Avionske nesreće: „Kao dete sam gledala kako su stradale moje sestre“

Kad je Harijet Ver-Ostin imala osam godina prisustvovala je avionskoj nesreći u kojoj su stradale njene dve starije sestre.

Ona je provela veći deo poslednjih 49 godina u, kako sama kaže, „tunelu“ lične ožalošćenosti.

Ali nedavno je odlučila da se poveže sa drugima pogođenim istim tragičnim događajem.

Harijet je tog aprilskog dana 1972. godine stajala sa roditeljima na otvorenoj platformi na aerodromu u Adis Abebi.

Uskršnji praznici su se priveli kraju i Harijetine sestre, 12-godišnja Karolina i 14-godišnja Džejn, letele su nazad u Englesku iz Etiopije kako bi započele novi školsko tromesečje.

Kad su se devojke popele uz stepenice, okrenule su se da mahnu, a potom nestale u avionu.

Uskoro je njihov avion rulao pistom, postižući brzinu da bi se odvojio od zemlje.

Ali umesto da se vine u nebo, začula se glasna škripa kočnica.

Izgubivši kontrolu, avion je krenuo da krivuda, da bi se prevalio preko strme ivice na samom kraju piste.

• Sudar aviona sa planinom – najveća nesreća u vazduhu iznad Novog Zelanda
• Kako je pilot preživeo 36 dana pošto se srušio u Amazoniju
• Kobi Brajant poginuo u helikopterskoj nesreći

„I onda, odjednom, digao se ogroman stub crnog dima“, priseća se Harijet.

Harijetin otac Bil potrčao je ka avionu, ostavivši Harijet i njenu majku Elsu da stoje držeći se za ruke, zureći u tihoj neverici.

Hiljadama kilometara daleko, u internatu u Voriku, 12-godišnji Grejem Taunsend je čekao dvojicu braće, Kristofera i Keneta, da se vrate s uskršnjih praznika.

Inače bi sva trojica praznike provela sa roditeljima u Adis Abebi, ali ove godine je došlo do promene plana i Grejem nije pošao s njima, tako da je jedva čekao da sazna kakve su avanture njegova braća imala.

Kad je primio lošu vest, detalji nisu bili najjasniji.

Došlo je do nesreće, i imala je veze s avionom, ali Grejemu nije padalo na pamet da se desilo nešto stvarno loše.

„Prva pomisao mi je bila: ‘Kakvu će fantastičnu priču imati da mi ispričaju kad se vrate!'“, kaže on.

„Gotovo da sam bio ljubomoran.“

Nastavio je da se igra, pokušavajući da postavi tri drečava klikera tako da stoje na stolici sa zakrivljenim sedištem.

Dva klikera su se otkotrljala, ostao je samo jedan.

„I tad sam odjednom pomislio: ‘Bože, možda sam ostao sam.'“

Skoro pola veka kasnije, Harijet Ver-Ostin govorila za BBC radio o događaju koji je ostavio toliko dubokog traga na njen život.

Harijetina sestra Karolina i njena prijateljica Debi uspele su da otkopčaju pojaseve jedna drugoj i izađu iz aviona, objasnila je ona.

Ali Karolina je otrčala nizbrdo, gde se izlivalo gorivo iz probušenih rezervoara, dok je Debi otrčala u suprotnom pravcu i izbegla vatru koja je obavila njenu prijateljicu.

Karolina je još bila živa kad ju je njen otac pronašao, ali sva odeća na njenom telu je izgorela, ostavši samo u cipelama.

Umrla je četiri dana kasnije, nakon što je vraćena u Veliku Britaniju spasilačkim letom RAF-a, u pratnji roditelja i Harijet.

Najstarija sestra Džejn umrla je na licu mesta od probušene aorte pod pritiskom pojasa na njen torzo.

Njih dve bile su među 43 ljudi koji su izgubili živote, od ukupno 107 žrtava u avionu Ist afriken erlajnsa VC10.

Harijet se nije vratila u Etiopiju sve do 2009. godine – 37 godina kasnije – na poslovnom putu koji je imao veze sa njenim poslom konsultantkinje za ljudska prava.

Bilo je to snažno iskustvo, „izuzetno teško i emotivno“, iako je sve morala da sakrije da bi mogla da radi.

Ona se seća da je sletela na aerodrom u Adis Abebi i zurila kroz prozor aviona u jarugu u kojoj je planuo avion njenih sestara.

Miris vazduha, kad je izašla na pistu, bio je tačno onakav kakvim ga se sećala iz detinjstva.

Ali uz sve bolne uspomene, Harijet je osetila i bliskost sa sestrama, „zato što smo tamo poslednji put sve bile na okupu“.

Harijet je od tada bila mnogo puta u Adis Abebi i prilikom svake posete osetila bi istu vrstu povezanosti sa Karolinom i Džejn.

Ne postoji, međutim, spomenik u čast 43 ljudi koji su izgubili živote u nesreći leta VC10 i, sedeći jednog dana na aerodromu u Adis Abebi i gledajući napolje na pistu, Harijet je obuzela želja da sazna šta je bilo sa preživelima i njihovom rodbinom, i kako je nesreća uticala na njihove živote.

„Gde su? Kako su? Kako su uspeli da se povrate od svega?“, kaže ona.

„Živeli smo u tunelu vlastite ožalošćenosti i građenja novog života decenijama posle 1972. godine, ali odjednom sam postala opsednuta potrebom da saznam šta je bilo s drugima.“

• Više stotina poginulih u padu aviona u Alžiru
• Trojica Rusa i Ukrajinac optuženi za obaranje malezijskog aviona

Podelivši priču sa BBC-jem, Harijet se nadala da će uspeti da pronađe neke od njih.

Trejler za emisiju pušten je 6. aprila 2021. godine, dok su se Grejem Taunsend i njegova žena Gilijan vozili autoputom broj 280 kod San Franciska, na putu da se vakcinišu protiv Kovida.

Zamalo su izazvali saobraćajnu nesreću.

„Grejem je skoro sleteo sa puta“, napisala je Gilijen u mejlu poslatom Harijet kasnije istog dana.

U vreme kad je emisija bila emitovana, skoro dve nedelje kasnije, Harijet i Grejem već su razmenili brojne mejlove.

Upoređivali su iskustva o Etiopiji u kojoj je Harijetin otac radio na programu konzervacije zemlje, a Grejemov otac za Međunarodnu radničku organizaciju, kao i svaki detalj kog su oboje mogli da se sete u vezi sa samom nesrećom.

„Kako smo saznavali sve više o našim okolnostima, otkrivali smo da su se naša iskustva i te kako nadopunjavala, tako da su nam pružila jednu potpuno drugačiju perspektivu“, kaže Grejem.

Harijet je bila najmlađa od tri sestre, dok je Grejem bio najstariji od trojice braća.

Harijet je bila prisutna kad se desila nesreća, dok Grejem nije.

Njihovi roditelji se nisu poznavali pre tragedije, ali su posle nje krenuli da razmenjuju pisma i božićne čestitke, i sastajali bi se u vreme godišnjice narednu 21 godinu, čak i posle smrti Grejemove majke Barbare.

Harijet je žudela da sazna kako je Grejem izašao na kraj sa svim tim, budući da je ostao sam, kao ona.

Isto tako, Grejem je želeo da sazna da li je ona, poput njega, oduvek želela da ima troje dece – i imala je.

„Bilo je tu mnogo tuge“, kaže Harijet, „ali i mnogo radosnih uspomena i smeha. Uglavnom se sve svodilo na to naše fascinantno istraživanje.“

Pandemija je sprečila Grejema da prisustvuje sahrani oca, koji je umro u novembru 2020., u 92. godini, ali ovog leta je konačno uspeo da otputuje kući.

„Moj otac je bio poslednji u našoj porodici, sem mene, koji je poznavao moju braću“, kaže Grejem.

„Kad je on preminuo, nije ostao niko drugi sa kim bih mogao da razgovaram, a ko bi stvarno razumeo.“

Nakon što je izgubio oca, javila se snažna potreba poput Harijetine da sačuva u životu uspomenu na braću.

I zato mu je pronalaženje tragova onoga što im se dogodilo među očevim stvarima – pisma saučešća i izveštaj o nesreći – bilo od velike važnosti.

Bile su tu i porodične fotografije i projektorski film.

„Postepeno iskopavam sve te dragocenosti i one mi pomažu da sastavim vremenski sled događaja svega onoga što se dešavalo“, kaže on.

„Pošto sam inženjer, volim da je sve uredno složeno.“

Iako se nisu sreli pre, Harijet je odmah prepoznala Grejema.

„Videla sam lice njegovog oca i setila ga se – bio je veoma srdačan čovek“, kaže ona.

Zatekli su se kako u tren oka razgovaraju o najintimnijim osećanjima.

„Nije tu bilo nikakve nelagode kad se sretnete sa nekim nepoznatim“, kaže Harijet.

„Bila je to prilično izuzetna ‘godišnjica’, potpuni neznanci sa momentalnom vezom i zajedničkom prošlošću.“

Na dan nesreće, Grejemovu braću Kristofera i Keneta na kraju je pronašao njihov otac Džek – mogli su da se prepoznaju samo po identičnim tajmeksovim satovima i dalje vezanim oko njihovih zglobova.

Oni nisu preživeli.

Kao dete, Grejem se pitao da li bi sve bilo drugačije da je on putovao sa braćom, kao što je obično bio slučaj.

„Sećam se da sam rekao roditeljima: ‘Voleo bih da sam bio u avionu’ misleći da sam možda mogao da pomognem“, kaže on.

„Ali pomislio sam i da bi možda bilo bolje i da sam i ja umro s njima, zato što onda ne bih morao da se nosim sa svom ovom tugom i osećajem krivice.“

Kad je pročitao izveštaj o nesreći i razgovarao sa Harijet, to mu je pomoglo da nađe mir.

„Počeo sam da shvatam da je mesto na kom su ljudi sedeli u avionu bilo ogroman faktor u tome da li će preživeti ili ne i kako sam saznavao sve više i više, činilo mi se da ne bi ništa promenilo da sam bio s njima.“

Otkako je emitovana njena emisija, Harijet je kontaktiralo više od 200 ljudi iz svih krajeva sveta.

Neki su nepoznati ljudi koji su samo želeli da joj kažu koliko im je žao.

Drugi su išli u školu sa Karolinom i Džejn i nikad nisu tačno saznali šta je bilo sa toplim, srdačnim, duhovitim devojkama Ver-Ostin.

Glasovi sestara mogu da se čuju u emisiji u snimljenoj oproštajnoj poruci zabeleženoj na kasetofonu pre nego što su krenule na aerodrom.

Bio je to porodični običaj; Harijet i njeni roditelji bi slušali poruke kad se vrate kuće nakon što ih odbace.

„Pozdrav mami, tati i Harijet… Hvala na sjajnom prazniku… Nikad ga neću zaboraviti… Kad god budem sedela i cvokotala u učionici u školi… setiću vas se. Nikad vas na zaboravljamo, uvek mislimo nas vas“, kaže Džejn.

„Hvala na divnom prazniku… Misliću na vas sve vreme i zato nemojte previše da brinete. Ćao“, kaže Karolina.

„Veoma je teško slušati to, ali je i veoma dragoceno što ti glasovi mogu biti sačuvani“, kaže Harijet.

„Zaslužili su da se čuju.“

Neki od onih koji su stupili u vezu sa Harijet rekli su da nikad nisu zaboravili njene sestre, redovno posećuju njihov grob i ostavljaju cveće, pa čak i poruke u pokušaju da stupe u kontakt s njom.

Za Harijet – čiji su roditelji morali naprečac da donesu odluku gde će devojke biti sahranjene – to je samo pojačalo osećaj krivice zato što nije mogla da ih posećuje češće na groblju pored njihove škole.

Drugi su pisali Harijet da podele s njom srceparajuće priče o ljudima koje su izgubili – očeve, majke, sestre, braću i prijatelje.

Jedna žena je rekla da je više plakala za pokojnim ocem u nedelji nakon što je slušala Harijet na radiju nego u prethodnih 49 godina.

Neki su rekli da se nikad zapravo nisu suočili sa osećanjima o tome šta se desilo tog groznog dana sve dok nisu čuli potresnu Harijetinu priču na radiju, skoro pola veka kasnije.

Harijet je bila duboko dirnuta svim tim porukama i zahvalna na svakoj podeljenoj priči.

„Svaka od njih je živa veza sa mojim sestrama“, kaže ona.

Jedan čovek se javio da kaže da je dva dana negovao devojku po imenu Karolina u Adis Abebi posle nesreće.

„Mislim da je to bila vaša sestra“, napisao je on.

„Razumeo je moju potrebu da saznam svaki detalj“, kaže Harijet, „i bilo je veoma dobro što je imala tog ljubaznog, brižnog čoveka koji se starao o njoj.“

A jedan od pripadnika ekipe iz RAF-a takođe je pisao Harijet.

Nikad nije zaboravio tu sirotu decu, rekao je, i miris spaljenog mesa.

Žena koja je počela da radi u britanskoj ambasadi u Adis Abebi nedelju dana posle nesreće rekla je da je kupila konja od porodice koja je izgubila dvoje dece u nesreći.

„Kupila je Poštenog Džoa, mog voljenog velikog belog konja!“, kaže Harijet.

„I provela je divne godine s njim, tako da je to bilo lepo znati.“

Debi, koja je sedela pored Karoline u avionu, takođe se javila sa svojim sećanjima.

„Vratila sam se u školu na poslednjih nekoliko nedelja letnjeg tromesečja i otkrila da su moje prijateljice ono što mi treba“, napisala je.

Druge devojke su uspele da joj skrenu misli.

„Rekle su: ‘kakav baksuz’ ili već tako nešto, prepričale mi sve tračeve i sa zanimanjem pratile napredak sa mojim ‘trakama slanine’ (presađenom kožom).“

Harijet nikad nije prestala da razmišlja o tome koliko bi život bio drugačiji da se Karolina i Debi nisu razdvojile pošto su iskočile iz aviona.

Uskoro će biti 50 godina od nesreće, a Harijet i Grejem bi voleli da urade nešto da obeleže godišnjicu dana kad su izgubili voljene braću i sestre.

„Ne želimo da budu zaboravljeni“, kaže Grejem.

On bi voleo da se održi memorijalnu službu i nada se da će mu njegova snaja, koja je klesarka, dati koristan savet kako da najbolje obnovi nadgrobnu ploču svoje braće, na čijoj su okrunjenoj bledosivoj kamenoj površini lišajevi i vremenski uslovi već počeli da ostavljaju traga.

Ali pored odavanja pošte braći i sestrama, Harijet i Grejem žele i da se sete svih drugih ljudi koji su izgubili živote, kao i onih koji su ostali za njima.

„Svi smo mi deo iste priče“, kaže Grejem.

Sledećeg meseca Harijet će otputovati u Adis Abebu da poseti groblje na kom je otkrila da su sahranjeni neki ljudi koji su izgubili živote u nesreći.

Slikaće ih i položiti cveće na njihove grobove, kao što su to drugi ljudi radili za njene sestre.

„Zato što ih nikad nisu posetile njihove porodice, što je najtužnija, najsamotnija stvar na svetu“, kaže ona.

Karolina i Džejn su uvek sa njom u njenim mislima.

„Nikad nisam prestala da osećam gubitak i često veoma snažno“, kaže ona.

„Ne mislim na njih samo jednom dnevno, već više dnevno – stalno su prisutne.“

Sve fotografije posredstvom Harijet Ver-Ostin, sem gde je navedeno drugačije

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]