Aung San Su Ći – poznata i kao „Dama“ – defakto je na čelu Mjanmara. Ustav ne dozvoljava da i zvanično postane predsednik zemlje, pošto njena deca imaju strano državljanstvo.
Zato zvanično obavlja fukciju državne sekretarke, a predsednik Vin Mjint je njen bliski saradnik.
Između 1989. i 2010. godine, pre nego što je došla na vlast, uglavnom je bila u kućnom pritvoru, zbog svog zalaganja za ograničavanje uticaja vojne hunte i uvođenje demokratije u Mjanmaru (nekad poznatom pod imenom Burma).
Zbog toga je postala međunarodni simbol mirnog otpora državnoj represiji. Dobila je i Nobelovu nagradu za mir 1991. godine, a predsednik Nobelovog komiteta je tada rekao da ona predstavlja „izuzetan primer snage obespravljenih“.
Međutim, grupe koje se bore za ljudska prava u poslednje vreme često i glasno kritikuju Aung San Su Ći, zato što, kako kažu, ne osuđuje i ne sprečava nasilje nad manjinama u Mjanmaru.
Politički pedigre
Aung San Su Ći je kćerka generala Aung Sana, heroja borbe za nezavisnost Mjanmara. Tokom tranzicionog perioda zemlje, na njega je u julu 1947. godine izvršen atentat. Aung San Su Ći je tada imala samo dve godine.
Sa majkom Dau Kin Ći, ambasadorkom Mjanmara u Delhiju, otišla je 1960. u Indiju.
Četiri godine kasnije upisala se na univerzitet u Oksfordu, gde je studirala filozofiju, politiku i ekonomiju. Tu je upoznala budućeg supruga, profesora Majkla Arisa.
Neko vreme živela je u Japanu i Butanu, a zatim se preselila u Veliku Britaniju gde je odgajala svoju decu – Aleksandra i Kima, ali nikada nije prestala da misli na Mjanmar.
Kada se vratila u Rangun (Jangun) 1988. godine, kako bi brinula o svojoj teško bolesnoj majci, zemlja se suočavala s velikom političkom pobunom.
Na hiljade studenata, radnika u administraciji i budističkih kaluđera je izašlo na ulice i zahtevalo demokratske reforme.
„Kao ćerka svog oca, ne mogu biti ravnodušna prema onome što se dešava,“ rekla je u govoru održanom u Rangunu 26. avgusta 1988, nakon čega je stala na čelo pobune protiv tadašnjeg diktatora, generala Ne Vina.
Inspirisale su je nenasilne kampanje koje su sprovodili borci za građanska prava: Martin Luter King u Americi i Mahatma Gandi u Indiji, pa je organizovala proteste i putovala širom svoje domovine, zahtevajući mirnu demokratsku reformu i slobodne izbore.
Međutim, vojska je u puču 18. septembra 1988. godine brutalno ugušila demonstracije i preuzela vlast. Sledeće godine Aung San Su Ći je stavljena u kućni pritvor.
Kada je vojna vlast u maju 1990. raspisala izbore, partija Aung San Su Ći – Nacionalna liga za demokratiju – osvojila je većinu, ali je vojna hunta odbila da preda vlast.
Kućni pritvor
Aung San Su Ći je u kućnom pritvoru u Rangunu provela šest godina pre nego što je puštena na slobodu u julu 1995. godine.
Ponovo je uhapšena u septembru 2000. godine, kada je, uprkos zabrani kretanja, pokušala da otputuje u grad Mandelej.
Puštena je na bezuslovnu slobodu u maju 2002., ali samo godinu dana kasnije ponovo je uhapšena, nakon sukoba njenih pristalica sa grupama koje je angažovala vlast.
Dopušteno joj je da se vrati kući, ali morala je da ostane u kućnom pritvoru.
Taj period iskoristila je za učenje i vežbu. Meditirala je, usavršavala francuski i japanski, a u trenucima odmora svirala je Bahove kompozicije na klaviru.
Povremeno joj je bilo dopušteno da se sretne s predstavnicima svoje stranke i odabranim diplomatama.
Ipak, tokom prvih godina pritvora često je bila u izolovana. Nije joj bilo dozvoljeno da vidi sinove i supruga, koji je preminuo od raka u martu 1999. godine.
Vojne vlasti su joj ponudile da otputuje u Veliku Britaniju kako bi posetila teško bolesnog muža, ali ona je smatrala da ponudu mora da odbije, strahujući da joj neće biti dozvoljen povratak u zemlju.
Ponovni ulazak u politiku
Nije joj bilo dozvoljeno da učestvuje na prvim izborima u Mjanmaru, održanim 7. novembra 2010. godine, ali je puštena iz kućnog pritvora šest dana posle njihovog održavanja.
Tada ju je, prvi put posle deset godina, posetio sin Kim Aris.
Nova vlada u Mjanmaru je započela reforme, a Aung San Su Ći i njena stranka su se priključili političkim procesima.
Kad su u aprilu 2012. održani dopunski izbori za popunjavanje skupštinskih mesta koja su ostala prazna nakon što su političari preuzeli državne funkcije, ona i njena stranka su osvojili ta mesta. Međutim pobedu nisu mnogo slavili.
„Neki su previše optimistični povodom ove situacije“, rekla je u intervjuu pre glasanja. „Mi smo oprezni optimisti. Tek smo na početku puta.“
Od 45 slobodnih mesta, NLD je osvojila 43, što je značilo da uživa jasnu podršku naroda. Nekoliko nedelja posle izbora, Aung San Su je položila zakletvu u parlamentu i postala vođa opozicije.
U maju sledeće godine po prvi put je posle 24 godine otputovala iz Mjanmara, verujući novim liderima zemlje da će joj dozvoliti da se vrati.
,,Previše optimizma„
Vrlo brzo Aung San Su Ći se razočarala sporošću demokratskih promena.
U novembru 2014. upozorila je da vlada Mjanmara nije preduzela suštinske reforme i ukazala da su Sjedinjene države, koje su 2012. godine ukinule većinu sankcija protiv Mjanmara, bile „previše optimistične“.
U junu sledeće godine parlament nije uspeo da obori veto vojske za sprovođenje ustavnih reformi. Aung San Su Ći nije mogla da se kandiduje za predsednika, pošto njeni sinovi imaju pasoše Velike Britanije, a ne Burme. Ona je to uvek smatrala za nepravdu.
Iste godine u novembru vlada tadašnjeg predsednika Tejna Sejna je, uz podršku vojske, raspisala opšte izbore – prve slobodne posle 25 godina.
Posle glasanja održanog 8. novembra, postalo je jasno da je NLD osvojila ubedljivu većinu.
Ova stranka je osvojila dve trećine mesta u parlamentu i pobedila je na izborima, koji se smatraju legitimnim uprkos izveštajima o neregularnostima. Na stotine hiljada ljudi, među njima i nepriznata muslimanska manjina Rohindže, nisu imali prilike da glasaju.
NLD, a posebno Aung San Su Ći, trpe brojne kritike međunarodne zajednice zbog ignorisanja napada na Rohindže u zapadnoj mjanmarskoj državi Rakin.
Pojedini analitičari kažu da se nova vlast nalazi u teškoj situaciji i da ne može lako da se odupre uticaju vojske, ali, s druge strane, u zemlji gotovo da i ne postoji pritisak na Aung San Su Ći da pomogne Rohindžama.
Procenjuje se da je od avgusta 2017. godine, kada je vojska sprovela opsežne operacije u Rakinu, skoro 700.000 Rohindži pobeglo iz Mjanmara u susedni Bangladeš.
Ujedinjene nacije su vojnu intervenciju u Rakinu opisale kao „školski primer etničkog čišćenja“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
