Beg od jeze budućnosti

Moguće je da se na protest mnogi kače jer je sadržaj politike isisan iz institucija i gurnut u ništavilo.

Tako imamo na istom protestu glasnu manjinu koja bi da na demokratskim tekovinama gradi neokomunizam i one koji bi da na njemu grade klasičan liberalizam, ali i tihu većinu kojoj se baš ne sviđa ono što se danas dešava, onu veliku većinu koja, na primer, ne vidi neku veliku razliku između DJB i Dveri s jedne strane i DJB i DS s druge. Iako manjina odlično zna koje su razlike, a koje su sličnosti.

Moguće je da je protest i začet od nekoga ko je hteo nešto vrlo određeno. Još je mogućnije da će otići u nekom pravcu koji nije predviđen, da će imati veće ili manje domete. I život je takav, nikada nije baš onakav kakvog ga vidite deset godina pre nego što presecate isti. Kako bilo, imamo realnost u političkoj areni koja je pobegla iz razrušenih institucija i koja se oblikuje neformalno i formalno i koja može oblikovati politiku u Srbiji.

Protest je signal da nam je društvo duboko podeljeno na jedan nimalo bezazlen način. Nije to kao kad se delimo na zvezdaše i partizanovce, Evropejce i rusofile. Nije na svu sreću kao kad smo se delili na četnike i partizane. Ali definitivno je duboko. Delimo se na one koji su uključeni u sistem i one koje sistem odbacuje. Na one koji imaju prava da budu u sistemu i one koji moraju prihvatiti sve vrednosti sistema ili sistem napustiti, bilo tako što će biti u svojevrsnoj ilegali koja se ogleda u radu na crno, neiskazivanju svojih stavova zbog posledica na vlastiti ekonomski status, odlasku iz zemlje zbog nemogućnosti zaposlenja… U Srbiji postoji armija ljudi koje je sistem izbrisao. Da li su oni 45 odsto, 30 odsto ili 70 odsto građana jeste nebitno, visok procenat isključenja znači da je društvo na stranputici jer ne koristi sve svoje resurse i ne omogućava pojedincima da se ostvare.

Protest nije došao spolja, čak i da je začet idejno. Nemoguće je da ljudi protestuju danima u tolikom broju samo zato što imaju od toga direktne koristi. Nemoguće je, i to znaju oni protiv kojih se protestuje, jer oni u prste poznaju koliko je teško da imaš ljude koji za honorar glume političke statiste, a da nemaju nešto baš jako što ih motiviše.

Srbija je pred izazovom. Da li će postati društvo svih ili društvo samo onih koji dobiju izbore. Činjenica da su oni koji sada isključuju ljude iz sistema sami bili godinama isključeni ne menja ni na koji način pogrešnost isključivanja. Činjenica je da u zemljama jake političke podele, kao što su, na primer SAD, čak ni potpuno neobičan republikanac na čelu administracije, sa većinom u oba doma Kongresa ne može da isključi demokrate iz sistema. Zato je naše pitanje bolno i adresirano prevashodno na izabranog predsednika koji na toj poziciji nema luksuz da bude predsednik samo onih koji glasaju za njega. Društvo koje isključuje će se suočiti sa najmanje jednim, a možda i svim od tri podjednako ružna razvoja: (1) masovnim iseljenjem koje se nastavlja i koje uništava sve potencijale društva (2) paralizom institucija i hibridom autoritarne demokratije i bezvlašća (3) katastrofalno lošim karijernim izborima, investicijama i strategijama svih u društvu usred nesigurnosti, iskrivljenih informacija i nedostajućih ljudskih resursa. Samo jedan od ovih razvoja dovoljan je da se stvori autoritarna demokratija u kojoj vođa ima formalnu svu moć, a moći nema, u kojoj je siromaštvo cementirano, a svi napori su da se ono preraspodeljuje i gde ne postoji jasna granica stvarnog i fiktivnog. Ako ne budemo postigli saglasnost svih oko toga da ovo ne mogu biti izbori Srbije u budućnosti, mi danas potpisujemo zavet siromaštvu i ograničenoj slobodi.

Odgovornost je na opoziciji jednako koliko i na vlasti. Da kanališe nezadovoljstvo bez da prisvaja ono što nije njeno i da se spreči bilo kakva naznaka da se sme polomiti jedan prozor, a kamoli jedan nos u protestima. Da se izađe sa predlozima koji stvaraju uslove da se završi sa isključivanjem ljudi iz sistema i da sistem bude sistem za sve naše ljude jer su Srbiju gradili naši preci koji nisu imali ideje da će se njihovi unuci i praunuke svađati oko toga ko je naprednjak, a ko simpatizer jedne od brojnih opozicionih opcija koje kritikuju naprednjake. Konačno, da istraje na predlozima koji otklanjaju mehanizme isključivanja ljudi u Srbiji.

Autor je narodni poslanik i potpredsednik Dosta je bilo