Vučić, smrtni Bog

Konsolidaciju Vučićevog apsolutizma obezbedili su autoritarno-patrijarhalna kulturna matrica, pasivna akademska zajednica i političko nasleđe.

Od začetka moderne srpske države praksa nasilnog obračuna sa političkim neistomišljenicama, paternalističko-narodnjački stil vladavine, militaristički koncept uređenja društvenih odnosa i kolektivistički način rešavanja problema nije se menjao, već učvršćivao, nadograđivao i prilagođavao novim političkim okolnostima. Fasadne demokratske ustanove nisu uspele da prikriju obeležja zatvorene, varoške zajednice koja je netrpeljiva prema različitosti i netolerantna prema idejama koje dolaze „spolja“. Tokom komunističkog režima predmoderna, autoritarna i nedemokratska politička kultura nije se menjala, već je obogaćena novim ideološkim sadržajima kako bi se prilagodila novim političkim okolnostima. Nakon raspada Jugoslavije „osnovni model mobilizacije ljudi je ostao isti – iracionalna agresivnost prema različitosti, slepo pokoravanje autoritetu vođe, atavističko ubeđenje da se kolektivna sreća može ostvariti samo u državnoj zasebnosti“. (Lakićević D.)

Istoričarka Latinka Perović koja uviđa kontinuitet političke misli i prakse od stvaranja moderne srpske države nakon objavljivanja knjige „Dominantna i neželjena elita“ našla se na meti mnogih kritika i sa levog i sa desnog političkog spektra. Oba kritička stanovišta uperena prema Latinki imaju isto polazište – antiliberalizam i kolektivizam. Ukratko: „Sve antiliberalne snage ujedinjuju se protiv svega što je liberalno“ (den Bruk). Kritike su od izuzetnog značaja jer dodatno potvrđuju tezu istoričarke o „kontinuitetu antiliberalnih pokreta koji počinje u drugoj polovini 19. veka, sa Svetozarom Markovićem, pa se gotovo neprekinuto razvija preko radikala Nikole Pašića, zatim Titovih komunista, Miloševićevih nacionalista do Vučićevog populizma“. (Stojanović D.)

Nakon 2000. istorija Srbije je poput Hobsovog misaonog eksperimenta o prirodnom stanju gde vlada stalni rat svih protiv svih (bellum omnium contra omnes) i gde je čovek čoveku vuk (homo homini lupus est). Tokom kampanje koja i dalje traje Vučić neprestano ponavlja da je pre njega bilo nedržavno stanje u kome je vladao neprestani strah od unutrašnjih i spoljašnjih neprijatelja. Hobsov misaoni eksperiment prirodnog stanja je oduvek bila stvarnost Srbije, uverava nas Vučić, neprestana pljačka, neupražnjavanje plemenske lojalnosti od strane pojedinih grupa i intelektualna neposlušnost, ukratko – sveopšti rat. U prirodnom stanju važi prirodno pravo gde se ljudi vode nagonima da ostvare ono što žele, što ima za posledicu neprestani sukob i rat. Rat u prirodnom stanju se „ne može okončati sve dok se ne uspostavi common power, moć koja će sve ljude držati u strahu, a taj će se strah/strahopoštovanje razlikovati od straha koji obeležava sve radnje pukih posednika prirodnog prava“. (Zaharijević A.)

U tom trenutku narod je uz pomoć Vučićeve kampanje došao do svesti da živi u sveopštem ratu, nedržavnom stanju i neprestanom strahu još od kraja Miloševićevog režima. Srbi uvideše da je izvor sukoba prirodno pravo koje poseduje svaki pojedinac i odlučiše se da se odreknu prirodnog prava i pređu iz prirodnog stanja u situaciju društvenog ugovora. Izvršili su transfer prava, izgubiše život kao slobodu, ali su dobili život kao sigurnost. Srbi su se dogovorili između sebe da se odreknu slobode u korist suverena, smrtnog Boga – Levijatana. Vučić, smrtni Bog, obećao im je, kao i njegovi prethodnici, da će se jednom za svagda obračunati sa unutrašnjim neprijateljima, stranim plaćenicima i domaćim izdajnicima. Ukoliko želite sigurnost koju će Vam obezbediti smrtni bog, jedino što zahteva je apsolutna poslušnost, neizdiferencirana svest i snažna homogenost – niko neće smeti da Vas bije! Vučić, poput Hobsa, ne pravi razliku između države i društva – država to sam ja. Bio je u pravu jedan narodni poslanik koji je rekao: „Za Srbiju može važiti jedno opšte pravilo: čija vlada toga i država, čija vlast toga i sloboda“.

„Tako je egalitarna, kolektivistička ideologija, spojena s nacionalizmom, postala osnova i za levi i za desni totalitarizam koji se naizmenično smenjuje u istoriji moderne Srbije“ (Stojanović D.). Živimo u trajno prošlom vremenu, reče Corax, istorija se neprestano ponavlja – prošlost koja traje. Pa je tako za pojedince Vučić nova činjenica, a za istoričarku Latinku Perović samo kontinuitet.

Autor je aktivista NVO Žene u crnom