Uzaludan posao

Uostalom, tako je bilo i kada smo onomad obustavili putovanja u Francusku zbog toga što nam nije isporučila Haradinaja, pa posle sklopili koalicioni savez sa njim na Kosovu.

A šta se, zapravo, dogodilo u „slučaju Katalonija“ i protiv čega Srbija protestuje? Brisel je podržao poziciju Španije, dakle uradio je isto što je uradio i Beograd. Beogradu nije krivo što se to dogodilo, ali mu je krivo što svojevremeno nije bilo istog postupka u odnosu na Kosovo. Shodno tome, oštar prigovor se odnosi na nešto to se dogodilo pre više od 15 godina i mogao je, sa istom argumentacijom, da bude upućen pre godinu dana, pet ili deset godina. Opravdano je, takođe, postaviti i pitanje da li bi sličan protest bio upućen i da je Brisel podržao Kataloniju, ili ne bi bilo reagovanja jer su postupili kao i u slučaju Kosova.

Okidač za ishitrenu i nervoznu reakciju bila je izjava predstavnika EU da između Kosova i Katalonije postoje velike razlike, što je u Beogradu shvaćeno kao dokaz o postojanju dva aršina. Vodeći ekspert za medjunarono pravo Tibor Varadi kaže da, sa stanovišta prava, ne vidi osnova da se napravi razlika između Kosova i Katalonije, tim pre što na Kosovu zapravo i nije bilo referenduma, ali stavlja do znanja da u ovakvim slučajevima značajnu ulogu igraju i političke i druge okolnosti.

Istorija je, prema njegovim rečima, uglavnom pokazala da su osamostaljenja bila moguća u jednoj specifičnoj međunarodnoj situaciji i kod jednog veoma specifičnog odnosa snaga.

„Zaista mi je teško da navedem neke pravne principe, jer je u slučaju Kosova Međunarodni sud pravde, kada je dao savetodavno mišljenje o Kosovu, zapravo izbegao pitanje da li je osamostaljivanje Kosova u skladu sa međunarodnim pravom i odgovorio na pitanje da li je deklaracija o nezavisnosti u skladu sa međunarodnim pravom”, kaže Varadi.
Drugim rečima, međunarodno pravo postoji, ali u međunarodnim odnosima veoma važnu ulogu imaju i drugi principi i interesi. Na primedbe iz Beograda Brisel i ne mora da odgovara sa stanovišta međunarodnog prava. Može, ako uopšte bude zainteresovan za bilo kakav komentar, da odgovori da u Kataloniji nema oružanih sukoba, opšte pobune stanovništva i rata i da to, samo po sebi, znači veliku i važnu razliku. Na kraju krajeva, sasvim je moguće da se ekonomski i politički uticajne države i savezi prema različitim slučajevima različito odnose, ali ni to nije neka novost. 

Verovatno je i da su vlasti u Beogradu pogođene ocenom predstavnika EU da je Španija članica EU a da Srbija nije i da u tom stavu vide još jedan dokaz dvostrukih aršina. Ali, i to je uobičajeno u međunarodnim odnosima jer države i stupaju u različite saveze upravo zbog interesa i zbog procene da će unutar tih saveza njihovi interesi biti bolje i efikasnije zaštićeni. Zato bi bilo bolje da se u Beogradu, umesto pokazivanja nervoze, o celom slučaju razmisli iz najvažnijeg ugla – sopstvenog strateškog interesa.

Moguće je postaviti hipotetičko pitanje kako bi se stvari oko Kosova odvijale da je Srbija tokom i nakon raspada bivše Jugoslavije, umesto u rat sa bivšim republikama, krenula ka evrointegrcijama i da je na vreme postala članica EU. Odgovori mogu da budu takođe hipotetički, ali ostaje jedna neoboriva činjenica – druge bivše jugoslovenske republike, koje su devedesetih imale iste ili manje šanse od Srbije za ulazak u evrointegracije, u međuvremenu su napredovale i sada mogu u zaštiti svojih nacionalnih interesa da računaju i na podršku Brisela, a neke od njih su i članice NATO.

Iz „slučaja Katalonija“ Srbija bi, osim milenijumima poznatog zaključka da je za međunarodnu poziciju zemlje važno ko su joj saveznici i kakva je njihova moć i uticaj, mogla da izvuče i zaključak o potrebi da konačno utvrdi strateške prioritete i da ih ne meša sa dnevno-političkim potrebama garnitura na vlasti.

Uprošteno rečeno, nije bitno da li neka zemlja može nekom uticajnom centru da „skreše u brk“ da sa stanovišta međunarodnog prava ima dvostruki aršin, nego da li je to i u kojoj meri u skladu sa strateškim interesima i ciljevima.To što će deo biračkog tela biti oduševljen „energičniom reagovanjem“ na nepravdu donosi neke poene na dnevno političkom nivou, ali ima kratkoročne efekte.
Žalba koju Srbija šalje Briselu možda će, dakle, imati izvestan uticaj na slabo informisano domaće javno mnjenje koje u tom potezu može da vidi znak brige za nacionalne interese,  ali je jasno da će da završi na ćošku nekog stola u kancelarijama EU. Jer, na pitanje šta su to uradili pogrešno, diplomate u Briselu mogu da daju samo jedan odgovor – ništa, imamo isti stav kao podnosilac žalbe, odnosno Srbija. U analizu razloga koji su Beograd ponukali na pisanje žalbe ulaziće samo ukoliko procene da je to zaista neophodno, a takav zaključak u konkretnom slučaju teško može da se izvuče. 

Tekst preuzet sa portala Demostat