Balkan i Prvi svetski rat: Krfska deklaracija kao začetak Jugoslavije ili mrtvo slovo na papiru

Temelj prve južnoslovenske države postavljen je daleko od njene teritorije, skoro hiljadu kilometara južno od buduće prestonice Beograda.

Na grčkom ostrvu Krfu, elegantna gospoda sa šeširima, štapovima u rukama i gotovo obaveznim brkovima, pod granama palmi poziraju za fotografiju koja će ovekovečiti ovaj državotvorni dan.

Posle višenedeljnih pregovora u hotelu Bela Venecija, gde je tokom izbeglištva u Prvom svetskom ratu bilo sedište srpske vlade, potpisana je 20. jula 1917. deklaracija koja se smatra prvim dokumentom zajedničke države Srba, Hrvata i Slovenaca.

Predstavnici Kraljevine Srbije i članovi Jugoslovenskog odbora, kog su činili južnoslovenski političari iz Austrougarske s privremenim adresama u Londonu, dogovorili su se da od „troimenog naroda“ nastane ustavna, demokratska, parlamentarna monarhija na čelu sa dinastijom Karađorđevića.

Ipak, istorija se razvijala nešto drugačijim putevima.

• Koja je tajna duge vladavine Nikole Pašića
• Petar Prvi Karađorđević – mondenska mladost, kraljevska starost
• Tamo daleko – na grčkom ostrvu Krf – srpskoj vojsci je jedini bio put
• Sve bivše Jugoslavije

Krfsku deklaraciju potpisali su Ante Trumbić, u ime Jugoslovenskog odbora, i Nikola Pašić, predsednik Vlade Srbije.

Članovi Jugoslovenskog odbora bili su, pored splitskog advokata Trumbića, dubrovačko-riječki novinar Frano Supilo i vajar Ivan Meštrović.

Iako je tekst deklaracije u svečanom i radosnom tonu, a pominje se i da su „srećni jer su jednodušno odlučivali“, brzo je izneveren.

Krfska deklaracija je „lepi dokument“, koji je već formiranjem države čije je obrise crtao „postao davna prošlost“, kaže Dragan Markovina, hrvatski istoričar.

„Unutar deklaracije je bio načelni dogovor koji je kasnije prekršio Pašić i Karađorđevići, i oni koji su ih podržavali, a to je da se neće doneti novi ustav nacionalnim preglasavanjem.

„Krfska deklaracija je potpisana taktički, ali Pašić verovatno nikad u to nije iskreno verovao“, kaže Markovina za BBC na srpskom.

Zašto o Jugoslaviji na Krfu?

Srpska vojska, civili i državni aparat su na daleki put ka Krfu krenuli oktobra 1915. godine, pošto su zemlju sa svih strana opkolile članice Centralnih sila – Austrougarska, Nemačka i Turska, a potom se priključila Bugarska.

Na drugoj strani je bila Antanta, vojni savez Velike Britanije, Francuske i Rusije sklopljen početkom 20. veka, kom su se tokom ratnog vihora priključile Srbija, Rumunija, Grčka i Japan.

Posle invazije i Albanske golgote, strateškog povlačenja vojske i naroda preko krševa i zavejanih planina Albanije i Crne Gore od novembra 1915. do januara 1916. godine, izmučeni stižu na grčko ostrvo Krf.

Na Balkanu je 1917. uveliko ratno stanje.

Sluti se raspad Austrougarske i pokrenut je lov na njene teritorije na području današnje Vojvodine, Hrvatske, Dalmacije, Bosne i Hercegovine.

Da bi sile saveznice ubedile Italiju da im se priključi u ratu, potpisan je Londonski ugovor.

Ovaj tajni sporazum koji su 1915. potpisale Ujedinjeno Kraljevstvo, Francuska i Rusija sa Italijom obećavao je Italijanima značajna proširenje kolonija u Africi, ali i dobar deo Dalmacije i albanskog primorja.

Srbija je mogla da računa na Bosnu i Hercegovinu i južni deo primorja oko Dubrovnika.

U zimu 1917. u Februarskoj revoluciji zbačen je ruski car i na čelo države je došla privremena vlada, a nemiri i napetosti doživeće vrhunac u oktobru kada na vlast dolaze boljševici Vladimira Iliča Lenjina.

Sve te okolnosti uticaće na Pašića i Srbiju da potraže nove saveznike i okrenu se južnoslovenskim narodima sa kojima će graditi budućnost.

Presudno je bilo što Amerika ulazi u rat i poručuje da ne priznaje nikakve tajne ugovore.

„To je svima pokvarilo računicu i u Krfskoj deklaraciji se zato strašno naglašava pravo naroda na samoopredeljenje, poštovanje međunarodnog prava, sve što bi se dopalo Americi.

„Vidi se da je Pašić bio mudar čovek, vrlo se podilazi američkim principima, a s druge strane, Rusija se raspada i samo što nije izašla iz rata“, kaže Danilo Šarenac, saradnik Instituta za savremenu istoriju iz Beograda.

Ni vojni izgledi nisu bili najbolji za Srbiju.

U vreme donošenje deklaracije, srpska vojska prolazila je kroz mučan period na Solunskom frontu, a Pašić se pribojavao da će saveznici odustati od te linije borbe, podseća Markovina.

• Vojvoda Živojin Mišić – „ko ne zna za strah, taj ide napred“
• Milunka Savić i Flora Sands – žene koje su zajedno ratovale za Srbiju
• Vojvoda Stepa Stepanović – skromni vojskovođa blistave karijere
• Kakav je čovek bio Živojin Mišić ili šta bi bilo da je vojvoda seo na kauč kod terapeuta

Šta piše u dokumentu?

Potpisnici su se složili da, na bazi samoopredeljenja naroda i demokratskim principima, osnuju zajedničku jedinstvenu, slobodnu i nezavisnu državu.

Srbi, Hrvati i Slovenci priznati su kao ravnopravni, kroz isticanje imena, zastave, pisama i vera, pri čemu se na ostale narode i narodnosti nije mnogo mislilo.

„Tu je priča o jednoj idealnoj državi, svi će imati jednaka prava, tajno glasanje za izbor predstavnika, svi mogu da se kandiduju“, kaže Šarenac.

Ipak, već se javlja klica razdora.

Oko budućeg uređenja države, da li će biti federacija, što su priželjkivali predstavnici Jugoslovenskog odbora, ili će se o svemu odlučivati u jednom centru, kako je Pašić zamišljao, pregovarači se nisu složili.

Rešenje ovog pitanja ostavljeno je budućoj Ustavotvornoj skupštini na glasanje kvalifikovanom većinom.

I jedni i drugi su pretpostavljali da će sporazumom izboriti najbolje za sebe.

Hrvati i Slovenci su videli priliku da u novu državu unesu pravnu tradiciju i razvijene ekonomije, kao što su Srbi videli sebe kao pobednicu u ratu, sa dugom državnom tradicijom.

Jugoslovenski odbor i Jugoslovenski klub, Majska i Krfska deklaracija

Moguće je da je dogovor na Krfu ubrzala Majska deklaracija, dogovorena u Beču nešto ranije, 30. maja 1917.

Bio je to manifest političkih zahteva Jugoslovenskog kluba unutar Austrougarske, koji je su činili predstavnici Slovenije, Dalmacije, Istre i Bosne i Hercegovine.

Dok se Krfska deklaracija zalagala za nezavisnu Jugoslaviju, Majska je pozivala Južne Slovene pod habzburškom vladavinom da se ujedine u okviru Monarhije.

Iako sličnog imena, Jugoslovenski klub i Jugoslovenski odbor imali su suprotstavljene stavove.

U Jugoslovenskom odboru su bili i političari mahom iz Hrvatske i Slovenije okupljeni najpre u Parizu, a zatim u Londonu, centrima tadašnje diplomatije, ali oni nisu imali institucionalnu podršku.

Pošto su kao disidenti napustili Austrougarsku, bili su poput modernog tink–tenka, grupe političara i analitičara koji žele da utiču na savremena dešavanja.

Zato im je bilo važno da se formalno potpiše deklaracija na Krfu, kako bi privukli pažnju evropske diplomatije.

Priželjkivali su Jugoslaviju, ali federalno ustrojenu.

„Jugoslovenstvo je de fakto hrvatska ideja, još 1830-ih i Ilirskog pokreta (književni i kulturni pokret za zajednički jezik).

„Bila je to i plemenita ideja, a imala je i praktičan cilj: da se spreči da Italija uzme Jadransku obalu, a smatralo se da će to ići mnogo lakše uz Srbiju i vojsku, nego samostalno“, kaže Markovina.

Crnogorsko pitanje

Crna Gora, kraljevina na čelu sa dinastijom Petrovića, pružila je otpor invaziji Austrougarske na početku rata, ali je kapitulirala januara 1916. i kralj je s Vladom otišao u egzil.

Iako porodično povezani, dinastije Petrović i Karađorđević će se u novoj podeli karata tokom rata boriti za preimućstvo u balkanskim zemljama.

Ćerka kralja Nikole Petrovića, Zorka, bila je žena kralja Petra Karađorđevića i majka budućeg kralja Aleksandra.

Već 1917. kada je doneta Krfska deklaracija, Crna Gora je za Pašića bila „unutrašnje srpsko pitanje o kom nema pregovora“.

Crnogorce na grčkom ostvu predstavlja manji odbor emigranata koji su podržali srpsku stranu.

„Pravi se frakcija unutar Crne Gore koja je za bezuslovno ujedinjenje sa Srbijom odmah.

„To se radi zavrtanjem ruke, nema nikakvog poštovanja dosta jakih istorijskih kontinuiteta u Crnoj Gori“, kaže Šarenac.

Crkvena i državna vlast u Crnoj Gori bila je u rukama dinastije Petrović Njegoš od 17. do 20. veka.

Srpska uprava se posle ujedinjenja ponašala donekle okupatorski, zabranjivala je i nošenje oružja, dodaje beogradski istoričar.

Ubrzo se bude pobune u Crnoj Gori, koja traje do1924, uz podršku kralja Nikole iz inostranstva i domaćih nezadovoljnika.

„Vrlo ozbiljne borbe se tada vode sa komitama (ostacima raspuštene crnogorske vojske).

„Oni nisu protiv ujedinjenja sa Srbijom, ali su protiv načina na koji je izvršeno, smatrali su da se time potire crnogorska državnost“, kaže Šarenac.

Začetak i osnova za propast Jugoslavije

Iako su generacije Jugoslovena učile u školama da je prva Jugoslavija nastala nizom događaja: donošenjem Niške, pa Krfske deklaracije i ujedinjenjem 1918. tok istorije nije bio baš pravolinijski.

„Nismo učili o tim zakulisnim radnjama i da je to bio odnos snaga u tom trenutku.

„Krfska deklaracija nas uči o politici, pregovaranju, o pravu jačeg i slabijeg“, ukazuje Šarenac.

Krfska, i tri godine starija Niška deklaracija, kojom je 1914. Kraljevina Srbija uz ostale ratne ciljeve postavila i ujedinjenje svih Južnih Slovena u zajedničku državu, danas nisu često predmet istraživanja, jer je jugoslovenski projekat doživeo krah.

Prva jugoslovenska država je proglašena 1. decembra 1918. godine, samo nekoliko nedelja posle potpisivanja primirja u Prvom svetskom ratu.

Formiranju je prethodio proboj Solunskog fronta, gde je srpska vojska odigrala presudnu ulogu, te oslobođenje ostalih južnoslovenskih teritorija okupiranih tokom rata.

„Uz fantastičnu vojnu pobedu, u tu državu je uložen i politički ugled Srbije, i nije sporna ta vrsta zasluge.

„Ali se u pregovorima vidi i kalkulantsko ponašanje srpske elite u to vreme, taktiziranje i nipodaštavanje druge strane – Jugoslovenskog odbora, i pogled sa visine“, dodaje Šarenac.

• Putevi osporavane slikarke Nadežde Petrović – „Za sve se traži vremena, za vaspitanje publike malo duže“
• Svetomir Đukić – otac srpskog olimpizma, protivnik „Crne ruke“ i(li) „kolaborator“
• „Vi pucate u pravdu, živela sloboda“: Kako je okončana pobuna mornara Austrougarske u Boki Kotorskoj

Efekti Krfske deklaracije

Posle pola godine pregovora i napuštanja brojnih stranaka i političara, Ustavotvorna skupština donela je Ustav Kraljevine SHS na srpski nacionalni praznik Vidovdan 1921.

Već tada je bilo jasno da je razdor pustio korenje.

Stavovi srpskih radikala, koje je predvodio Pašić, i hrvatskih stranaka o uređenju, nepomirljivo se razilaze.

Ustav je usvojen zahvaljujući glasovima manjinskih partija muslimana.

„Usvajanje Vidovdanskog ustava nije dovelo do sređivanja stanja u zemlji. Naprotiv, jaz između centralista i anticentralista postao je dublji.

„(Hrvatski političar) Stjepan Radić je objavio da ne priznaje Ustav, i to nije bilo bez pokrića, četiri hrvatske stranke stvorile su Hrvatski blok koji je uživao podršku većine hrvatskog naroda“, piše istoričarka Latinka Perović u tekstu Ubistvo Radića, objavljenom na sajtu Peščanik.

Ubrzo posle donošenja Vidovdanskog ustava, u Beogradu je 10. avgusta 1921. umro kralj Petar Prvi.

„Prva decenija postojanja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca završila se krvoprolićem“, ocenjuje Perović.

U Narodnoj skupštini je 20. juna 1928. godine radikalski poslanik Puniša Račić pištoljem ubio tri poslanika Hrvatske seljačke stranke, među kojima i vođu Stjepana Radića, a ranio dvojicu.

Ovaj napad je ostavio dugoročne posledice i doveo do uvođenja diktature kralja Aleksandra nekoliko meseci kasnije.

Napetosti su rasle i na jugu kraljevine, u Makedoniji.

Još na Krfu, Pašić je i ovu oblast odlučno smatrao unutrašnjim srpskim pitanjem.

Ali mapa skrojena u Beogradu se nije dopadala tamošnjem stanovništvu koje su činili ne samo Srbi i Makedonci, već i Albanci i Bugari.

„Jugoslavija je za vreme kraljevine dvadesetih redovno držala čak 70 odsto žandarma u Makedoniji, zbog probugarskih elemenata.

„Oni to zovu hajdučijom, ali je to imalo obrise revolucionarnog rata u kom su učestvovale stotine ljudi“, kaže Šarenac.

Greške iz kojih se nije naučilo

U vreme posle Krfske deklaracije, Srbija je često potezala argument žrtvi i stradanja koje je podnela tokom Velikog rata.

„Bila je to trauma, velika patnja i potpuno uništenje Srbije više puta za tih četiri godine, ali to druga strana nije dovoljno shvatala.

„Isto tako, očekivanja i potrebe drugih krajeva su bile sasvim različite“, ukazuje Šarenac.

Navodi primer iz 1920, kada je jugoslovenska vojska rešila da žigoše goveda u Slavoniji.

Bila je to uobičajena procedura u Kraljevini Srbiji, poput registracija automobila danas, kako bi država imala pregled broja stoke u slučaju rata ili krize.

Međutim, na prostorima Austrougarske se to nikad nije radilo i seljaci su bili prestravljeni da će im vojska oduzeti krave, pa je izbila pobuna i nekoliko ljudi je poginulo.

„Haos je nastao oko nečeg što je banalno, ali je uzrok u tome što se ljudi nisu poznavali i što su imali potpuno drugačije potrebe, zato je to trebalo drugačije sprovoditi“, kaže Šarenac.

Sprovedeno je čvrstom rukom srpskih vlasti.

„Crnogorski kralj Nikola, koji je bio institucija u srpstvu, oteran je da ne može da se vrati u zemlju – nemoguće je da to ne izazove reakciju, kao i u Makedoniji i Hrvatskoj.

„Ljudi i dalje to ne shvataju i priča se o nezahvalnosti, zato što su Srbi njih oslobodili“, upozorava istoričar.

Druga Jugoslavija je pokazala da federalizam bio mogućnost da se reši nacionalno pitanje unutar zemlje, ali ako se napravi dobar zajednički okvir, kaže Markovina.

Dokaz su `avnojevski principi` koji su skoro pola veka držali na okupu južnoslovenske zemlje u vreme komunističkih vlasti, smatra.

Na drugom zasedanju Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ) u Jajcu 1943. rođena je federalna Jugoslavija koja je garantovala ravnopravnost naroda Srbije, Hrvatske, Slovenije, Crne Gore, Makedonije i Bosne i Hercegovine.

• Predmeti iz Jugoslavije i sećanje na „neki bezbrižni, izmišljeni život”
• Ko su danas Jugosloveni na Balkanu

Ipak, primećuje Markovina, mnogo puta se u srpskim političkim krugovima pominjalo da je Srbija pogrešila što je pravila Jugoslaviju, umesto da je samo stvorila neku vrstu Velike Srbije i da je u tome izgubljen vek.

Krfska deklaracija je pokazala da je kompromis moguć i da on može svima da izgleda dobro, smatra on.

„Kao i kod kasnijih Jugoslavija, važno je da je ona pokazivala potencijal kako je moglo biti, a nije se dogodilo.

„Da je nađena ravnoteža između različitih interesa i strana, ta Jugoslavija bi verovatno imala mnogo duži životni vek i bila mnogo stabilnija nego što je bila“, zaključuje Markovina.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]