Ljuti požar godina Radmile Lazić

Čini to u svojih petnaestak knjiga pesama, u knjigama eseja („Mesto žudnje“, „Misliti sebe“), ali i novim proznim minijaturama, zapisima, kratkim pričama (kako god ih naslovili). Sklopljene u pet tematskih jedinica („Alter ego“, „Penelopin sindrom“, „Identiteti“, „One“, „Lirsko breme“), a otvarane sjajnim „meditativnim pasažima“ sve priče duboko su prožete iskustvenim „talogom života“; u inaćenju, provokaciji, ironiji, sebi, svetu, životu.

Život nije „perivoj od ruža“, a nije ni „što i poljem proći“. Lazić Radmila, autoironična, reska, bez milosti za sebe, zna da ništa nije toliko beznačajno da se o njemu ne može napisati fragment, zapis, lirska ekloga čak. NJen humor gradacijski izrasta u ironiju, a cinizam je poslednja odbrana od banalnosti.

Odstupnica u uvodniku („Književna tvorevina“) ne bi se trebalo prihvatiti zdravo za gotovo. Danilo Kiš je davno napisao da se život i književna istina prožimaju u tolikoj meri da povući granicu jedva da je moguće. A Emili Dikinson, u pismima dragoj prijateljici Suzani Hantington Gilbert, naslovljava: „Otvori me pažljivo“. Ni slučajno ni uzgredno (već ženski pronicljivo), uputno i za njene pesme.

Ta „književna tvorevina“ (otvarati je pažljivo) Radmile Lazić, to autorkino drugo ja istovremeno veran prijatelj i pomoćnik, nije samo (možda ni samo) podražavanje života, no život sam.

I on ne isključuje ugriz sa obe strane. Grizeš i grizu te puste želje, mogućnost drukčijeg postojanja, skučeni izbor svega oko tebe. Grize rano saznanje o potrebi da „istinu valja kriti kao zmija noge“. Jeza prepoznavanja vazdašnjeg nezadovoljstva i tugovanja očitavana je godinama u majci.

„Slagala reči kao ona posteljinu ili posuđe. Glancala ih kao ona parket, češljala ih kao ona rese na tepihu. Iz očaja ili tuge“. „Od“ „<B>crnog sunca“<B>.

Baca autorka rukavicu i u lice smrti. Ona tera šegu sa smrću, reklo bi se bezbožno podrugljivo (sahrane, smrt na rate, upit o duši vazda nejasan i nedorečen; traži se u snovima, gde bi drugde). Kad prođe „ljuti požar godina“ češće se osluškuje primicanje smrti. Gnuša se nad umiranjem „mrcvarenja u postelji“ (koje se, na žalost, najčešće ne bira). A blesne asocijacija iz lektire u kojoj Petefi peva:

„Ne daj mi Bože, takvu smrt,

ne meni, samo takvu smrt!“

(I mada njegovi razlozi potiču iz druge priče, stoji ista želja da se izbegne „mrcvarenje u postelji“.) Oštro indikativan je onaj kanap u obliku omče koji menja funkciju prema potrebi. Može da se razveže i postane konopac za sušenje veša. Zgodno je primenljiv, a granica tako krhka.

Penelopin sindrom skup je simptoma. Ustaljeno tumačenje vernosti i čekanja kod Lazićke prevazilazi to svojstvo, nadmašuje ga. Pripovedački subjekt, žena koja čeka, nikad se nije stvarno navikla na čekanje. Ona upija sve: kad se u nju pilji, i kad obuzme nekontrolisana radost, i prirodno stanje tuge, ni od kuda nenadano došle ljubavi, i dosada posle njih, a da se ne pominje bdenje uz tuđe hrkanje.

Kad je kazivanje o ženi, zapažanja su oštra, opora, nepomirljiva, očajno iskrena. Žena je otirač: tiskanje muškaraca u gradskom prevozu, „kuvaj – ribaj – peri, glancaj, glačaj, mesi, muti, kuvaj, raširi noge…“ Bilo koja – uvek ona. Žena – ptica: u potrazi za mentalnim proplankom, kroz zlatni šumarak: „… ako ja dobijem koga želim a nebesa nikog“ (jedna nedelja popodne, dalekog juna 1852, Emili Dikinson). Žena – zver: sa bodljama, često opaka jezika, jezičava, do bola razodevena ona i drugi sa njom, tamna; koja zna ko je, a drugi samo misle da znaju ko je, ali je ogledalo krivo, a slika nije ista.

Radmila Lazić govori o svetu stvorenom po meri muškaraca; o sestrama, majkama, ženi s brigom, onoj koja boluje život, bilo kojoj. Koja riba pragove, između svinjca i kokošinjca, uz bicikl ili na njemu, detinjastoj i dementnoj, u Penelopinom sirotom čekanju ili u smrti na rate. Uz sva nedostajanja i tuge protnu se i zrna radosti, nostalgija, te i tračak čovekoljublja.

Ne može autorka skriti, i da hoće, pesničku senzibilnost, iako ume da napiše za prozu: „Stigla je taman kada je poezija nestajala iz mog života“.

Ali treba pročitati „Dom“, „Igru s mesecom“, „Drugi život“, „Mlade snove“, i znati da pesnik nije nestao. Jer, ne odustaje se od traga za bistrim studencem iz koga bi se žeđ ugasila. Izmeštanje iz sebe i igra sa Mesecom, traganje za domom „mestom za kojim se osvrćeš“, one su „zlatne kapije pod drvećem na zapadu“ (E. Dikinson).

I da je to, bi li bilo spokoja? Eh!

U jednom intervjuu Radmila Lazić rekla je, između ostalog, „U životu vam jednako pripadaju i životne pošasti, ne samo darovi“. U knjizi „Ugrizi život“ uočila je slojevitost životnih udesa i uresa i majstorski ih usmerila ka čitaocu.