Ko je najgrlatiji u studiju

Žena mora pismeno da prevede svoj izgovoreni glas, u svojoj zemlji, na svojoj televiziji, zato što je glasovno nadjačana. To nije nesrećan trenutak lošeg tona. To je tehnika, i funkcioniše.

Bio bih oprezan da to nazovem prostaklukom. Prostakluk prebacuje stvar na nivo karaktera, kao da je reč o čoveku kome fali kućnog vaspitanja, pa se onda čudimo što se „tako ponaša“.

Literatura o takozvanom mekom autoritarizmu nudi manje utešnu sliku. Jedno poređenje Venecuele, Nikaragve, Maroka i Saudijske Arabije, sprovedeno u studiji Managing Media and Shaping Messages through Soft Authoritarianism (Univerzitet Dresden) pokazuje da režimi koji se kite izborima i fasadom demokratije izbegavaju otvorenu silu kad god mogu, jer sila košta: troši resurse, pravi mučenike, privlači pažnju spolja.

Umesto toga rade nešto jeftinije: upravljaju time šta se čuje i ko postavlja pitanja. Autori to zovu borbom za diskurzivnu hegemoniju. Cilj nije da vas ućutkaju zakonom. Cilj je da vas publika naprosto ne dočeka do kraja misli, i da zaključi da misao i ne postoji.

Vikanje u studiju je domaća, sitna verzija tog istog mehanizma. Ne traži cenzora, ne ostavlja papir, ne može se tužiti. Dovoljni su glasni ljudi i voditelj koji gleda u pod.

Zato mi smeta što se prepušta svakom pojedincu da se sam brani za zračak vazduha. Nisu svi grlati, niti bi to trebalo da bude uslov da se uđe u politiku. Uostalom, ko pristane na nadvikivanje već je izgubio. Igra po tuđim pravilima, na tuđem terenu.

Izbori koji dolaze presudni su, a ovo važno pitanje ostaje nerešeno. Ne nudim gotov odgovor, nemam ga. Ali neka se odluči unapred i zajednički: izlazi li se u određenom trenutku iz studija, ćuti li se namerno da vikač sam sebe osramoti, iznosi li se neki transparent što kamera mora da uhvati. Samo neka bude smišljeno, a ne prepušteno plućima i domišljatosti pojedinca.

Dragan Radovančević, psiholog

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.