Četnici, partizani i Meho Omerović

Tvrdnja da se „zločinci rehabilituju zato što su bili protiv komunista“ predstavlja klasičnu zamenu teza, u situaciji gde je Zakon o rehabilitaciji i donet da bi se ispravile nepravde učinjene kršenjem neotuđivih ljudskih prava lica koja su u ogromnom broju slučajeva osuđena samo zato što nisu bili na strani komunista.

Pre svega autoru teksta, koji obavlja funkciju predsednika Odbora za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova, treba objasniti smisao rehabilitacije, koji je utvrđen Zakonom o rehabilitaciji, a to je rehabilitacija lica koja su iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga, lišena života, slobode ili drugih prava, ako je sudska ili administrativna odluka doneta protivno načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda.

Predsedniku Odbora bi trebalo objasniti i koja su to načela pravne države kao što je pravo na pravično suđenje, po kom svako ima pravo na pravičnu raspravu, pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona i niz drugih prava i sloboda kojima se građani štite od represije vlasti.

Dakle, suština rehabilitacije nije revizija istorije, nije menjanje činjenica o zločinima i žrtvama, već poništavanje odluka prekih sudova, koji su bez poštovanja minimuma standarda ljudskih prava i pravičnog suđenja osuđivali na smrt, uz konfiskaciju imovine, sve one koje su od strane partije bili žigosani kao neprijatelji i saradnici okupatora, vrlo često na osnovu „časne partijske reči“ i bez kredibilnih dokaza. Suština postupaka rehabilitacije je pokušaj da se sramne presude prekih sudova ponište, jer krše načela pravne države koja je Srbija barem deklarativno prihvatila i da se porodicama oštećenih nadoknadi koliko je moguće učinjena šteta. Pravno i principijelno pitanje, ne istorijsko.

Pritom, moram da se osvrnem na količinu ostrašćenosti sa kojom autor govori o svim učesnicima rata koji nisu bili partizani, nazivajući ih zločincima i fašistima iako su, zakonom RS, oba oslobodilačka pokreta izjednačena. Omerovića treba podsetiti na komunističke masovne čistke, Goli otok, revolucionarnu pravdu i otimanje imovine koju današnje generacije kroz restituciju, iz budžeta vraćaju oštećenima, te podsetiti i da je JVUO bila legitimna državna vojska Jugoslavije, kojoj su saveznici, tek pred kraj rata, vođeni svojim interesima okrenuli leđa. Treba ga podsetiti i da su ti „istinski pobednici“, kako ih on naziva, iskoristili ratno stanje za sprovođenje ideološke revolucije i promene državnog uređenja, te neveštim napadima izazivali nemačke represije u vidu 100 mrtvih Srba za jednog Nemca, da bi se zatim skrivali u šumama i pustili nevin narod da strada (uz zabeležene komentare istaknutih vođa: „Što ih Nemci više pobiju, biće manje posla za nas posle rata“). Toliko o slavnoj antifašističkoj borbi i jedinim istinskim pobednicima.

Ipak, cilj ovog teksta nije polemisanje o dva pokreta i njihovoj istorijskoj ulozi. Istorijom i utvrđivanjem zločina i žrtava treba da se bave istoričari, a pravom i sprovođenjem zakona – sudije.

To naravno ne sprečava ostale građane da diskutuju i o istoriji i o presudama, ali ono što je ovde sporno jeste da predsednik Odbora za ljudska i manjinska prava na jedan krajnje uvredljiv način komentariše rad sudija pa kaže da su „obrazloženja presuda cinična i da vređaju zdrav mozak“, a da su „presude sramne“.

Sporno je i to što g. Omerović dozvoljava sebi da poimence proziva sudije koje su donele te „sramne presude“, a sve pod plaštom pobedničke istorije koja mu, po njegovom mišljenju, izgleda dozvoljava da jedne označi kao a priori zločince i ubice, a druge kao svece.

Pritom pristojna kritika presude bi podrazumevala detaljnu analizu argumenata iz obrazloženja iste, te navođenje kontraargumenata, a ne nasumično vađenje par rečenica iz konteksta uz izricanje uvreda na račun sudija koje su ih donosili, i propartizansko spinovanje.

Gospodin Meho je tobože zabrinut za „žrtve i njihove potomke“. O komunističkim žrtvama i njihovim potomcima, koji kroz postupak rehabilitacije pokušavaju da povrate ugled svojih predaka, često krivih samo što su zasmetali ovom ili onom partijskom drugu, i našli se na spisku za odstrel, a njihova imovina završavala kod istih tih drugova, koji su zatim pisali istoriju, ni govora.

Interesantno je i da je g. Meho poslanik SDPS, koja podržava sve vlasti od 2000. godine, čiji bi se odnos prema svom narodu mogao komotno označiti zločinačkim, pa i vladu čoveka koji je pozivao na odmazde „100 muslimana za jednog Srbina“, u čije se vreme bagerima ruši centar glavnog grada, dok se građani zaključavaju, a policija odbija da reaguje. Ništa od toga mu ne smeta, ali mu smeta rehabilitacija Kalabića.

I nije u pitanju samo g. Omerović, on je ovde simbol čitave jedne grupe političara dežurnih kritičara rehabilitacije, moralnih gromada koje tretiraju sopstveni narod često gore od okupatora, a to pravdaju „realnošću na terenu“. Drugi su valjda živeli na nerealnom terenu 1941-1945, pa sve njih koji su pokušavali da spasu što se spasti treba žigosati i označiti kao izdajnike.

Autor ovog teksta nije ni fan Kalabića, ali se zalaže za poštovanje nezavisnosti sudstva, standarda pravičnog suđenja, vladavine prava i jednakosti pred zakonom za sve građane.

Autor je diplomirani pravnik i student master studija sociologije prava