Burek i tufahija za Goluba

Autor: Dejan A. Milić:

Sedmog uveče slušali smo na radiju vesti. Hrvati su čitav dan napadali Mirkovce, a ja sam čitav dan bezuspešno pokušavao da dobijem Adame. Uveče sam opet bio gotovo u bunilu. Ležao sam na krevetu. Hasan je otvarao pasijans pod noćnom lampom. Pevušio je „Aj, san zaspala...“. Umesto da me pesma raspoloži, gomilala mi je tugu. Okrenuo sam se na bok. Suze su odmah pošle same.

Dejan A. Milić: NOĆ DUGA GODINU DANA (16)

Knjiga Dejana A. Milića „Noć duga godinu dana - vinkovački ratni igrokaz 1990-1991.“ predstavlja kombinaciju autentičnih dnevničkih zapisa, lucidnih dijagnoza, kulturoloških uvida i analitičkih promišljanja. Milić je uspeo da oslika dramatična i tragična zbivanja u vinkovačkoj kasarni, gde je služio vojni rok od septembra 1990.

do septembra 1991. godine. Knjiga se može poručiti od izdavača

Dosije studio, Braće Nedića 29, Beograd, telefoni 344 5779, 344 9927 i 242 2298.

– Slobodno plaći – prenuo me je smiren ton njegovih promišljenih reči.

– Sramota je – pokušavao sam da budem muškarac.

– Što, bolan? – bio je posve ravnodušan – Jebo muškarca koji nikad ne zaplaće.

Jedanaestog septembra popodne na radiju su javili za incident između vojske i gardista u Vinkovcima. Hrvati su na putu između Vinkovaca i Vrapčane zarobili jednu pragu i nekoliko kamiona. Posadu prage otpratili su u garnizon, a tridesetak rezervista Mađara, koji su bili u kamionu, otpratili su preko Dunava, u Srbiju. Iz garnizona je dat ultimatum gardistima, da do 18.00 časova vrate pragu i kamion, pod pretnjom granatiranja grada. U jedan popodne, Hrvati su srušili most na Savi između Brčkog i Gunje. Isti onaj preko kojeg sam dvanaest dana ranije prešao. Bio je to jasan znak da će do dvoboja u Vinkovcima doći.

Od dva popodne opet sam ludački pokušavao da dobijem 056–11344. Da me posle gotovo sat sa govornice na spratu nije oterala jedna sestra i dalje bih nastavio da okrećem zupčanik telefona, nesvestan da su telefonske veze već bile prekinute.

Hrvati nisu poštovali ultimatum. Iz garnizona je nekoliko minuta posle 18.00 časova osuta paljba na grad. Koji sat kasnije Hrvati su počeli da uzvraćaju po garnizonu.

Jedanaestog septembra uveče skolila me je jaka drhtavica. Dežurna medicinska sestra izmerila mi je temperaturu od 39,3 celzijusa i odmah pozvala dežurnog lekara. Bunovni lekar mi je nekoliko puta izmerio pritisak, dugo slušao pluća i prepipao mi stomak, da bi na kraju pred sestrom i Hasanom zbunjeno rezimirao.

– Pluća su mu čista, jetru ne palpiram. Grlo nije crveno. Puls jeste ubrzan, ali to nije posledica bolesti. Dajte mu novalgetol i alkoholne obloge i nek mu izjutra urade laboratoriju.

Sestra je klimala glavom, dok mi je Hasan pipao čelo.

– Gori – kazao je više za sebe – Ne brinite, doktore. Ja ću ga paziti.

Doktor i sestra, kao da su jedva dočekali da ih neko odmeni, odgegali su se iz sobe. Hasan mi je seo uz uzglavlje. Pogledao sam ga kroz trepavice.

– Golube – prošaputao je, osmehujući mi se.

– Molim – odgovorio sam mu gotovo bezglasno.

– Opet si mi se usr’o.

– Šta mogu?

– Izvući će se tvoji, vidjećeš?...

U dva po ponoći moja temperatura je dostigla četrdeseti podeljak. Hasan je naizmenično u lavor sa alkoholom i vodom umakao moje dve i svoje tri majice i gotovo na pet minuta mi ih menjao. Toliko je trebalo da se majica na meni osuši...

U četiri ujutro živa u toplomeru je počela da se pomera ka četrdeset prvom podeoku. Hasan je pozvao sestru, ona me je još jednom špricala novalgetolom i otišla.

– Golube – jedva sam mu razaznavao glas.

– Mmmm ... – bilo je sve što sam mogao da ispustim iz sebe.

– Nemoj da me izneveriš.

Oko pola šest uspeo sam nekako da se podignem na laktove.

– Hasane! – nisam čuo svoj glas.

– Šta je, Golube?

– Daj mi malo vode.

(...)

– Hasane, koliko je sati?

– Pet i trides’ tri.

– Šta radiš?

– Ništa. Brojim ovce.

– Šta ne spavaš?

– Eto, da bi ti pito, Golube. Aj da opet mjerimo temperaturu!

(...)

– Mašala, Golube. Trides’ osam sa ćetiri.

– Jesam li bolje?

– Jesi, osim što si se opet usro. Odo ja da spavam, a ti se malo jebi, znaš.

Glavni kuvar garnizona JNA u Lukavici Hasan Biberović negovao me je kao svog sina naredna četiri dana. U svoj „crveno polumesečni“ rad bio je uključio čitavu svoju porodicu. Dvanaestog predveče došla je gospođa Biberović i donela flašu jabukovog sirćeta i kesu kukuruznog brašna, ali i zeljanicu i kiselo mleko. Trinaestog je došao Nedžad, Hasanov jedanaestogodišnji sin, noseći mi burek, jogurt i tufahiju sa Baš-čaršije. Četrnaestog septembra Hasanova devetnaestogodišnja kći Nađa, brucoškinja farmacije, donela mi je punu kesu voća. Kupila kod sinova Nidže baštovana...

Prilikom vizite trinaestog septembra dr Bakir Nakaš je ostao poslednji u sobi.

– Bakire, bolan, reci mi, vjere ti, oće li mi ovaj moj Golub preteći.

– Oće, bolan, Hasane, što ne bi. A što je golub?

– Nako, vazda nešto zasere.

– E, jeste, vala. Ja ga primio zdravog, a on mi se ovdje razbolio. Kako ću mu majci izać na oči, moj Hasane? Nastavlja se