U velikoj antiratnoj drami Bertolta Brehta „Majka Hrabrost i njena deca“ jedan od likova kaže:“Znate li šta je problem s mirom? Nema organizacije.“
Radnja drame se odvija za vreme Tridesetogodišnjeg rata koji je razarao Evropu u prvoj polovini 17. veka i završio se tek 1648. Vestfalskim mirom. Rat je počeo kao sukob protestanata i katolika, ali je brzo prerastao u rivalsku borbu između zemalja i dinastija, prvenstveno između Habzburga i Svetog Rimskog Carstva s jedne strane i Francuske kardinala Rišeljea s druge.
Nije čudo što pojedini upoređuju današnji konflikt između sunita i šiita, koji se dešava na teritoriji Mesopotamije i Zapadne Azije, s ratom koji je izazvao smrt ogromnih razmera, epidemije, ekonomsko uništenje i društveno previranje koje je na primer obeležio i lov na veštice.
Zapravo, pedeset godina pre nego što su izbili sukobi sačinjen je mirovni sporazum. Car Karlo V stajao je iza Augzburškog mira 1555, koji je bio zasnovan na sporazumu da suverene države mogu same da izaberu kojoj će se struji hrišćanstva prisvojiti. Kada je sporazum propao, počelo je ubijanje.
Šta je bio „organizovani mir“ koji je prethodio aktuelnom krvavom previranju u Iraku, Siriji i u drugim zemljama?
Pošto je Osmansko carstvo propalo, zapadne sile su pokrenule projekat, u kojem su same sebe promovisale, za ponovno iscrtavanje mape regiona, te su uspostavljale režime, stvarale vazalske zemlje, uspostavljale sfere uticaja i obezbeđivale pristup sve važnijim izvorima nafte. Onda je krenulo uporno nastojanje da se procenjuje ponašanje država širom Magreba i Levanta na osnovu toga da li bi pravile diplomatske (ili druge) probleme zbog stava Izraela prema Palestini i njenom polaganju prava na održivu državu. Takođe je bilo direktnih intervencija, od tajanstvene smene demokratski izabranog premijera Irana Mohamada Mosadeka do vojne intervencije u Iraku novijeg datuma, koja je dovela do smrti četvrt miliona Iračana.
Ali zapadne zemlje nisu bile voljne da se suoče sa činjeničnim stanjem u regionu, koje je detaljno objašnjeno u izveštaju Programa UN za razvoj 2002. Arapski stručnjaci i politički odlučioci koji su napravili izveštaj skrenuli su pažnju na veze između autoritarne vlade, ekonomske slabosti, visoke stope nezaposlenosti i preterano ispovedničke politike. Što je politika u regionu više poprimala diktatorski karakter, to se više mladih muškaraca, lišenih i posla i slobode izražavanja, okretalo ekstremističkom i nasilnom islamizmu.
Dakle, tu smo danas, pri čemu je očigledan, ali neadekvatan odgovor na pitanje „šta biste vi uradili u vezi s tim“ kada, kao irski farmer koji je nekom putniku koji ga je pitao gde da skrene, kažete „ja ne bih pošao tamo.“
Ali to uopšte nije odgovor, mada može da bude koristan, hitar i mudar odgovor onima, kao što je potpredsednik SAD Dik Čejni, koji zagovaraju reprizu nedavne prošlosti. Negirajući realnost, američki i britanski neokonzervativci očigledno veruju da nedavni događaji opravdavaju njihov stav da bi njihov rat izbora u Iraku predstavljao veliki uspeh samo da ih je bilo više.
Ali neokonzervativci nisu u potpunoj zabludi. SAD, tvrdila je s pravom bivša državna sekretarka Kondoliza Rajs, isuviše dugo su težile „stabilnosti po cenu demokratije“; rezultat – „nisu postigle ništa“.
To je moćni argument za pridržavanje dugoročnog obavezivanja na pluralističke vrednosti koje su između ostalih prigrlili autori izveštaja iz 2002. Zapad je nedosledan u primeni tih principa, s vremena na vreme je pokušavao da ih nametne silom (s katastrofalnim posledicama) i nije uspevao da efikasno iskoristi novac i mehanizme koji su osmišljeni da bi ih podupreli. Razmotrite, na primer, bedne rezultate sporazuma EU o trgovini i saradnji oko Sredozemlja.
Zapad mora da iskoristi sve svoje diplomatske resurse da uspostavi razumevanje između Irana i Saudijske Arabije, glavnih sponzora šiitske, odnosno sunitske oružane borbe. Apsolutno nije u interesu ni jedne ni druge zemlje da njihov region bukne u plamenu.
Uz pomoć Amerike i Turske Irak treba da bude usmeren ka federalnoj državi, koja priznaje težnje Kurda, sunita i šiita. Bašar al Asad je u Siriji i dalje na predsedničkom tronu, ali teško i na vlasti. Njegova vojska verovatno pobeđuje, ali se borbe nastavljaju.
Davno je prošlo vreme kada su spoljni umešači mogli da razmotre efikasnu vojnu intervenciju. Ali uz podršku Saveta bezbednosti UN svetski humanitarni napori treba da budu snažniji i fokusiraniji, tako da veća pomoć može da stigne do gotovo 11 miliona sirijskih izbeglica, kojima je potrebna.
Zemlje izvan regiona se suočavaju s dodatnim zadatkom – s potrebom da se mladi odvrate od odlaska u borbu u islamskom građanskom ratu.
Autor je poslednji britanski guverner Hong Konga i nekadašnji komesar EU za spoljna pitanja. Sada je kancelar Univerziteta Oksford
Copyright: Project Syndicate, 2014. www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
