Dosada, produžeci i "makazice"

Jer cilj opravdava sredstvo, ali ono što smo videli u subotnjem derbiju osmine finala 15. prvenstva Evrope između Hrvatske i Portugala (0:1, posle produžetaka) i okršaju ostrvskih debitanata Velsa i Severne Irske (1:0) bilo je teška fudbalska dosada. I više od toga – prava antipropaganda najpopularnije sportske igre. Golgeterski remi Poljske i Švajcarske na isteku 90 minuta (1:1), začinjen golčinom DŽerdana Šaćirija, dodatnih pola sata nadmudrivanja i penal rulet koji se zaustavio u poljskom polju (5:4) samo su ublažili opor utisak posle prve tri bitke za Top 8.

Najveća žrtva takvog fudbala bila je Hrvatska, reprezentacija čije su se partije iz prvog kruga danima prepričavale, a ceo svet joj predviđao dug ostanak na EURO, čak i šampionsko radovanje na kraju francuske balade. Jesu naše komšije učinile nevidljivim jednog od najboljih fudbalera današnjice Kristijana Ronalda, uspeo im je i plan da i ostale Portugalce zadrže daleko od svog gola, ali šta im to vredi kada nisu nijednu od svojih brojnih polušansi pretvorili u pogodak u „biti ili ne biti“ meču, koji će ostati upamćen i po tome što su oba poluvremena prošla bez ijednog šuta u okvir gola. To što su na ubedljiv način prošli takmičenje po grupama, na tom put srušivši i jednu Španiju, nikakva im je uteha za činjenicu da ni četvrti put nisu našli ključ za (makar jedan) gol i pobedu protiv Portugala.

– Skoro 120 minuta bili smo bolji rival i stvarali šanse, dok su se Portugalci branili. Ali, fudbal se igra za golove, a mi ga nismo uspeli dati, i na kraju smo kažnjeni za jednu grešku napravljenu na njihovoj polovini – primetio je prvi čovek hrvatskog stručnog štaba Ante Čačić, kojem domaća javnost, protivna uticaju zagrebačkog Dinama (čitaj Zdravka Mamića) na tamošnji fudbal i rukovodstvo nacionalnog Saveza, dan posle najviše spočitava kasne izmene i ziheraški stil u nokaut fazi.

Prva zvezda „vatrenih“ Luka Modrić neutešan je posle eliminacije sa EP.

– Igrali smo ceo turnir dobro, nismo zaslužili da ovako ispadnemo. Pitaju me ljudi da li je ovo bio zadnji trzaj jedne generacije. Ne znam, biće vremena za dublju analizu, ali ne bih rekao da smo u Francuskoj ispustili poslednju šansu za veliki rezultat.

Portugalci, naravno, ne haju za kuknjavu i suze poraženih, ali nemaju razloga za širenje. Ne posle potčinjene uloge u osmini finala (iako se rezultat jedino pamti) i ne posle tri remija u grupi s debitantom Islandom i tandemom Mađarska – Austrija, koji odavno ne predstavlja ništa u kontinentalnom fudbalu.

– Ovo je kao da smo pobedili u finalu, s obzirom kako smo odigrali i s kako sjajnim timom i pojedincima smo imali posla. Hrvatski igrači su previše pričali pre meča, zaboravljajući da nismo ovde da dajemo izjave nego da igramo – likovao je posle derbija jedini strelac Rikardo Kvarežma, usput definisavši jedan od vrlo mogućih razloga hrvatskog (ne)očekivanog posrnuća.

I dok u Hrvatskoj oplakuju izbacivanje sa EURO u Portugalu se već bave sledećim rivalom u borbi za titulu.

– Pokušaćemo da se brzo oporavimo i što spremniji dočekamo duel s Poljskom. Čeka nas težak posao protiv odlične Poljske – jasno je junaku derbija s Hrvatima.

I, zaista Poljska se predstavila u finom svetlu protiv Švajcarske, mada joj je „dala“ loptu u drugom poluvremenu regularnog dela meča, pogotovo pogubivši konce posle možda i najlepšeg poteza na EP – „makazica“ kojim je Švajcarac DŽerdan Šaćiri, rođen u kosovskom Gnjilanu, isekao mrežu Fabijanskog. Ako prva violina tima, Robert Levandovski, posle gola u penal seriji konačno „zasvira“ i iz igre možda Portugalci stvarno budu kažnjeni za loše igre. Na drugoj strani, Vels se svima dopao u prvoj fazi, ali je hrabri novajlija na velikim takmičenjima podbacio protiv Severne Irske, toliko da je fenomenalni Geret Bejl susret prokomentarisao konstatacijom „ružan fudbal“. Međutim, autogol je njega, Arona Remzija i družinu ostavio na EP, da ispisuju najlepše stranice fudbala njihove zemlje.

Poslednji tango Srne

Darijo Srna, legendarni kapiten hrvatske selekcije, u Lensu je odigrao oproštajni meč za nacionalni tim. Od debija 2002. godine, protiv Rumunije, defanzivac ukrajinskog Šahtjora, nanizao je 134 utakmica, na kojima je dao 22 gola. Zemljaci mu nikada neće zaboraviti ni to što se posle sahrane oca, preminulog tokom duela s Turskom, vratio ekipi i vodio je do kraja na takmičenja u Francuskoj.