Uživanje u neverovatno dobroj buci

Mukotrpno surfovanje hrvatskim internet blogovima u potrazi za zlata vrednim papirićem postalo je, stoga, jedina moguća opcija, ali s malom verovatnoćom pozitivnog konačnog ishoda.

Iako je sve izgledalo kao traćenje vremena nas očajnika, na jedan skoro zaboravljen e-mail odgovorio je Marko iz Zagreba, ostavljajući svoj broj telefona i poruku da ima karte (pa vi posle pljujte „naivne“ radnje američkih filmova A produkcije!) Naša veza u Zagrebu, Dalibor K, već sutradan imao je ulaznice u svom posedu, otprilike istovremeno kad se srpskim medijima pronela vest o poplavi falsifikata, te da će nosioci istih biti privedeni policiji! Bože, šta ako su naše falsifikovane? Dalibor nas umiruje rečima da je Marko izgledao kao iskusni diler (šta god to značilo) ali i da ima UV lampu u kući (otkud mu ona?) pa će proveriti. Nakon pet minuta neizvesnosti stiže radosna vest: karte su prave!

Olakšanje. Sve je u redu. Depeche – here we come! Sa neskrivenim uzbuđenjem ležemo u krevet nešto posle ponoći, a onda u subotu zorom – beli šok! Zar je morao da padne ovako obilno baš noćas? Kako se sada probiti kroz zavejane balkanske predele kada i sa TV-a poručuju da bez preke potrebe ne treba kretati na put? Ali, ovo jeste preka potreba! Nećemo, valjda, odustati na poslednjoj prepreci bez obzira što izgleda teža nego sve prethodne? Uzimamo lopatu u ruke, pola sata otkopavamo zavejani auto, jedva izlazimo iz neočišćene voždovačke ulice i spuštamo se ka auto-putu. On je očišćen. Dobro je. Auto polako hvata zalet. Kilometri se nižu. Zagreb – here we come!

Napetost raste

Arena, u kojoj se koncert održava i koja je napravljena za Svetsko prvenstvo u rukometu, izgleda odlično. Nešto je manja od beogradske, čini se funkcionalnija i večeras je ispunjena do poslednjeg mesta. Šesnaest hiljada duša s nestrpljenjem očekuje početak koncerta u medijima najavljenim za pola devet. Na video bimu, postavljenom iza minimalističke ali tehnološki moderne bine kojom dominira plava fluorescentna traka podno podijuma sa bubnjevima, počinje da se vrti virtuelna disko-kugla sa logom benda, praćena glasnim tehno bitovima. Napetost raste, svetla se gase i vrisak se prolama monumentalnim betonskim zdanjem dok članovi benda, samouvereno i čini se bez trunke treme, iskoračuju na pozornicu.

Četvorica muzičara, predvođeni Martinom Gorom i Dejvidom Flečerom, zauzimaju svoje pozicije i čeka se još samo on – mr Neuništivi. Pada nam na pamet kako je zbog njegove bolesti prošlog proleća, bukvalno pet minuta pred početak, otkazan koncert u Grčkoj i niz drugih te da se, nakon nimalo naivne operacije tumora na želucu, ekspresno vratio na binu mesec dana kasnije. Da li je to, ipak, ostavilo traga na ovom čoveku koji je svojevremeno izvojevao pobedu i nad heroinskom zavisnošću dugom čitavih 20 godina? U trenutku kada Dejvid Gan staje pred mikrofon, uz uvodne rifove „In Chains“ koje Martin svira koristeći distorzirani wah-wah, postaje jasno da ovaj čovek izgleda i peva bolje nego ikad i da je u vrhunskoj formi, raspoložen da nas večeras daruje performansom za pamćenje.

Nakon „Wrong“ i „Hole To Feed“ sa poslednjeg albuma, koje su otpraćene kurtoaznim aplauzima podrške, bend se okreće svojim remek-delima iz devedesetih, pa tako opšte oduševljenje nastaje kada jedna za drugom krenu „Walking In My Shoes“ i „It’s No Good“. Emocije koje bend u tim trenucima razmenjuje sa publikom zaista je nemoguće opisati, a Dejvid svojim čuvenim „plesom u krug sa stalkom za mikrofon“ i povicima na hrvatskom „Da vas čujem!“ izaziva opštu euforiju. Izrazito gitarski obojene verzije „A Question Of Time“, „Miles Away“ ili „I Feel You“, praćene ubitačnim ritmovima živog bubnja, zvuče bolje nego studijske i potvrđuju da su D. M. odavno prerasli žanr elektro-pop ili gotik muzike te da ih ubuduće na Vikipediji treba tražiti pod odrednicom alternativni bluz-rok.

Magična igra svetala

Jedan od vrhunaca večeri donosi gitarista Martin Gor izvodeći „Insight“ i „Home“ uz pratnju samo klavira demonstrirajući, pri tom sjajne glasovne mogućnosti. Nedugo zatim i on staje iza klavijatura pa sledi, studijskoj verziji identična, „World In My Eyes“ koja, uz magičnu igru svetala, potpuno raspamećuje večeras neverovatnu publiku. „Enjoy The Silence“ prati sekvenca na video bimu sa članovima D. M. obučenim u svemirska odela simbolizujući, verovatno, nemogućnost direktne komunikacije u otvorenom kosmosu gde je jedino i moguće uživati – potpunu tišinu. Mi, nasuprot astronautima, večeras uživamo u neverovatno dobroj buci! Oficijelni deo okončava „Never Let Me Down Again“, tokom koje Dejvid skida svoje čuveno prsluče i go do pojasa diriguje parterom koji mu, hiljadama ruku koje se u ritmu pesme njišu levo-desno, spremno odgovara.

Bis donosi četiri pesme, među njima željno isčekivanu „Behind The Wheel“ i završnu „Personal Jesus“, koju D. M. večeras izvode u gitarskom bluz maniru. Zagrljeni muzičari poklanjaju se publici koja ih gleda treći put u svom gradu i koja ovacijama pokušava da ih privoli na još malo razmene energije. Znajući da drugog bisa nije bilo ni na jednom koncertu, napuštamo Arenu i izlazimo u hladnu zagrebačku noć koja nam se, odjednom, čini tako blistavom. Da li je to usled refleksije svetala od još uvek neuprljanog snega ili zato što smo tek izašli iz mračne hale? Ili je u pitanju nešto treće? U svakom slučaju, misija je uspešno privedena kraju. I više od toga. Ako postoji prosvetljenje doživeli smo ga večeras, pa bi se ovo iskustvo najbolje moglo opisati parafraziranjem imena jednog od najboljih D. M. albuma: „Moments Of Faith And Devotion“ (Trenuci vere i posvećenosti).