Crveno barjače: Kada su kragujevački radnici slavili osporavanu pobedu na izborima 1876. godine

Žamor i galama sa obližnje pijace šire se uzduž i popreko jedne od centralnih kragujevačkih ulica čije ime od zaborava čuva komad istorije grada u srcu Šumadije.

Hodam posred puta, sveže asfaltiranog tik pred prošlogodišnje parlamentarne i lokalne izbore u Srbiji, zaobilazeći prolaznike jer su trotoare zauzeli parkirani automobili a između njih, razbacane improvizovane tezge šarolike robe.

Negde na sredini ove kratke i uske ulice, posred betonske bandere zakucana je plava tabla sa natpisom „Crveni barjak“.

Nazivu ulice je kumovao jedan od najvažnijih lokalnih događaja u Kragujevcu 19. veka.

Tog 27. februara 1876, više stotina radnika i pristalica ideja socijalističkog pionira Srbije Svetozara Markovića, praćeno muzičkim orkestrom, prošetalo je gradom i ovim komšilukom, noseći „crveno barjače“ na kome je belim slovima pisalo samouprava, slaveći pobedu na opštinskim izborima.

„Pozitiva u svakom slučaju, prva neka radnička pobeda“, govori Milija Blagojević, vlasnik Poljoprivredne apoteke, sa višedecenijskom adresom u ovoj ulici, prekoputa privremene pokrivene pijace.

Pošto potiče iz radničke porodice, ovaj događaj za Blagojevića ima dodatnu težinu, a smatra ga i simbolom rodnog grada.

• Kako u Kragujevcu pamte streljanje u Šumaricama
• Dan kada je Pele igrao fudbal u Kragujevcu
• Jugo i njegova odiseja od Kragujevca, preko Amerike, do Srbije danas

Ulica Crvenog barjaka pruža se levom obalom Lepenice, prekoputa nekadašnje Topolivnice i današnje fabrike Zastava oružje, čiji su radnici učestvovali u ondašnjim demonstracijama.

„Bilo je to prvo masovno okupljanje ovde i pobeda radničke klase, pokazivanje snage proletarijata“, govori Marija Milošević, kustoskinja Muzeja Stara livnica u dvorištu kragujevačke fabrike, za BBC na srpskom.

Ubrzo je usledio odgovor države i kneza Milana Obrenovića, pa su brojni organizatori i učesnici uhapšeni, a pojedini i otpušteni iz fabrike.

Tekovine ovog događaja ukorenjene su u istoriji grada, a posebno su bile baštinjene u doba socijalističke Jugoslavije – fabrika oružja i automobila posle Drugog svetskog rata ponela je ime „Zavodi Crvena zastava“.

Pored ulice i eksponata u muzeju, Crveno barjače u Kragujevcu živi i kroz istoimeni stub ispred nekadašnjeg Doma samoupravljača (Doma sindikata) u centru, kao i u postamentu spomenika Topolivcu ispred fabričkog kompleksa.

Kako su se socijalističke ideje zapatile u Kragujevcu

Političke turbulencije obeležile su 19. vek u Srbiji, vazalnoj kneževini unutar Osmanskog carstva.

Od toga nisu bile izuzete ni 1870-te.

Na čelu je bio Milan Obrenović, dok su se vlasti smenjivali liberali i konzervativci, o čemu je uglavnom odlučivao knez.

Važio je Ustav iz 1969. koji je donela Namesnička vlada, a istoričar Slavko Stepanović kaže da se u „osnovi razvoja države nalazio birokratizam i centralizam“.

„Ustav nije omogućavao da parlament bude stožer vlasti, s obzirom da skupština nije bila ravnopravna sa knezom Milanom koji se nije previše osvrtao na ustavna ograničenja.

„Težio je vladalačkoj diktaturi oslanjajući se na vojsku“, govori viši arhivista Istorijskog arhiva Šumadije u Kragujevcu za BBC na srpskom.

Menjali su se i društveno-ekonomski odnosi, stvarajući pogodnu klimu za razvoj kapitalizma.

U Srbiju stižu i socijalističke ideje, uglavnom preko studenata koji su se školovali u inostranstvu, prvenstveno u Švajcarskoj i Francuskoj,

Jedan od pionira levičarske misli na Balkanu bio je i Svetozar Marković koji je poslednje dve godine života, do smrti 1875, proveo upravo u Kragujevcu.

Bivša srpska prestonica bila je plodno tlo za sejanje socijalističkih ideja jer je u gradu od 1853. radila Topolivnica, vojna fabrika preseljena dve godine ranije iz Beograda.

Markovićev socijalizam se zapatio najviše među omladinom i radništvom vojne fabrike gde se „stvaralo jezgro radničke klase“.

„Borili su se za veće nadnice, tehničke i higijenske uslove, načine nagrađivanja, što ovde nije bio slučaj, a radno vreme je bilo 10, 11 sati dnevno“, objašnjava Marija Milošević.

Bunt se, dodaje, širio i među đacima i nastavnicima Učiteljske škole i gimnazije.

Sve veći broj „radikalsko-socijalističkih poslanika čija je politika usmerena na položaj radnika i seljaka“ javlja se i u „parlamentarnom životu Srbije“ čime su liberali i konzervativni dobili još jednog rivala, kaže Stepanović.

U parlamentu se našla „grupa Adama Bogosavljevića“, još jednog socijalističkog prvaka, koja je, prema memoarima tadašnjeg predsednika vlade Ljubomira Kaljevića, izdejstvovala „veliku opštinsku samostalnost“.

Ona je bila definisana u Izmenama i dopunama zakona o ustrojstvu opštinama i opštinskih vlasti od 20. oktobra 1875. koje su „svele na minimum državni nadzor nad radom opština“, navodi se u knjizi Kragujevački Crveni barjak Živomira Spasića.

Na osnovu ovog Zakona, novembra 1875. godine, organizovani su lokalni izbori u Kragujevcu, svojevrstan uvod u Crveno barjače.

Pobeda socijalista i osporavanje liberala

Radikalsko-socijalistički predstavnici su u novom zakonu uvideli šansu za promenom dotadašnjeg stanja i raspodele snaga na političkoj sceni Srbije, kaže istoričar Stepanović.

Pravo glasa na višednevnim izborima zakazanim za 13. novembar, imao je svaki punoletni građanin koji je platio porez.

Prema popisu iz 1874. godine u Srbiji je živelo 1.353.890 ljudi, svega nešto više od 10 odsto njih u gradovima.

Od kragujevačkih 6.663 stanovnika, pravo glasa na izborima za novi opštinski odbor, kmeta i njegove zamenike imalo je 1.665 birača.

U svojevrsnoj predizbornoj kampanji, sledbenici Svetozara Markovića masovno su agitovali u cilju „obezbeđivanja podrške“.

Pomagao im je, između ostalih, i major Sava Grujić, načenik Artiljerijske uprave i Markovićev prijatelj, koji je uprkos „krutim vojnim propisima, prećutno tolerisao agitaciju u fabričkim radionicama“, piše Spasić u knjizi.

Na glasanje je pozivao i levičarski list „Staro oslobođenje“ socijaliste Pere Todorovića.

Na novembarske izbore je izašlo oko 16 odsto birača, odnosno 276 glasača.

Pobedili su socijalisti zbacivši sa vlasti liberale koji su je godinama držali.

Za predsednika opštine izabran je Pavle Vuković, narodni poslanik i trgovac, a među odbornicima su bila i tri radnika vojne fabrike, kao i jedan zamenik.

• Dimitrije Tucović: Uticajni socijalista koji je branio Albance i ratovao za Srbiju
• Francuska i Pariska komuna: Od crvenih zastava, do krvave nedelje
• Karl Marks – kapitalni mislilac antikapitalističke ideologije

Međutim, „stara liberalna struja pokušavala je na sve moguće načine da ospori pobedu“, kaže Marija Milošević.

„Bila je to borba između starih buržoaskih porodica koje su bile imućnije i činile liberalnu vlast, i radničke klase za čiji je razvoj važna Topolivnica“, objašnjava.

Stepanović kaže da je pobeda „radikala-socijalista“ uznemirila Vladu, a pokrenuta je i kampanja protiv nove opštinske uprave koja se umnogome vodila putem liberalnog glasila Istok.

Za 27. februar 1876. zakazan je zbor kako bi se izglasalo nepoverenje u izabrani odbor.

U dvorištu tadašnje Opštine, navodno na mestu današnjeg Vatrogasnog doma, vodila se žučna rasprava, odbornici su se svađali i prepirali, a pale su i teške reči pred biračima, radnicima Topolivnice, kao i „običnog, siromašnog sveta“.

Neki od prisutnih liberala napustili su zbor i u obližnjoj kafani napisali tužbu i depešu za Beograd koju je potpisalo više od 100 ljudi.

Nedaleko odatle, u opštinskom dvorištu, odboru je izglasano ubedljivo poverenje sa 402 glasa za i jednim protiv.

Pobeda i proslava

Proslava izborne pobede se iz dvorišta prenela na ulice, prerastavši u svojevrsne demonstracije upamćene kao „Crveno barjače“.

Krsta Krle Sretenović, radnik Topolivnice i odbornik, izneo je crvenu zastavu sa natpisom „samouprava“ i predao je kolegi Aleksi Popoviću da je ponosno zavijori na čelu kolone.

Zastavu su, prema nekim izvorima, napravili novinar Pera Todorović i njegov saradnik iz „Starog oslobođenja“, Mita Stojanović, na podu stana sveštenika i odbornika Miloja Barjaktarevića.

Drugi govore da je sveštenikova kći Katarina sašila zastavu, a postoje i navodi da su je napravile sestre Anka i Milica Ninković, Todorovićeva supruga.

U pobedničkoj povorci je bilo oko 500 ljudi, većinom radnika, zanatlija, učenika i nastavnika Učiteljske škole i Gimnazije.

Pratio ih je orkestar koji je svirao narodne pesme, marševe, ali i francusku himnu Marseljezu, što će posebno razljutiti vlasti.

Tokom trosatne šetnje kragujevačkim naseljima uzvikivalo se „Živela samouprava“ i „Živela sloboda“.

Šetnja je završena odakle je i krenula, u opštinskom dvorištu gde je „crveno barjače“ okačeno o krov zgrade da se vijori u znak pobede.

Hapšenja i otkazi

Iako nije bilo većih incidenata, povorka nije prošla neopaženo kod vlasti i kneza Milana Obrenovića.

Pojavile su se tvrdnje da su okupljeni, pod uticajem Pariske komune, francuske radničke revolucije iz 1871, uzvikivali „Živela republika“ i „Živela komuna“, pa i „Živeli Karađorđevići“.

Iz krugova bliskih vlastima stizale su i tvrdnje o stradanju dvojice muškaraca i ranjavanju dve žene, usled pijane tuče i pucnjave.

„U samom gradu su bogatiji ljudi bili preplašeni demonstrantima, a da sasvim sigurno svejedno nije bilo ni policiji.

„Sreski načelnik (Miloš Prokić) je angažovao vojsku, koja je već oko 20 časova izašla na ulice kako bi rasterala poslednje demonstrante, najverovatnije po nalogu kneza Milana“, priča Stepanović.

U narednim danima je uhapšeno više desetina demonstranata, dok su iz Topolivnice otpušena petorica radnika, sedmorica udaljena sa posla na mesec dana, a devetorica kažnjena oduzimanjem trodnevne plate.

Četvorica učesnika osuđena su kasnije na kazne zatvora od devet meseci do četiri godine – Lazar Ristić, Svetozar Tanzanović, Pera i Ilija Todorović.

„Apelacioni sud je Peri Todoroviću povećao kaznu za još četiri godine, naknadno je osuđen Pera Velimirović, dok će Vojni sud poslati Krstu Sretenovića na dvadesetogodišnju robiju – nije dočekao slobodu, preminuo je u zatvoru 1880″, priča istoričar.

Zbog učešća u „Crvenom barjačetu“ parohiju je izgubio i sveštenik Barjaktarević.

Marija Milošević kaže da narod ipak „nije ućutkan, niti su uspeli da ospore pobedu, čak ni na suđenju“.

„Narod se okupio i hteo da stavi do znanja da je radnička klasa ta koja sad treba da vlada i dobije samoupravu, da opštinska vlast ne sme da bude zavisna, da ima slobodu i samostalnost u odlučivanju, a ne kao što je do tada bilo“, zaključuje istoričarka umetnosti.

Srbija je ubrzo zaratila sa Turskom, a potom i dobila samostalnost 1878. pa je priča o opštinskoj samoupravi pala u drugi plan, čekajući neko drugo vreme.

• Koncerti za mir u Sarajevu, Kragujevcu i Beogradu koji nisu zaustavili rat u Jugoslaviji
• Kragujevac: Butik u kom se ne kupuje, već poklanja
• Kragujevac, eKG i vrtić: Čemu fotografisanje pri ulasku u obdanište

‘Stariji pamte, mlađi – ne verujem’

Kragujevački novinar Miroslav Miletić pamti kada je pre pola veka podizana zastava sa natpisom „samouprava“, na stubu Crveni barjak ispred Doma samoupravljača u centru grada.

„Gledao sam to kao klinac, dolazili su iz čitave Jugoslavije oko 15. februara na Susrete samoupravljača, a zastavu je dizao najbolji radnik-samoupravljač“, govori on za BBC na srpskom.

Posle raspada socijalističke Jugoslavije, zamrli su Susreti samoupravljača, prvi put održani 1969, ali je kragujevački SUBNOR prošle godine obnovio tradiciju, organizujući ponovno podizanje crvene zastave sa natpisom „samouprava“.

Miletić kaže da većina Kragujevčana „ni ne razmišlja o ovom događaju – dok neko ne dođe i pita“.

Starije generacije, dodaje, još i pamte, dok za mlađe, ne veruje.

„On sigurno ima mesto u kolektivnom sećanju Kragujevca, to nije sporno, ali nije u prvom planu jer su ispred sve druge stvari koje nas svakodnevno muče“, kaže novinar.

‘Hteo sam da menjam ime, ali neće niko da se složi’

Miletić smatra da Crveno barjače, nema budućnost, već je deo prošlosti i boji se da mu, „kakva vremena idu“, ne oduzmu i ime ulice.

Predrag Marković, jedan od stanara Crvenog barjaka, na broju 13, pokušao je baš to.

„Za mene ne predstavlja ništa, protivnik sam toga, hteo sam da menjam i ime, ali neće niko da se složi“, govori on za BBC na srpskom.

Da se već sutra menja ime ulice, takvu odluku bi, kaže, „potpisao sa obe ruke“.

„Može nešto u vezi Miloševog (Obrenović) konaka ili venca, kakve veze ima crveni barjak sa tim?“, pita se Marković dok izvozi kolica puna lišća ka obližnjem kontejneru.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]