Do ulaza u Muzej Nikole Tesle, posetioca deli 16 stepenika

Milan Vučković iz Kraljeva želeo je da sa kolegama zaviri u čudesan svet dostignuća najvećeg naučnika sa ovih prostora, pa je poslao imejl na adresu Muzeja Nikole Tesle sa pitanjem – da li je pristup objektu omogućen osobama u kolicima.

Dobio je odgovor da muzej „nema rampu za invalidska kolica, ni lift“, kao i da „do ulaznih vrata ima nekoliko stepenika“.

„Prvo sam se nasmejao, jer s obzirom na to ko je bio taj čovek i šta je uradio za čovečanstvo, očekuješ da jedna takva institucija sa njegovim imenom ima zgradu koja je prilagođena svima“, govori 33-godišnji Vučković za BBC na srpskom.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Stanković rekla je ranije ovog meseca da je invaliditet, od početka postojanja institucije Poverenika, svake godine među prva tri osnova po broju slučajeva diskriminacije.

„Nema dileme da je diskriminacija ako objekat nije pristupačan jer da biste utvrdili diskriminaciju nije uslov da je postojala namera“, rekla je Stanković.

Prema važećem zakonu, zabranjena je diskriminacija na osnovu invalidnosti u pogledu dostupnosti usluga i pristupa objektima u javnoj upotrebi i javnim površinama.

Iz Muzeja Nikole Tesle do objavljivanja teksta nisu stigli odgovori na pitanja BBC novinra na koji način su do sada ljudi sa invaliditetom posećivali ovu ustanovu kulture i da li je u planu rešavanje ovog problema.

Na pitanja upućena nadležnom ministarstvu o tome koliko koliko ustanova kulture u Beogradu i Srbiji imaju obezbeđen pristup za osobe sa invaliditetom, BBC novinari takođe nisu dobili odgovor.

U Srbiji živi više od 700 hiljada ljudi sa invaliditetom, što je približno svaki deseti čovek, navodi se u saopštenju Ujedinjenih nacija od decembra 2019

Šta se tačno desilo?

Milan je želeo da ispuni želju kolega iz Nemačke i sa njima obiše Muzej Nikole Tesle prilikom posete Beogradu.

Muzej je prvi put posetio u osnovnoj školi, ali nije znao da li je danas pristupačan za ljude sa invaliditetom.

Pre 15 godina doživeo nesreću i od tada se kreće uz pomoć kolica.

„U početku se osetiš odbačenim od društva jer kao osoba sa invaliditetom meni lično je najbitnije da se ne osetim drugačije, a uvek se osetiš drugačije – kada postoji neki stepenik gde ne možeš da uđeš, kada su prolazi uski, kada nema rampe…“, ističe Vučković.

Negativan odgovor koji je dobio nije ga mnogo iznenadio, jer prema njegovom iskustvu veliki deo javnih ustanova u Srbiji nema obezbeđen adekvatan pristup.

U nadi da će nešto promeniti, podelio je ovu prepisku na društvenim mrežama, precrtavši ime osobe koja mu je pisala.

„Ja ne osuđujem ljude koji su mi odgovorili na imejl i ne krivim ih ni za šta, nego mislim da je to nešto što država zanemaruje“, kaže on.

Pa dobro, šta. pic.twitter.com/A7U90fdTqI
— Milan (@MiksaBRE) November 8, 2021

Pozitivni i negativni primeri u Srbiji

„Desilo se i dešavaće se, ne mogu da kontrolišem druge, mogu samo da nastavim dalje da se kulturno uzdižem, a vremenom ću, nadam se, moći i na ostala mesta“, govori Vučković.

Jedno od mesta koje je planirao da poseti je i Narodni muzej u Beogradu, na čijem sajtu piše da su „sve etaže izložbenog prostora pristupačne korisnicima invalidskih i dečijih kolica, kao i drugih posetiocima kojima je stepenište prepreka“.

Do sada je pozitivna iskustva imao sa bioskopom u Kombank dvorani – nekadašnji Dom sindikata, gde unapred zna da „neće biti problema“.

Ipak, u rodnom Kraljevu je daleko teža situacija nego u Beogradu, tvrdi on.

„U dve glavne pošte ne mogu da uđem jer ne postoje rampe, kao ni u zgradu MUP-a kada, na primer, treba da izvadim neku ličnu ispravu“, objašnjava.

Isto je i sa zgradom socijalnog, ispred koje je, dodaje, jednom prilikom morao da potpisuje papire koje su mu radnici ove institucije izneli.

Međutim, pozitivnih primera ima i u njegovom rodnom mestu, pa je tako Narodni muzej u Kraljevu 2018. godine dobio vrednu donaciju – takozvani guseničar, spravu koja ljudima sa invaliditetom omogućava ulazak u zgradu.

Ljupka Mihajlovska, predsednica Upravnog odbora Saveza za pristupačnost Srbije, kaže da se njihovoj organizaciji često javljaju ljudi sa invaliditetom, ali i stariji koji se otežano kreću, kako bi im ukazali na „sveopštu nepristupačnost većine objekata u kojima se pružaju javne usluge“, od čega ni ustanove kulture nisu izuzete.

„Ono što pouzdano znamo jeste da je pokrenuta inicijativa da se proceni pristupačnost ustanova kulture i radi se na uklanjanju prepreka“, navodi Mihajlovska u pisanoj izjavi za BBC na srpskom.

Kao dobre primere pristupačnosti navodi Narodni muzej u Leskovcu i Galeriju Matice srpske u Novom Sadu.

Kakve su zakonske obaveze i kome se požaliti?

Prema važećem domaćem zakonodavstvu, kao i međunarodnim ugovorima koje je država potpisala, postoji obaveza da sve javne ustanove budu pristupačne i da osobe sa invaliditetom mogu da ih koriste bez diskriminacije, navodi Mihajlovska.

To se, između ostalog, odnosi i na ustanove kulture, poput Muzeja Nikole Tesle.

Međutim, Mihajlovska smatra da je dug put do ostvarenja zakonskih propisa.

„Interesantno je da postoje i kaznene odredbe za nepoštovanje Zakona o planiranju i izgradnji i Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, ali još uvek nije zabeleženo da je neko kažnjen.

„Čini se da je ovo jedina oblast na koju se ne primenjuju sankcije“, tvrdi Mihajlovska.

Prema članu 13. Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom zabranjena je diskriminacija na osnovu invalidnosti u pogledu dostupnosti usluga i pristupa objektima u javnoj upotrebi i javnim površinama.

Pod objektima u javnoj upotrebi smatraju se objekti u oblasti obrazovanja, zdravstva, socijalne zaštite, kulture, sporta, turizma i slično, dok se pod javnim površinama podrazumevaju parkovi, trgovi, ulice, pešački prelazi i ostalo.

Ukoliko se osoba sa invaliditetom oseti diskriminisanom, može se, kaže Mihajlovska, obratiti Povereniku za zaštitu ravnopravnosti.

„Ovaj korak je važan jer će Poverenik utvrditi da li ima elemenata diskriminacije i naložiće ustanovi, u ovom slučaju kulture, da otkloni uzroke diskriminacije, u ovom slučaju, nepristupačnost.

„Ukoliko ustanova to ne učini, Poverenik može pokrenuti stratešku parnicu, a ako to ne učini, diskriminisana osoba može podneti tužbu“, objašnjava ona.

Mihajlovska smatra da u tom smislu da sav teret pada na osobu sa invaliditetom koja „tako obespravljena i onemogućena u gotovo svim segmentima“ treba da pokreće sudski postupak.

To je, dodaje, „nerealno za očekivati“, o čemu svedoči svega nekoliko zabeleženih tužbi po tom osnovu.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković je istakla da je invaliditet, od početka postojanja institucije Poverenika, svake godine među prva tri osnova po broju slučajeva diskriminacije.

„Nema dileme da je diskriminacija ako objekat nije pristupačan jer da biste utvrdili diskriminaciju nije uslov da je postojala namera.

„Najveći broj utvrđenih slučajeva je zbog nepristupačnosti“, rekla je poverenica.

Savez za pristupačnost Srbije, uz podršku Ministarstva kulture i informisanja trenutno radi na izradi indikatora za procenu inkluzivnosti ustanova kulture, što je širi pojam od pristupačnosti.

To će, tvrdi Mihajlovska, biti alat koji će poslužiti ustanovama kulture da procene stepen inkluzivnosti, koji se odnosi na inkluzivne politike koje ustanova usvaja, zapošljavanje osoba sa invaliditetom i drugo.

Na nedavno održanoj završnoj konferenciji u okviru projekta „EU za pristupačne javne ustanove“ u Beogradu ministar građevinarstva Tomislav Momirović izjavio je da je u toku realizacija rekonstrukcije i adaptacije 28 javnih objekata u 14 jedinica lokalne samouprave u Srbiji po pitanju dostupnosti, prenela je Politika.

Istakao je i da se radi na izmenama Zakona o stanovanju i Zakona o planiranju i izgradnji u delu koji se odnosi na pristupačnost.

Darija Kisić Tepavčević, ministarka za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja rekla je da je u prethodnom periodu postavljeno više od 100 rampi u više od 40 lokalnih samouprava u Srbiji.

U inostranstvu, pristupačno

Milana životne okolnosti nisu omele da obiđe veliki broj evropskih gradova i njihovih muzeja, koji su uglavnom pristupačni za osobe sa invaliditetom.

„U većini slučajeva je obezbeđen pristup, a i ako nije na sajtu jasno piše da je tako ili da ima dva stepenika i da će neko pomoći da uđete“, objašnjava Kraljevčanin.

Kaže da je Beč „najprilagođeniji grad“ koji je posetio.

Tokom posete muzeja Albertina u glavnom gradu Austrije, zapazio je da se vodilo računa i o tome da li svi mogu da pročitaju šta piše pored eksponata, pa su tako natpisi postavljeni u visini osoba u kolicima.

„Tamo postoji i mali lift koji te pomera jedno pola metra između nivoa što deluje smešno, ali su išli do tih detalja da baš nigde nema nikakve prepreke“, ističe Milan.

Po njemu izrazito pristupačnim pokazali su se još Muzej moderne umetnosti i muzej Leopold u ovom gradu, kao i Rijksmuzeum u Amsterdamu i Luvr u Parizu, za koji kaže da drži zlatni standard.

Međutim, Vučković bi voleo i da u njegovoj zemlji ovakve važne institucije i ustanove budu pristupačne osobama sa invaliditetom.

„Prva želja je da imaš pristup, a ako imaš pristup sledeći korak bi bio da imaš prilagođeno iskustvo – u muzejima, restoranima i na drugim mestima“, zaključuje Kraljevčanin.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari Odustani od odgovora

Ostali komentari (0)