverzivne forme kakve smo radili pre radija. Ono drugo što je važno jeste da vi time ništa ne možete da promenite. Možete sebi da olakšate život time što dovodite u pitanje određene autoritete, ali na kraju je sve isto.

Slučajevi pravde

U fokusu filma "The Books of Knjige: Slučajevi pravde" jesu dva nesposobna detektiva koji pokušavaju da reše slučaj ubistva. Naivni detektivi veruju da mogu da reše lako slučaj, a kriminalna mreža u koju su se upleli vuče ih u propast... Pored Buksovaca, u filmu igraju i Nikola Kolja Pejaković, Izudin Bajrović, Nebojša Glogovac, Zoran Kesić, Stefan Bundalo, Zenit Đozić...

povezane vesti

komentari (6)

* Sva polja su obavezna

Potvrdite

Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.

Stojan

07. novembar 2017.

Inspirisan sam ovim sto ovde pise. Ali moramo znati da je ljudski rod (covecanstv) kako ga mi koji smo na planeti zemlji zovemo ipak jedan od najgrdjih proizvoda svevelike i nama nedokucive prirode. I nije potreban Sopenhauer ili bilo koji poznati filozof, Do toga moze doci i covek koji nema vise kilometara skole ali ako pocne duze i dublje da promislja. Shavatice da smo uvek bili isti i nista i da drugo i ne mozemo biti. Ustvari priroda je nas ljude (coveka) kaznila i ovo sto mi sada disemo, mislimo o sebi mnogo dobro, je ustvari izdrazavanje te kazne. I ne krivimo nikoga, kaznu podjednako snosimo i podnosimo i oni koji gledaju Pinkl i oni koji ga gledaju krisom a kazu da ga ne gledaju. I oni koji su za Ruse i oni koji su za Amere i EU. Svi tu kaznu izdrzavamo. Naravno i Ameri i Rusi izdrzavaju tu kaznu. Dobro, umetnici, pesnici, filozofi oni su mozda manje kaznjeni jer misle ili umisle da su nesto...I ovaj fizirar koji nedavno dobi nobela za gravitacione talase misli da je nesto a ustvari detektovao ih je u milionitom delu sekunde i to vise ne moze da ponovi....Zbog toga smo ustvari svi kaznjeni i kaznu izdrazavamo....Ovo nije nikakvo filozofiranje nego istina o ljudskom rodu (covecanstvu)...Neka neko nastavi...

Marina

07. novembar 2017.

Stojan@ Evo ja cu da nastavimm mada nisam neko vec niko. Ne tako davno u Evropi a narocito kod nas krave, koze, ovce, guske, patke, gliste, mentalno retardirani i zene nisu imali pravo glasa. Za homoseksualizam se po zakonu gubila karijera/posao i/ili odlazilo na robiju. Radno vreme je bilo 10-12-14 sati a plata dve kante uglja - jedna za grejanje a jedna da se zameni za krompir. Deca su po zakonu morala da budu najmanje 6 godina stara da bi radila. Samo deca bogatih su isla u skolu. Radna nedelja je bila svaki dan, osim nedeljom ujutru, da bi se (obavezno) islo u crkvu. Posle crkve su se radnici domundjavali pa su im plemstvo i gazde fabrika izmislili fudbal "nedeljom posle mise" da bi ih ucutkali, bukvalno im bacili loptu, drzava blagostanja je bila moguca dok je postojala pretnja SSSR sistema, onda odjednom "nije odrzivo", nema se... Kako to mislite "da smo uvek bili isti i nista i da drugo i ne mozemo biti"? Zar zaista mislite da elita (gora od rulje) nosi kaznu isto kao vi i ja? Zasto se onda neko setio da ubije premijera na stakama, kad je svejedno "sve nemoguce", narocito u Srbiji? Da zaustavi nista?

Popeye

07. novembar 2017.

Udaraju po mentalitetu,dogmama,na stvarno zabavan nacin! A stvarno znam par crnogoraca koji se strecaju kad ih pomenes!

Анастасија Марковић

07. novembar 2017.

Svako ko dobije malo love postaje nekakav umetnik, ali izgleda da je mnogo manje onih koji preferiraju takvu umetnost ili bi možda trebalo promeniti narod koji ne voli takvu umetnost.

Slavko Petrov

07. novembar 2017.

Parodija je parodija i svako pojašnjavanje je suvislo. Ona se deli s ljudima istog duha. Pojašnjavanje Čaplina, Pajtonovaca, Alan Forda, kod nas pak indeksovog radio pozorišta na dvestadvojci, tokom osamdesetih, te nadrealista je apsurdno. Kao da pojašnjavaš već ispričan vic. Pogledaš čoveka u oči i shvatiš koliko je sati. Parodija se razume ili ne. Film nisam video, ali navedena ekipa je obećavajuća.

Lektor 2017

08. novembar 2017.

Ja bih ovaj deo naslova (..da nema onih koji veruju u gluposti..) zamenio sa "neukih, naivnih i gramzivih" ...tako da više odgovara realnosti. Reči "glup/glupost" odavno ne znači ništa...