Beogradska dokumentarna škola

Autor: Ranko Munitić

Tih sezona, nastaju u „Dunav filmu“ dotad najbritkiji izdanci beogradske dokumentarne „škole“: Dragoslav Lazić slika zatvaranje više rudnika po Srbiji 1968, neizvesnu dubinu otpuštenih i brzo zaboravljenih rudara („Ugalj“, 1969), Milorad Jakšić-Fanđo bavi se tragedijom Branislava Vitorovića, dvadesetsedmogodišnjeg radnika, koji od primljene plate uspeva da vrati dug i deci kupi jedan litar mleka, da bi ga sutradan našli obešenog u podrumu fabrike („Trenutak istine“, 1969);

Ranko Munitić: ADIO JUGO-FILM (3)

Kako su se ’68 i crni talas odrazili na jugoslovensku kinematografiju, kako se razvijao mladi jugoslovenski film i koliki uticaj je na naše „filmske radnike“ imala Praška škola saznaćemo iz knjige zapisa „Adio jugo-film“ Ranka Munitića (1943 - 2009), nedavno preminulog scenariste i filmskog i televizijskog kritičara čija su kritičarska zapažanja obeležila stvaralaštvo mnogih sineasta i teoriju o jugoslovenskoj i srpskoj kinematografiji.

Vera Jocić okreće kameru mladima koji su, potpunom društvenom nebrigom, prepušteni sebi - i ulici („Juventus“, 1970), onda osuđenicima iza brane Kazneno-popravnog doma u Požarevcu („Kuća bez fasade“, 1970. gde posebnu muku cenzuri zadaje sekvenca ispovesti jedne priproste žene, o zločinu počinjenom iz ljubavi prema drugoj ženi, bauk koji jugo-kinom kruži sve do 1960. i slogana Ota Deneša - „lezbijka ili nešto još gore“); Stjepan Zaninović prikazuje susret prijatelja, nekadašnjih partizana, nakon dvadeset godina, njihovo sećanje na druga koga posle 1948. više nikad nisu videli („Dijalog drugova sa ratnog fotosa“, 1968); Krsto Škanata analizira novo razmahivanje ustaških ideja i zlodela (dugometražni „Teroristi“, 1970); Ljubiša Jocić prati širenje droge među omladinom (kratki igrani „Sneg na usnama“, 1971); Jova Jovanović slika 1971. Stanoja Ćebića, metalostrugara koji je ovde i po svetu promenio 150 preduzeća i 180 radnih mesta, „KOLT 15 GAP“, što znači „Kupim otpatke, ližem tanjire, 15 godina aktivno pasivno“. Divna Jovanović finalizuje svoje slikarsko-animirane eksperimente („Život je težak“ iz 1969, „Fetiš„ iz 1971, „Preobražaj“ iz 1973), prekrivajući ekran lavirintom bizarnih hijeroglifa retke ekspresivnosti... I tako dalje.

Istovremeno, u „Neoplanti“, Želimir Žilnik se okreće zaparloženim seoskim sredinama („Žurnal o omladini na selu - zimi“, 1967), socijalno zapuštenim mališanima na putu u delinkvenciju („Pioniri maleni, mi smo vojska prava, svakog dana ničemo ko zelena trava“, 1967), ljudima bez radnog mesta i primanja („Nezaposleni ljudi“, 1968), studentskim događanjima u Beogradu juna 1968. godine („Lipanjska gibanja“, 1969), tobožnjem filmskom eksploatisanju društvenih nedaća kao novom kino-pomodarstvu („Crni film“, 1971); Miroslav Antić istražuje probleme zajedničkog života Srba i Mađara po bačkim selima („Vreme dobra i vreme zla“, 1969), sudbine ljudi o kojima niko ne vodi računa pa životare i skončavaju bedno („Zemlja“, 1970); Branko Milošević prati zatvaranje rudnika u Vrdniku 1968, muku koja bivše rudare vodi u svet u potrazi za hlebom („Sretno“, 1969), onda i on zaviruje u međunacionalne odnose višenacionalne Vojvodine („Taj čovek do mene“, 1971); Bojana Marijan traži po fabrikama radnike koji se, u slobodnim trenucima, nastoje odupreti teškoj svakodnevici svakojakim hobijima - pišući, slikajući, pevajući („Vesela klasa“, 1969); Stevan Stanić snima opustele vojvođanske salaše s tek ponekim preostalim stanovnikom („Salaši, zbogom salaši“, 1969); Petko Vojnić-Purčar obelodanjuje tegobe seljaka u statusu takozvanih individualnih proizvođača i oduzimanje malih poseda („Posne godine - godine rodne“, 1970); Prvoslava Marića interesuje sirotinjski život najamnih radnika („Sezonci“, 1971) i raspadanje porodice na vojvođanskom selu („Lična opisivanja“, 1972); Karpo Aćimović - Godina briljira u kolor-dokumentarcu-s-pevanjem (muzika Predraga Vraneševića) na temu šarenila vojvođanskih narodnosti („Zdravi ljudi za razonodu“, 1971); Nikola Majdak na trenutak oživljava lutkarsku odnosno predmetnu animaciju („Zaljubljen u tri kolača“, 1967); tu je i fascinantni crtanofilmski opus Borislava Šajtinga, grafičara i karikaturiste košmarne nadrealne ikonografije, usamljenika koji sopstvenim snagama i minimalnom tehnologijom (kao i većina animatora u Srbiji), gradi na ekranu svoju osebujnu „zemlju crnih čuda“ („Nije ptica sve što leti“ iz 1970, „Iskušenje“ i „Nevesta“ iz 1971, „Don Kihot“ i „Trijumf“ iz 1972), jedinog jugoslovenskog umetnika animacije koji svojim delima stiže, ponekad i prestigne, majstore „Zagrebačke škole“ (otud nagrade u Bilbau, Lokarnu, Čikagu, Gran pri u Anesiju 1971. i tri odlikovanja iz Oberhauzena)... I tako dalje.

Sve ove različite problemske pristupe i rediteljske ru kopise povezuje važna karakteristika: o motivima prema kojima okreću kameru, ne raspravljaju više iz aspekta „društvene pojave“, „fenomena“, „procesa“ ili bilo kakve druge apstraktne kategorije, već kroz lica, reči i sudbine pojedinih ljudi, konkretnih bližnjih s imenom i prezimenom, čiju nevolju nam bacaju u lice bez utešnih statističkih oblandi, globalnih eksplikacija i ohrabrujućih komentara.

Tako na kratkometražnoj njivici. Nastavlja se