Beograd i Priština: Koliko je Srbije na Kosovu 15 godina od proglašenja nezavisnosti

„Mi, demokratski odabrane vođe naših ljudi, ovim objavljujemo da Kosovo bude nezavisna i suverena država“.

Od ove deklaracije kosovskih predstavnika do danas promenjene političke okolnosti direktno su uticale na život Srba na Kosovu, u toj meri da neki imaju dvojno državljanstvo – srpsko i kosovsko – poput političkog predstavnika Nenada Rašića.

On je bio ministar u kosovskoj Vladi i 17. februara 2008. kad je Kosovo proglasilo nezavisnost, a i danas je u kabinetu premijera Aljbina Kurtija.

„Mi smo uvek bili Srbi i nema sumnje šta je naša majka, ali ako smo već usvojeni, onda moramo da volimo i maćehu i majku“, kaže Rašić za BBC na srpskom.

Prošlo je punih 15 godina otkako je Kosovo proglasilo nezavisnost od Srbije, a tu odluku priznalo stotinak država, među njima i neke od najmoćnijih na svetu.

„Srbije danas ima jako malo na Kosovu, jer je povučena odlukama beogradskih vlasti“, kaže Slobodan Samardžić, koji je u vreme proglašenja bio ministar Vlade Srbije za Kosovo i Metohiju.

Od početka rata u Ukrajini proces koji vodi ka priznanju Kosova ubrzao se, ali nije okončan, smatra profesor Fakulteta političkih nauka.

„Suverenitet faktički ne postoji, on je predat, naš suverenitet je pravni.

„Suverenitet de jure postoji, zato što dokumenta međunarodna to Srbiji priznaju“, napominje on i dodaje da se „Srbija drži na tom koncu“.

• Gde su bili današnji lideri kad je Kosovo proglasilo nezavisnost
• Od grupe, preko Trojke i solo nastupa, do dueta posrednika u pregovorima u Kosovu
• Trinaest godina od proglašenja nezavisnosti Kosova

Čekanje proglašenja nezavisnosti kao ‘na presudu‘

Kada su se poslanici Skupštine Kosova okupili i proglasili nezavisnost, to nije bilo iznenađenje za vlasti u Beogradu.

Samardžić, tadašnji ministar za Kosovo i Metohiju u vladi Vojislava Koštunice, opisuje taj čin kao „čekanje teške presude“.

„Ma koliko ona bila izvesna, vi se nadate da neće biti baš najgora“, kaže Samardžić.

Dodaje da je ova odluka Prištine bila očekivana još od 1999. godine i dolaska međunarodnih misija na Kosovo posle oružanih sukoba i kasnijeg NATO bombardovanja tadašnje Jugoslavije.

Dok je u Prištini vladala slavljenička atmosfera, Samardžić je 17. februara 2008. bio u Kosovskoj Mitrovici, gde je i inače u vreme mandata često boravio.

„Mene je najviše dirnulo kada su predstavnici crnogorskih partija, prosrpski orijentisanih, Andrija Mandić, Srđan Milić došli da se solidarišu.

„To je bilo kao da ste pred giljotinom, čekate da se giljotina zaglavi, jer onda se oslobađate (…) tako smo i mi očekivali tu magiju, ali nije bilo od toga ništa“, slikovit je Samardžić.

I Srbi na severu Kosova su tu odluku primili mirno, dodaje.

Nemira je bilo nekoliko dana kasnije u Beogradu, na mitingu „Kosovo je Srbija“ kada je na poziv Vlade Srbije održan i moleban Srpske pravoslavne crkve, gde se, prema podacima MUP-a, okupilo pola miliona ljudi.

Miting se pretvorio u niz incidenata, paljenje baklji, bacanje petardi, lomljenje semafora i kontejnera, da bi kulminirao upadom u džamiju na Dorćolu, krađom patika iz prodavnica i paljenjem ambasada Amerike i Nemačke, a oštećene su i zgrade brojnih drugih ambasada.

Samardžić je bio na čelu kolone i seća se da su im javili da se deo okupljenih odvojio.

„Kordon policajaca koji je štitio ambasade se povukao u jednom trenutku, mene zanima ta naredba – nisam saznao ko je rekao ‘povuci se'“, kaže Samardžić.

Dvanaest godina kasnije, počelo je suđenje petorici policijskih službenika za slučaj paljenja ambasada.

Politički odgovor zvaničnog Beograda bile su dve odluke Vlade i Narodne skupštine da se jednostrano proglašena nezavisnost ne priznaje.

„Ako se oni ne povuku ili ne negiraju potonjim aktima, što može biti za ovaj francusko-nemački predlog, one važe za unutrašnje pravo“, napominje Samardžić tokom razgovora u njegovom fakultetskom kabinetu.

Na drugoj strani, Nenadu Rašiću je prvo sećanje na 17. februar 2008. napuštanje institucija u koje je tek bio ušao.

Postao je ministar u kosovskoj vladi decembra 2007. godine, a dva meseca kasnije, proglašena je nezavisnost.

„Tih dva meseca smo stalno insistirali da se postigne dogovor, ali desilo se da proglašenje Kosova uz odlučnost Albanaca i međunarodnih predstavnika bude obavljeno što pre.

„Kao odgovor na to, bojkotovali smo rad institucija što je bio odraz nezadovoljstva jer nije došlo do tog zaključka nekim kompromisom“, kaže Rašić tokom razgovora u restoranu pomalo simboličnog naziva „Evropa,“ u jednom sokaku Gračanice, blizu Prištine.

Krah pregovora u Beču

Dva meseca pre proglašenja, u decembru 2007. prekinuti su pregovori srpske i albanske strane uz posredovanje tri velike svetske sile, takozvane Trojke.

Tri lica trojke bili su nemački diplomata Volfgang Išinger, aktuelni ambasador Rusije u Srbiji Aleksandar Bocan-Harčenko i predstavnik Amerike Frenk Vizner.

Samardžić je bio učesnik ovih pregovora, kao i prethodnih vođenih u Beču, gde je bio kao Koštuničin savetnik.

Tokom 2005. i 2006. u Beču su za istim stolom sedeli predstavnici albanske i srpske strane i Ujedinjenih nacija.

U jesen 2006. specijalni izaslanik generalnog sekretara UN Marti Ahtisari formira predlog za Kosovo koji je, između ostalog, podrazumevao da Kosovo dobije takozvanu „nadgledanu nezavisnost“.

Albanska strana ga prihvata, a srpska odbija u proleće 2007.

Plan o dve Nemačke neprimenljiv

U albanskoj delegaciji su bili, između ostalih, veteran u politici Bljerim Šalja i novinar Veton Suroj.

Kako kaže Samardžić, oni su bili komotni, jer su imali zapadne diplomate na njihovoj strani, dok je Srbija rusku podršku dobila tek 2006.

„Putin je 2001. nama rekao u Beogradu ‘mi ne možemo na Kosovu ništa da uradimo, nemojte od nas očekivati’, što je bio hladan tuš.

„Onda smo se osvestili, jer bolje je što nam je tako rekao, nego da nas je zavlačio kao Jeljcin Miloševića“, kaže Samardžić.

Avgusta 2007. na diplomatsku scenu stupa Trojka, ali pregovore prekida naglo – već posle 120 dana.

„Tad je bio podastrt Išingerov plan dve Nemačke, odmah se sastala u Beogradu ekipa koje je to proučila i došli su do stanovišta da su to specifični sporazumi koji važe samo za taj slučaj.

„Kao što ne možete na Kamčatki da gajite pšenicu, čak i kad imate dobar hibrid, ne ide“, objašnjava Samardžić, nekadašnji visoki funkcioner Demokratske stranke Srbije.

Dodaje da je u slučaju ujedinjenja Istočne i Zapadne Nemačke bio drugačiji međunarodni kontekst, najpre jer se odnosio na isti narod, a obe države su bile suverene i jedna drugu su implicitno priznavale.

• Šta je ostalo od Ahtisarijevog plana na Kosovu
• „Na Kosovu je bio sukob Albanaca kao naroda i Srbije kao države – a ne Albanaca i Srba“
• „Šta je za vas Kosovo?“: BBC iza scene pitao poslanike Skupštine Srbije

Život posle proglašenja ‘najuspešniji period za Srbe‘

Rašić je u politiku ušao godinu dana pre te prelomne 2008, kako kaže, „rekreativno“.

„Sa ljudske strane bilo je doba nesigurnosti“, kaže, dodajući da se i sam plašio „tihog egzodusa i napada“.

Vladu je vodio Hašim Tači, jedan od lidera Oslobodilačke vojske Kosova koja se krajem 1990-ih borila sa bezbednosnim snagama režima Slobodana Miloševića.

„Ispostavilo se da deo strahova 2008. nije bio opravdan, bez obzira na nezadovoljstvo i brigu koju su Srbi imali, ipak su bili u znatno većem broju nego što su sad.

„Mi tad jesmo bili zabrinuti, ali nije se desilo ništa od tog egzodusa“, kaže Rašić, danas ministar zadužen za zajednice i povratak.

Od 2009. formirane su nove opštine poput Parteša, Gračanice, Klokota, Novog Brda sa srpskom većinom, a južno od reke Ibar.

„U novijoj istoriji od 1999. pa do danas, to je verovatno bilo najuspešnije doba za Srbe, ma kako paradoksalno zvučalo“, kaže on.

Napominje i da tad počinje uspon novonastalih srpskih opština na Kosovu.

„Svaka opština je dobila određene kapacitete u smislu izvršne vlasti, počevši od radnika u administraciji, zatim bolnice koje spadaju u sektor opština kroz kosovske institucije.

„Vi tu dobijate, bezmalo, stotine radnih mesta u različitim kategorijama od zdravstva, prosvete, opštine su imale prava da prave javna preduzeća, to je u jednom momentu podiglo nadu za opstanak“, opisuje Rašić, u to vreme ministar za rad.

Briselski sporazum „okrenuo život naopačke“

Period boljitka će, po Rašićevim rečima, trajati sve do 2013. i potpisivanja Briselskog sporazuma koji je stvari okrenuo u drugom smeru.

„Bez obzira što to neko slavi možda kao neku pobedu, u širem kontekstu, to je Srbima na Kosovu okrenulo život naopačke.

„Od političkog predstavljanja, koje nije bilo autentično srpsko, nego poltronsko beogradsko, do zapostavljanja interesa lokalnog nivoa“, kaže Rašić.

Napominje da su posle toga instrumente moći dobile „ispostave autoritarnog režima iz Beograda“, a da Srbi s Kosova ni za šta nisu bili pitani narednih deset godina.

„Priština je sarađivala s Beogradom, uz prećutnu saglasnost Brisela koji je sve to aminovao“.

Briselski sporazum zvanično se zove Prvi sporazum o principima koji regulišu normalizaciju odnosa Beograda i Prištine.

Sporazum je napisan na dve kucane strane, ima petnaest članova, a na njihovom kraju se nalaze parafi tadašnjeg premijeri Srbije Ivice Dačića i Kosova Hašima Tačija.

Više o dokumentu pročitajte ovde.

Da je Briselski sporazum bio jedna od prekretnica ka sve manjem institucionalnom prisustvu Srbije na Kosovu, smatra i Samardžić.

Sledeće godine, januara 2014. usvojen je još jedan važan dokument – Pregovarački okvir Srbije sa Evropskom unijom gde se u članu 23. posebno obrađuje pitanje Kosova, naglašava profesor na predmetu politički sistem EU.

„Ovaj proces će obezbediti da obe strane mogu da nastave svojim evropskim putem, izbegavajući da jedna drugu blokiraju u ovim naporima, i treba postepeno, do kraja pristupnih pregovora sa Srbijom, da dovede do sveobuhvatne normalizacije odnosa između Srbije i Kosova, u formi pravno obavezujućeg sporazuma u nameri da će obe strane biti u stanju da u potpunosti ostvaruju svoja prava i ispunjavaju svoje obaveze„, navodi se u dokumentu.

„To je taj kolonijalni stil koji imaju 300 godina već, to je jasno iz istorije međunarodnog prava, jedna stvar koja znači priznanje oni će pretvoriti u šest reči.

„To može da potpiše neko ko nema pojma o pravu, što isključujemo, i neko ko to radi uz ličnih razloga, to je formula vlasti – ja tebi pokornost, ti meni zaštitu“, ističe Samardžić.

Posle takvih odluka Beograda nema nazad, dodaje.

„Kad neko napravi 99 koraka, vrlo je verovatno da će napraviti i stoti.

„Dramatika stotog koraka je što on osmišljava ovih 99, pozitivno – jer je cilj postignut, a negativno što, ako ga ne uradi, onda ni ovih 99 ne vrede“, kaže Samardžić, ostavljajući mogućnost da splet okolnost ili slučajnosti to promene.

Udruženo delovanje

Pošto se već decenijama pregovara o njihovoj sudbini, Rašić traži da se kosovski Srbi aktivno uključe u pregovore kako bi bili „učesnici svoje sudbine“ ili bar „posmatrači“.

Međutim, nije bilo sluha za to ni u Prištini, ni u Beogradu.

„Ovo je udruženo delovanje protiv kosovskih Srba, neverovatno je da mogu toliko da nas zapostave i da našu ulogu smanje, da budemo maltene imaginarni“, navodi Rašić.

Rašić nije video ni francusko-nemački predlog za rešenje kosovskog pitanja o kom se uveliko govori. Nije mu ga ni pokazao premijer Vlade čiji je član.

„Naravno da to nije u redu, ali vidim da je to neka epidemija nepokazivanja, ako mogu tako da kažem.

„Od tri krivca, najveće razočarenje je Evropska unija, jer pričaju o demokratiji, slobodi govora, oni dolaze i uvaljuju mačku u džaku, ne znate šta, a kažu vam ‘treba da prihvatite'“, ističe Rašić.

Srbi s Kosova su, kaže, spremni da poslušaju Beograd, ali uz uslov da budu konsultovani i partneri u procesu pregovora.

To gotovo nikad nije bio slučaj, iako je stara politička deviza bila da „Srbije ima na Kosovu, koliko ima Srba“.

„Vekovima smo mi bili poslušnici velikih moćnih partija iz Beograda, koje ne komuniciraju obostrano, već je to jednosmerno, oni vam kažu šta treba da radite i to je to“.

Veze Srba sa Kosova sa Beogradom su neraskidive, u kulturološkom, verskom, finansijskom smislu, a ipak „što je veći uticaj Beograda“ sve je manje Srba na Kosovu poslednjih 10 godina, kaže.

„Beograd je naša majka i to će tako ostati.

„Ali mi moramo da budemo umereni, jer jedini način našeg opstanka je koegzistencija sa Albancima“, kaže Rašić.

Ovo mu je treći mandat ministra, a bio je i poslanik u nekoliko mandata u kosovskoj Skupštini.

Kada je Aljbin Kurti prvi put postao premijer, Rašić je u aprilu 2020. imenovan za njegovog savetnika i direktora Kancelarije za zajednice.

Na funkciji se zadržao samo nekoliko dana jer je morao da podnese ostavku pošto je Specijalno tužilaštvo protiv njega podiglo optužnicu u slučaju privatizacije Kosovske elektrodistributivne mreže iz 2013.

Iz Beograda je neretko dobijao pogrdne epitete da je „Tačijev Srbin“, danas „Kurtijev Srbin“, ali je posebno oštar bio predsednik Aleksandar Vučić.

Vučić je rekao da je Rašić „najgori srpski ološ, sa dna kace i da ne postoji gori Srbin od njega“.

Rašić na to odgovara da „nikad goreg predsednika nismo imali“, sugerišući da je Vučić i njegov šef države.

„Meni mogu da budu predsednik i Aleksandar Vučić i Vjosa Osmani, što je po zakonu ovde na Kosovu“.

• Zašto je važna Zajednica srpskih opština
• Gde se prepliću Kosovo, Srbija, Rusija i Ukrajina
• Vučić: Neprihvatanje francusko-nemačkog predloga vodi Srbiju u prekid investicija i puta u EU
• „Šta je za vas Kosovo?“: BBC iza scene pitao poslanike Skupštine Srbije

Kako danas žive Srbi na Kosovu?

Idu u škole i leče se u bolnicama po srpskom sistemu, ali većinu drugih poslova obavljaju u kosovskim institucijama.

Srbi koji žive na Kosovu, a ne dolaze samo na vikend, uvek imaju na umu zajednički život, ističe Rašić.

„Na ulici vam policajac kaže mirdita, vi kažete mirdita – dobar dan, i oni ljudi koji idu na sever prelaze granicu isto.

„Oni su činjenično stanje i ne možete da kažete ‘ne priznajem ja ništa’, i porez moraš da platiš, a tamo piše Republika Kosovo“, opisujnj.

Republika Kosovo piše i na sudskim dokumentima i glasačkim listićima, svaki poslanik i ministar polažu zakletvu toj republici, kako na severu, tako i na jugu.

„Neću da budemo slepi i gluvi, pored ušiju i očiju i da se pravimo da to radimo, tobož u korist Srbije.

„Nema potrebe za obmanjivanjem, nema potrebe za lažima, nek se predstavi kako jeste“, napominje on.

Jedna od Vučićevih zamerki bila je i da Rašić „ne predstavlja nikoga“ na Kosovu.

Rašić je bio kandidat na izborima za predsednika opštine Gračanice 2015. a 2017. nije uspeo da dođe do poslaničkog mesta.

U kampanji za izbore 2019. godine, lista Nenada Rašića bila je prva među srpskim koja je snimala političke spotove i na albanskom jeziku.

To im nije donelo nijedan mandat – Srpska lista je i tada osvojila svih deset, ali je Rašić privukao pažnju javnosti.

Tada je kao lider Progresivno demokratske stranke bio predvodnik koalicije Sloboda, koja je na vanrednim parlamentarnim izborima 2019. na Kosovu osvojila 0,08 odsto glasova, podaci su Centralne izborne komisije.

Ekonomski napredak

Ekonomski gledano, kaže Rašić, Kosovo se poslednjih 15 godina razvija, ne samo u infrastrukturnom smislu – izgradnje puteva, već i kulturnog razvoja.

„To prerasta u lance organizovanih preduzeća koji su jaki i kapitalistički moćni.

„Građevinska industrija na Kosovu godišnje gradi 40.000 stambenih jedinica, u Beogradu je to 13-15.000 stambenih jedinica, a sličan je broj stanovnika“, napominje Rašić.

Napredak ilustruje i primerom budžeta iz 2007. koji je bio 840 miliona evra, a 2023. 3,2 milijarde evra.

Lokomotiva tog razvoja je albanska dijaspora i on tu vidi mogući ključ uspeha za srpsku zajednicu ubuduće.

„Naše komšije Albanci postaju značajan faktor na Balkanu, jer imaju kontinuiran razvoj i lojalnost i predanost, a mi imamo sve suprotno od toga“.

Šta dalje?

Na pitanje može li Kosovo u narednih 15 godina da ima Srbina za premijera, Nenad Rašić se najpre nasmeje, a zatim zastane.

„Najiskrenije, nije da nisam nekad pomislio da može to da se desi.

„Možda nije premijer moguće, jer je to prvi čovek izvršne vlasti, ali ako kosovski Srbi naprave političko biće da znači da budu umereni kako bi opstali, stvarno verujem da bi mogli da imaju jednu od tri najviše pozicije – predsednika ili predsednika parlamenta.

„Ali ne sa ovakvim, najčešće radikalnim delovanjem“, zaključuje Rašić.

Petnaest godina posle proglašenja nezavisnosti, Kosovo je priznalo oko 100 zemalja. Ipak, tačan broj nije poznat.

Priština navodi brojku od 117 zemalja, a u Beogradu kažu da ih je daleko manje.

Među zemljama Evropske unije koje nisu priznale Kosovo su Španija, Slovačka, Kipar, Grčka i Rumunija, a kada je reč o svetskim silama, to su Rusija, Kina, Brazil i Indija.

Kosovo je od 2008. godine postalo član nekoliko međunarodnih organizacija, kao što su MMF, Svetska banka i FIFA, ali ne i Ujedinjenih nacija.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]