Tužna priča o psu Gruji

neoporavljen vratio kući, rođaci koji ga sada obilaze odlučili su da Grujica mora da ode. Međutim, Gruja je ostao ispred zgrade. Kada su ulazna vrata otvorena, koristi priliku da se ušunja, popne na sprat i legne ispred vrata. Nije se sklonio ni kada mu je neko povredio šapu. Nije krenuo ni za ženkom u teranju. Priča o njegovoj odanosti pojavila se kao apel za usvajanje psa, koji i dalje postoji, jer velike su šanse da će ako ne umre od tuge, biti odveden u kafileriju.

 – Njegov vlasnik nije želeo da Gruja ode, ali čovek je prosto nemoćan da se sam brine o sebi i mora da prihvati odluku rođaka koji ga svakodnevno obilaze, a koji su izričito protiv psa u stanu. Grujica nije čipovan i nigde ne piše čiji je on pas, tako da pravno gledano u slučaju psa ljudi koji su ga oterali nisu uradili ništa protivzakonito. Jako je potresno što obojica pate, i vlasnik se u početku nadao da će kada mu bude bolje, uzeti  psa natrag. Od tada je prošlo dosta vremena. Sada je svestan ozbiljnosti situacije, jer je juče ponovo otišao u bolnicu, pa bi i njemu bilo lakše da zna da je Grujicu uzeo neko ko bi mu pružio ljubav i sigurnost – govori Aleksandra Milošević, prijateljica, koja pokušava da udomi Gruju.

 – Bila je zima kada sam ga ja uzela sa ulice. Tada je takođe ostao bez doma, jer je njegov prethodni vlasnik umro. Pošto imam dva psa, od kojih je jedan mužjak i ne bi prihvatio drugog mužjaka u kući, zamolila sam prijatelja da ga pričuva dok ne nađem dom za njega. Ispalo je bolje nego što sam očekivala. Njih dvojica su se zavoleli i čovek je odlučio da ga usvoji. Od tada je prošlo nekoliko godina. Živeli su sami i lepo su se slagali. Bilo je simpatično gledati ih zajedno. Pas je išao ponosno i lajao okolo – štitio svog vlasnika. Prepametan je i poslušan i ima divan karakter i mnogo je teško gledati ga ovako tužnog. On ne može da preživi na ulici, ne zato što se ne bi snašao za hranu, hranimo ga, već zato što je odbačen i pati, i treba mu neko ko bi ga usvojio. Gruja je veoma samostalan pas i ne zahteva preteranu brigu. Kad ostane sam kod kuće, ne cvili. Ume sam da se prošeta i vrati. Sada je jako zbunjen i mnogo tužan i jedino rešenje za njega je novi dom, ljubav i sigurnost.

Desetak dana nakon što se pojavila vest o Grujici, javila se žena iz Čačka i pitala da li je neko u mogućnosti da ga preveze iz Beograda do nje. Delovalo je kao da će Grujica na put, čak se javio i čovek voljan da preveze psa do Čačka, ali je žena tada prestala da se oglašava. Da li je odustala ili nikada nije ni bila ozbiljna – verovatno nije ni važno. Od tada se nije javio niko ko može i želi da usvoji Grujicu, a priča je krenula u nekom sasvim neočekivanom pravcu. Oglasili su se ogorčeni ljudi iz Beograda, iz drugih gradova u Srbiji, iz inostranstva, ali priča o psu kome treba novi dom našla se u senci novonastale rasprave o pravima i sudbini čoveka, Grujičinog vlasnika. Sada je sva pažnja, zapravo bes, onih koji su upućeni u ovu malu pseću dramu usmerena na vlasnikove rođake. Laki na rečima i zaključcima, ljudi su uspeli da ne primete da je ceo slučaj iznet u javnost još pre tri nedelje, kako bi se za psa „hitno“ našao novi vlasnik. Ispostavilo se da je neobično lako pronaći vezu u Ministarstvu za socijalni rad, imati uticajne prijatelje među pravnicima, razvlačiti se po sudovima, ali ponuditi novi dom malom crnom odanom psu je prosto nemoguće.

Zaista nije teško osuditi postupak onih koji su izbacili Gruju, jer čak se i od praktičnih ljudi koji nisu naročito naklonjeni životinjama očekuje da „problem“ ne izbacuju na ulicu, bez ikakve inicijative da se nađe neko srednje, humano rešenje, naročito ako je taj problem živo, odano biće koje je nekome bilo velika uteha, ko iskreno voli, i duboko pati. Ali zar je toliko teško takvom biću pružiti utehu i primiti ga u svoj dom?