Site name

Ljudi, sećanja

Žizela van der Vateršut Castrum Peregrini

Kada nam je najavljen sastanak u Castrum Peregrini, niko od nas četvoro eksperata za kulturnu politiku iz Engleske, Španije, Nemačke i Srbije, nije znao o čemu je reč.

Piše: Milena Dragićević Šešić

09. april 2017. 10:09

Foto: Stanislav Milojković

Ali smo imali poverenja u našeg kolegu Filipa, Austrijanca na stalnom radu u Evropskoj kulturnoj fondaciji u Amsterdamu, da zna zašto predlaže taj prostor, i da nije reč samo o činjenici da zaposleni u Evropskoj kulturnoj fondaciji ne žele više da otvaraju zgradu vikendom, i da rade onda kada nama, ekspertima, odgovara (jer svako od nas ima svoj univerzitetski posao i mimo vikenda teško je usaglasiti zajednički slobodni termin).

Dodatno nam je značila i adresa - Herengraht (Herengracht) kanal broj 401, ulica u koju smo redovno dolazili u Holandski pozorišni institut kada je njime upravljao Dragan Klaić, i od njega učinio međunarodno relevantnu ustanovu. Znali smo doduše da ćemo tu zgradu videti samo spolja - jer je država Holandija, u sklopu mera štednje - ukinula ustanovu, muzejsku kolekciju dala Univerzitetu, a zgradu prodala! No pre toga je godinama - mislim namerno nakon prisilnog odlaska Dragana Klaića - na mesta direktora imenovala sve manje i manje sposobne svoje partijske kadrove, tako da je Holandski teatarski institut učinjen nevidljivim i beznačajnim, pa kad je doneta odluka o ukidanju, to nije izazvalo nikakve velike bure u kulturnoj javnosti.

Kako različita kulturna situacija od one iz 1997. kada je samo predloženo smanjenje budžeta ovog pozorišnog Instituta - i to onog segmenta budžeta namenjenog međunarodnoj saradnji. Tada je cela međunarodna javnost ustala u odbranu Holandskog teatarskog instituta - i, napravljen je kompromis - budžet je smanjen, ali ne u predloženom procentu.

* * *

Nalazimo se u hotelu Ambasada - iznenađeni smo ambijentom, pa i luksuzom - Evropska kulturna fondacija nas nikada do sada nije smestila u takav tip hotela. De Apel, ceo Kobra pokret na zidovima, saloni u prizemlju su biblioteke sa stolovima za igranje šaha i table... pijemo kafu čekajući da se sobe raspreme - i zapažamo vitrine sa potpisanim knjigama - da, to je hotel "ambasada kulture", i u njemu odsedaju umetnici pre svega... Ali, kako je moguće da smo mi tu, sa našim skromnim budžetima (jer vrlo brzo na internetu vidimo cene soba) - i odgovor stiže od recepcioniste: Vi ste gosti Castruma Peregrini, i mi za njihove goste imamo specijalnu cenu.

Šta je dakle taj Castrum Peregrini - otkrićemo tek za nekoliko minuta, jer, sastanak samo što nije počeo, a Castrum je "pedeset koraka dalje, na kanalu, ali je ulaz iza ćoška".

* * *

Sunce obasjava suprotnu stranu kanala - Amsterdam je divan kada je sunce, jer su svi napolju, u kafićima, na biciklima ... Castrum Peregrini je tu, vrata su zatvorena, a ispred njih tabla: Innovative Education Workshop... nismo to mi, očito ima još nekoga u zgradi - ali hrabro zvonimo.

Vrata nam otvara - Lars! Znam Larsa, ali ga znam kao jednog od menadžera mreže ELIA kojoj pripada i naš Univerzitet umetnosti. Zbunjena sam, on se smeje, video je na spisku da stižem i kaže - "Ovo je moj dom - ja sam vam domaćin, ovde živimo nas trojica, članovi Upravnog odbora Castruma Peregrini, ovde i radimo, ELIA je samo 25% mog radnog vremena... Ovde vas čeka ručak, a nakon njega idemo u obilazak zgrade - muzeja". Jedemo naše sendviče u kafeu Castruma, i čitamo natpise na zidovima: "Mi smo ono čega se sećamo", "tvrđava hodočašća", "intelektualna igraonica", "Žizelina kuća", "mašina sećanja" - i još uvek ne razumemo u stvari gde se nalazimo, zašto je ova, najviša zgrada na kanalu, tako posebna i značajna, i zašto ima tako neobično ime. Tu su i fotografije - na njima dominira jedan ženski portret u različitim životnim dobima: portret mlade devojke, zrele žene, žene-umetnice u ateljeu, i na kraju bake okružene grupom mladića. Među njima je i Lars, koji se smeje blagim osmehom - da, Žizela na slici ima već 99 godina - umrla je godinu dana kasnije u ovoj kući - u snu, spokojna što je ostavila svoje nasleđe zajednici.

* * *

I tu kreće izuzetna priča o Žizeli van der Vateršut van der Graht (Gisele van Waterschoott van der Gracht), rođenoj 1912. a otišloj sa ovog sveta 2013. godine, slikarki i primenjenoj umetnici, aktivistkinji u čijoj su kući boravili Maks Bekman, Margarit Jursenar, Karel Apel, Georg Bazelic i mnogi, mnogi drugi.

Ta priča je do rata sasvim obična - Žizela je devojka koja odlazi u Pariz da studira umetnost, uči od Jepa Nikolasa primenjenu umetnost, okuplja oko sebe okuplja kulturnu javnost Bergena (gde živi jedno vreme), a u Amsterdamu 1930 kupuje stan na III spratu zgrade koja će u celosti jednog dana postati njen dom. NJen mentor, Jep Nikolas, uskoro oseća nadolazeću evropsku katastrofu, seli se u Ameriku, a njoj ostavlja svoj nameštaj, koji ona raspoređuje i od svoje kuće čini udoban dom, u koji dolazi veliki broj umetnika, intelektualaca Amsterdama, ali i onih koji su tu na proputovanju.

Već dolazak prvih nemačkih izbeglica, poput Maksa Bekmana, u njoj razvija ideju doma-utočišta, koja se u potpunosti realizuje tokom Drugog svetskog rata, kada njen prijatelj, nemački pesnik Volfgang Fromel traži sklonište za svoje jevrejske učenike. Tako počinje drugi život te kuće - sa devojkama i mladićima od šesnaestak godina, koje pre toga nije ni poznavala.

Ona pregrađuje svoju kuću, seli atelje, tako da mladi dobijaju prostor koji, uprkos prozorima, ima i tzv. nevidljive uglove, praveći skrivene stepenice i mesta sklanjanja od racije (prerađujući i pijanino tako da neko može biti skriven u njemu dok se stan pretražuje, a da bez ikakve promene zvuka se na njemu može i svirati). Stepenice-merdevine ugrađene iza špajza (koji je bio napravljen u prostoru predviđenog lifta, nezavršenog usled ekonomske krize 1929) vodile su na krov, koji je tada bio samo mala zaravan, i isključivo korišćen kao "poslednji izlaz". Ni merdevine, ni taj prostor krova, nikada nisu bili otkriveni.

Šest mladih ljudi koji su ograničeni na ovaj prostor vreme provode u intenzivnom umetničkom radu - škola slikanja i crtanja, primenjene umetnosti, a za jednog među njima bez ikakvih sposobnosti u tom domenu, osmišljavaju se pesničke i prevodilačke radionice. U kuću nastavljaju da dolaze prijatelji, oni koji takođe imaju duple zidove i mesta u kojima skrivaju Jevreje... Tako kuća odmah dobija kodno ime: Castrum Peregrini, jer se u antinacističkim krugovima stalno organizovao "promet" onih koji su morali da se kriju - bez obzira da li je bila reč o Jevrejima ili o učesnicima pokreta otpora.

No, Žizela ima izuzetno težak zadatak, tim veći, jer je prijateljica sa Maksom Bekmanom čiji je rad već definisan kao "entartet" (degenerisan), a posebno što je odbila da se kao umetnica registruje u Kuturkameru, svojevrsnoj Kulturnjačkoj komori, koja je umetnicima omogućavala pravo na rad, a to je značilo i dobijanje bonova, kako onih za hranu, tako i onih za umetnički materijal.

Stoga je ona putovala širom zemlje u potrazi za "skrivenim poslom", portretisanju bogatih industrijalaca i njihovih porodica, ne datirajući i ne potpisujući svoje radove toga vremena.

* * *

Umetnost i poezija tako postaju " spas" - spas za te mlade ljude izolovane od svojih porodica, ali i za Žizelu, koja radeći i sopstvene projekte, i "pedagoški" posao, sa Volfgangom stvara jedan paralelni svet, u kome je dolazilo do kriza, ali koje su prevazilažene grupnom podrškom (razgovor na podu u krugu) i jakim emocijama koje su vezivale grupu u izolaciji.

Tu na zidovima soba gledamo njihove crteže, vezove - sve što je moglo biti napravljeno a da nije zahtevalo poseban slikarski materijal do koga je bilo teško doći, a koji je ona morala koristiti samo za rad "za tržište", za preživljavanje.

Žizela uspeva da spase sve one koji su u njenoj kući našli utočište. No, nakon rata, u slobodi, plivajući na moru, jedna od njenih mladih slikarki, otplivavši suviše daleko od obale - nije procenila ograničenja svog tela nakon života u ograničenom prostoru - te nestaje u talasima. Žizela u njenu spomen pravi potresan crtež - uskovitlane prirode.

* * *

Dom je pun ne samo suvenira njenog detinjstva i mladosti, fosilnih školjki i predmeta donetih sa najrazličitijih strana sveta, već pre svega njenih radova, knjiga koje je čitala, predmeta koje je dobijala. A njeni radovi su u sasvim različitim žanrovima, od crteža, figurativnih slika, do apstrakcija, te slika na paravanima čiji delovi rotiraju te slika može da ima nekoliko desetina kombinacija, a time se upravlja nekim starinskim nedigitalnim upravljačem... Podsetila me je kuća po tome na jednu drugu kuću - Nabokova u Sankt Peterburgu, koji je sve najnovije izume s početka XX veka želeo da primeni u sopstvenom domu... a po skromnosti nameštaja i toplini - na dom Ane Ahmatove...

Snaga Žizeline ličnosti i vizija koju je posedovala nagnala ju je da odmah nakon rata otkupi celu kuću, i napravi tu, u svom domu, Fondaciju koja će nastaviti da se bavi aktivističkim radom, da razvija umetničke rezidencije... Volfgang Fromel nastavio je da živi na III spratu (sprat skrivanja, u kome on do smrti ništa nije želeo da promeni, obezbeđujući tako da prostor ostane u autentičnom stanju), a ona se preselila sa novim partnerom na IV sprat, gde je živela do svoje smrti, izgradivši na V spratu svoj novi atelje.

I danas, ti prostori su takvi kakvim ih je ona oblikovala, na policama mnoštvo knjiga - poezije i umetnosti, veliki delom na nemačkom jeziku - jer je upravo nemačka kultura bila taj paravan da sakrije jevrejsku omladinu (sabrana dela Getea i Šilera, npr.), dok se u prostorima prizemlja i susedne zgrade koju je takođe kupila za potrebe održivosti Fondacije, nalaze prostorije ELIJE, Co-shared working space, apartmani za umetničke rezidencije i sobe (koje se mogu i izdavati - posebno ako se seminari i konferencije organizuju u Castrumu .. i tri stana u kojima žive članovi Upravnog odbora, te tako, svojim "životom", garantuju održivost projekta... jer onog trenutka kada i ako bi želeli da napuste Fondaciju, Fondacija će naći novog aktivistu među postojećim volonterima, koji bi postavši članom Odbora, dobio i stan na raspolaganje.

Ovaj model učinio mi se veoma interesantnim održivim modelom - ali ono što me je ipak zapanjilo jeste posvećenost ta tri mlada čoveka ne samo održavanju suštine i smisla Fondacije, već i njenom promovisanju i razvoju. Kuća je otvorena za sve - u njoj se mogu spremati i večere (možemo i sami, ali Lars nam je spremio - prema ceni utrošenog materijala - izuzetnu večeru "severnog mora" - to je bio izabrani koncept, u koji je ipak ugrađena i "postkolonijalna" situacija... deo menija činile su varijacije sa ananasom, začini (šafran, korijander...) podsećali na najbolje u indonežanskoj i drugim orijentalnim kuhinjama.

* * *

Profili i interesovanja tri člana Upravnog odbora fondacije su izuzetno važni za održivost Žizeline kuće, njenu uključenost u kulturni život zajednice i njenu budućnost. Kao neko ko se bavi menadžmentom u kulturi, nastojala sam da sagledam posmatranjem, ali pre svega pitanjima - organizacionu kulturu ustanove, koja se najbolje odslikava u vrednostima i sadržajima dešavanja.

Mikael Defuster, Belgijanac, arhitekta je po obrazovanju, ali nakon svog širokog rada u praksi, danas je isključivo fokusiran na zgradu, u stvari - na instituciju i njeno održavanje kao živog kulturnog nasleđa, u kome su svi prostori otvoreni - i oni koji su namenjeni spoljnim korisnicima (prostori za radionice i sastanke), ali i oni koji su vezani za sećanje i u kojima se takođe može boraviti. Zato nije ni čudo da je Stedelijk muzej, koji je otkupio Žizelin pentaptih (poliptih iz pet delova), odlučio da ga renovira i ostavi u toj kući, tako da ga svaki posetilac Muzeja sa kartom koju je kupio u Muzeju, može videti u Castrumu, na mestu za koje je taj pentaptih rađen.

Lars Ebert, Nemac, teolog po obrazovanju, ali kulturni menadžer po vokaciji, ume da prepozna u različitim umetničkim i kulturnim projektima one koji suštinski odražavaju smisao Žizeline kuće, te da umetnicima otvori mogućnosti za rad u njoj. Tako je, videvši dokumentarni teatarski projekat Betsi Torenbos, sa 9 starih žena različitog porekla na sceni, pozvao da dođe na "rezidens" u Žizelinu kuću. No najvažnije je da je on umeo da precizira suštinu Castruma kao "kulturalno konstruisanog utočišta u sred varvarstva".

Frans Damman, odgovoran za edukativne programe, jedini je Amsterdamer u ovoj grupi, ali sa iskustvom u muzejskom radu i izdavaštvu, odgovoran takođe i za marketing i komunikacije, čini ovu ustanovu različitom i po knjigama koje izdaje, i po marketingu koji je sasvim izvan pravila, onakav kakav marketing kulture i mora biti.

Dakle njih trojica napravili su Žizelinu kuću spomenikom hrabrosti i humanosti, spomenikom jednoj "neopevanoj heroini" (Cohen J.) "Povezujući naš privatni život sa profesionalnim životom i posvećujući ga Žizeli i njenom nasleđu" njih trojica grade jednu neuobičajenu životnu priču platonskog prijateljstva, koje mora da donosi odluke, ne po procedurama i kriterijumima donetim unapred, već po osećanjima i po neophodnostima trenutka.

* * *

U svakom slučaju - Castrum Peregrini fondacija, kao nezavisna kulturna organizacija, zalaže se za mnogo više od očuvanja sećanja na Žizelu i Volfganga i njihov rad tokom Drugog svetskog rata. Ona radi na tome da diverzitet postane norma, a inkluzivnost praksa. Da spajanjem različitih individualnih priroda, stremljenja, dođe do zajedničkog dobra. Istovremeno, ona nastoji da kroz debate i akademska istraživanja odbaci "normalizaciju" onog što je neprihvatljivo, bilo da je vezano za trenutno "manje važne" pojave, ili nešto što nam već određuje živote i podvrgava ih interesima političkih, ekonomskih, nacionalnih ili bilo kakvih drugih "elita". Kako kaže direktor Fondacije Mikael Defuster "Nema garancije da mračni demoni u nama neće ponovo podići ruku i ponovo nas uroniti u duboku bedu".

Izbori u Holandiji su danas - i Castrum Peregrini strepi! Da sve vrednosti za koje su se zalagali brojni umetnici oko Žizele ne nestanu pod pritiskom populizma i veštački izazivanih strahova! Da holandsko društvo ne završi u ksenofobiji, samoizolaciji i mržnji prema drugome.

povezane vesti

Makijaveli za sva vremena

0

Piše: Moris Žoli

Najslavniji narednik

0

Piše: Vitomir Simurdić

komentari (0)

* Sva polja su obavezna

Potvrdite

Slanjem komentara slažete se sa Pravilima korišćenja ovog sajta.