Niški post-pank sastav Dobri Isak nastao je krajem 1983. godine.

Pored ukusnog bureka i zapaženih partija fudbalera Radničkog u Evropi, Niš se početkom osamdesetih mogao pohvaliti i malom, ali izuzetno kvalitetnom muzičkom scenom u nastajanju.

Neki novi klinci sa tamnim naočarama i dugačkim kaputima okrenuli su leđa jednoličnom hard roku, uhvatili gitare u ruke i počeli da stvaraju muziku po uzoru na tada aktuelne svetske bendove.

U takvoj atmosferi pojavio se i niški post-pank sastav Dobri Isak – nedovoljno prepoznat u datom trenutku, a dovoljno kvalitetan da se njegova muzika i danas, skoro četiri decenije kasnije sluša, možda i sa više interesovanja nego dok su postojali.

„Jedno od pitanja koje smo mi tada postavljali je zašto sviramo?

„Eto zato, zbog nekih takvih ljudi nalik nama koji sede u sobama i imaju iskustva za koja misle da su samo njihova, a u stvari u toj muzici vide da ima i drugih koji su prošli kroz slične stvari“, govori za BBC na srpskom Predrag Cvetičanin, doktor sociologije, nekadašnji pevač i gitarista grupe Dobri Isak.

Za nešto manje od četiri godine rada, Dobri Isak je objavio jedan album na kaseti – „Mi plačemo iza tamnih naočara“, kojim je zavredio kultni status.

Zabeležili su i viđenije nastupe u Nišu, Beogradu, Skoplju, Splitu i Zagrebu, da bi 1986. okačili gitare o klin.

Interesovanje za ovim gotovo zaboravljenim bendom opet je zavladalo 2009, kada je njihov album ponovo izdat na disku za nezavisnu diskografsku kuću Pušmajkar (PMK) rekords.

Nedavno je njihov album ponovo objavljen i na ploči u tiražu od 500 primeraka – 200 za Srbiju i 300 za Hrvatsku.

Niš, osamdesetih…

Rokerski Niš, početkom osamdesetih zahvatila je (post) pank i njuvejv groznica.

U grad su dolazile mnoge zvezde tadašnje novotalasne scene, publika je rasla, a nastali su i novi sastavi koji su baštinili takav zvuk poput grupa Fleke, Arnold Lejn i Alhemija (Arnold Layne & Alhemia), Romantične boje i ostalih.

Godine 1983, pojavio se i bend interesantnog naziva koji će, kako se kasnije ispostavilo, ostaviti duboki trag na domaćoj rokenrol sceni i postati značajan i van lokalnih okvira.

Zvali su se Dobri Isak.

Bend je osnovao Predrag Cvetičanin, a glavni uzor bio im je Velvet Andergraund (Velvet Underground), američki rok sastav predvođen Luom Ridom, aktivan od sredine šezdesetih do sredine sedamdesetih godina prošlog veka.

„Mi smo hteli da zvučimo kao oni u osamdesetima, pa su mi svi novotalasni i post-pank bendovi bili bliski po tome koliko su bili bliski Velvetu“, objašnjava Cvetičanin za BBC na srpskom.

Prva postava benda se razišla kada je većina otišla u vojsku, da bi se potom pevaču i gitaristi Cvetičaninu pridružili Miloš Miladinović na basu i Saša Marković Markiz za bubnjevima.

Njih trojica će činiti jezgro benda tokom četvorogodišnjeg rada, dok će se na mestu drugog gitariste smenjivati, između ostalih, Dejan Krasić i Cvetičaninov brat Nenad.

Usledile su i prve svirke u Nišu sa raznim novotalasnim bendovima, na najrazličitijim mestima u gradu – od fakulteta do velikih koncertnih prostora.

„Bili smo baš nesrećni što Niš nema koncertne, ni medijske potencijale kao što ih imaju Beograd, Zagreb ili Ljubljana, ali kad uporedim sa ovim danas, to je bilo fantastično“, naglašava Cvetičanin.

Na momente poletna, ali mahom mračna i melanholična muzika Dobrog Isaka i tekstovi sličnog senzibiliteta, u celini oslikavaju tadašnju gradsku atmosferu, u kakvoj su živeli i stvarali.

„Ono što je nas bolelo, mislim da je to u pesmama očigledno, to je naš grad, kome pripadate u potpunosti i kome ne pripadate uopšte“, ističe Cvetičanin.

Kaže da je Niš tada bio industrijski grad u propadanju, pa tako pronalazi sličnost sa britanskim mestima „gde se rađa rokenrol“.

„Grad koji je jako nasilan, bez obzira na krug neverovatnih ljudi, generalno prost i sirotinjski u pozitivnom smislu reči – ne toliko siromašan, koliko u strahu da proba nešto drugo i hrabrije.

„To je bio izvor većeg dela onog što smo mi radili“, objašnjava Cvetičanin.

Od Knjaževca do Zagreba

Prvu zapaženiju svirku van rodnog grada imali su na Omladinskom festivalu u Knjaževcu 1985, koji im je doneo nastup u Splitu na Danima Novih omladinskih novina (NON).

Svirali su i u Beogradu, a nekoliko puta i u Skoplju sa prijateljskim sastavom Padot na Vizantija, odakle će kasnije nastati bendovi Mizar i Anastasija.

Međutim, na njihovom vrhuncu, u prvoj polovini 1986, zabeležili su i dva značajna nastupa na festivalu Yu Rock momenat (YURM) u Zagrebu, prvo u polufinalu, a zatim i u finalu na prepunom Trgu republike.

U finalu su svirali kao trio, a binu su delili sa bendovima Let 2 (kasnije Let 3) iz Rijeke, Oktobar 1864 iz Beograda, Mizarom iz Skoplja i još dva zagrebačka benda.

„Pohvalili su nas u časopisu Polet, da su naši tekstovi bili najbolji, kao i da nas je publika začuđujuće dobro primila“, priseća se sociolog.

Kaže da je taj koncert ujedno bio i raskrsnica.

„Posle toga snimate ploču i postajete profi bend ili se raspadate, mi smo imali mnogo pretpostavki za raspad, jedino što smo imali to je dobra muzika i mišljenje da je ta muzika pitanje života i smrti.

„Meni je sada sa 59 godina smešno to, ali tada nije bilo“, dodaje Cvetičanin.

Raspadu benda, kaže, doprinelo je i to što nisu ni imali vlastite instrumente, stalnog četvrtog člana, kao ni menadžera „koji bi išao po medijima i diskografskim kućama“.

Na tom mestu je neformalno bio prijatelj sastava Saša Marković, pomažući im oko organizacije svirki i putovanja.

Poslednji koncert su održali 1986. godine u niškoj Sinagogi, uz podršku grupa Arnold Lejn i Alhemija i skopskog Mizara.

Markizova soba i Radio Niš

Album „Mi plačemo iza tamnih naočara“ izašao je 1984. na kaseti za niški Studentski kulturni centar (SKC).

Tim izdanjem članovi Dobrog Isaka su ujedno pokrenuli i produkciju Studentkult u okviru koje je objavljen niz muzičkih i literarnih izdanja.

Album je sniman pomoću štapa i kanapa – deo u sobi bubnjara Markiza, primenom „nepoznate tehnike sa dva deka“, a kvalitetniji ostatak u studiju Radio Niša.

„Imajući u vidu uslove, to zvuči neverovatno“, kaže Cvetičanin.

Iako je tiraž bio samo 100 komada, kaseta je doprla do svih delova Jugoslavije prvenstveno zahvaljujući ljubljanskom ŠKUC-u (Študentski kulturni center) preko koga je distribuirana.

Ova kaseta je 1987, kada bend već uveliko nije postojao, nekako dospela i u ruke Dragana Ambrozića, rok kritičara i novinara, koji je tada pisao za časopis Student.

„Jedna od prvih kaseta koja mi je stigla poštom bila je od meni potpuno nepoznate grupe Dobri Isak iz Niša.

„Ni sad ne znam ko mi je to poslao, a ne znaju ni članovi benda, što je najsmešnije“, govori Ambrozić za BBC na srpskom.

Ono što je čuo, kaže, dopalo mu se.

„Mene je jednostavno dirnula njihova iskrenost za koju mi se činilo da je proživljena, prepoznavanje gradskih situacija, ljudi i odnosa, kao i jedna veština pričanja rokenrol priča koja je čučala u tim pesmama.“

Kaže da je bio uveren da „takvi bendovi nedostaju“, te je „smatrao odgovornim podržati ih – bez obzira što nije znao ko su i čime se bave“.

A saznao je posle nekoliko godina kada ih je upoznao.

Jugoslovenski Džoj Divižn

Dok je ubrzo posle raspada benda ležao u bolnici zbog teškog oblika mononukleoze, koja ima simptome leukemije, Cvetičanin je objavio knjigu prevoda tekstova grupe Džoj Divižn (Joy Division) – „Svetla u podrumu duše“.

„I mislim da se tu povezala ideja o Dobrom Isaku i Džoj Divižnu“, smatra on.

Mnogi ljubitelji niškog benda porede ih upravo sa ovim britanskim sastavom, prvenstveno zbog sličnosti Cvetičaninovog i vokala pevača Džoj Divižna – Ijana Kertisa.

„Ništa to nije namerno, ja sam bariton, a i verovatno od hiljadu sati slušanja svega toga, prosto ušlo u uvo.“

U njihovom pesmama vide se, kaže, i drugi uticaji, jer „ništa manje nisu voleli“ i druge britanske bendove poput Gang of Four i The Cure.

Tajna veza Skoplje – Niš

Grupa Dobri Isak najviše je sarađivala sa skopskim post-pank i got rok bendovima Padot na Vizantija i, kasnije, Mizar.

Vremenom su prijateljstva sa bine preneta u svakodnevni život, pa je tako Predrag Cvetičanin postao blizak prijatelj sa Goranom Trajkovskim članom ovih sastava.

Deo nerazdvojne družine bili su, kaže Nišlija, i braća Zlatanov – Metodij, tadašnji pesnik, a današnji mitropolit Američko-kanadske eparhije Makedonske pravoslavne crkve u Detroitu i Kiril – onda rok fotograf, sada ikonopisac.

Sa njima se družio i Jovan (Neven) Ćulibrk, episkop pakračko-slavonski Srpske pravoslavne crkve.

„Zajedničke tačke su bili upravo bendovi koje smo slušali – Joy Division, The Cure, Gang of Four, Psychedelic Furs i drugi“, naglašava profesor.

Stalno su bili u kontaktu preko telefona, a viđali su se skoro svake druge nedelje, uglavnom na Ohridskom jezeru.

Pošto se Dobri Isak raspao, Cvetičanin je osnovao izdavačku kuću „Dom“, koja je objavila prvi maksi-singl grupe Aporea, preteču Anastasije Gorana Trajkovskog.

Predrag Cvetičanin radi kao vanredni profesor na Fakultetu umetnosti u Nišu, gde predaje socioilogiju kulture i umetnosti

Povratak otpisanog

Buđenje iz višedecenijskog sna muzike Dobrog Isaka nastupilo je 2008.

Do Gorana Lončarevića, studenta psihologije u Nišu, nekako je došao disk sa narezanim mp3 albumima, među kojima se potkrao i „Mi plačemo iza tamnih naočara“.

„Oduševio sam se onim što sam čuo, nisam mogao da verujem da je takav bend postojao u Nišu, kao i ga niko nije pomenuo, iako sam se družio i sa starijim Nišlijama“, govori Goran Lončarević, vlasnik nezavisne izdavačke kuće Pušmajkar (PMK) rekords za BBC na srpskom,

Rodila se ideja za reizdanjem.

Odmah je otišao do lokalne prodavnice sa diskovima gde je od vlasnika, starog pankera, saznao da je u tom bendu svirao i pevao profesor sa Filozofskog fakulteta Predrag Cvetičanin.

„Moram da priznam da sam potpuno zaboravio na Dobrog Isaka, od 1986. do 2009. mnogo se stvari dešavalo“, kaže Cvetičanin.

Posle nekoliko nedelja pregovora ipak je dogovoreno da se album ponovo objavi, sa novim omotom i nekoliko neobjavljenih pesama.

„Trebalo je da bude 16 izdanje po redu, ali pošto je Peđi to baksuzan broj, a 17 srećan, onda je tako i bilo“, dodaje Lončarević, koji je preskočeno izdanje nazvao „nevidljivim“.

Tiraž od 150 diskova brzo je rasprodat, pa je usledilo drugo izdanje, a onda i ploča.

U saradnji sa švedskom izdavačkom kućom Ne! Rekords „Mi plačemo iza tamnih naočara“ prvi put je izašla na vinilu.

„Bila je to moja ideja, skupio sam dovoljno sredstava kao mali izdavač, predložio Peđi i našao sam suizdavača“, dodaje Lončarević koji sada živi u Beogradu.

Nedavno je ovaj, sada već kultni album, doživeo i drugo reizdanje na ploči.

Ovog puta suizdavač je Šareni dućan (Blind dog records) iz Hrvatske, a ploča je izašla u 500 primeraka, od toga 200 za srpsko tržište, koja je skoro rasprodata.

„Baza fanova se povećava jer se pojavila nova generacija koja je otkrila bend, tako da je na promociji u Beogradu, pored savremenika Dobrog Isaka, bilo i mladih ljudi od 16, 17 godina“, dodaje.

„Sinoć si sanjao da si pas“

Lončarević je 2016. izdao i album posvećen Dobrom Isaku, takozvani tribjut, na kome 16 bendova iz Srbije i Hrvatske obrađuju pesme niškog sastava.

Na izdanju pod imenom „I mi plačemo iza tamnih naočara“ našao se i beogradski Horkestar sa obradom „Sinoć si sanjao da si pas“.

Ta pesma se na repertoaru ovog samoorganizovanog hora nalazi već petnaest godina, a na ideju da ga uvrste došla je bivša dirigentkinja Dragana Aleksić.

Ona je „slučajnim sticajem okolnosi došla do albuma“ i momentalno se „zaljubila u Dobrog Isaka“, prepričava pevačica Horkestra Ružica Vrhovac.

„Zašto je od svih pesama sa albuma izabrala tu? Suštinski je ta pesma na nekom nivou je revolucionarna, ima jasan poziv na bunt“, kaže Vrhovac za BBC na srpskom, pozivajući se na reči Dragane Aleksić.

Dirigentkinja Aleksić je bez prethodnog iskustva uradila i aranžman za pesmu koja je i danas, kaže Vrhovac često na koncertnom repertoaru.

„Ljudi veoma dobro reaguju jer je to jako dobra pesma i zahvaljujući Dragani na izuzetno dobar način pretočena u horsku verziju“, dodaje pevačica i novinarka Radija 202.

Horkestar je 2017. godine objavio i spot za „Sinoć si sanjao da si pas“ u kome njihovi članovi na znakovnom jeziku pokazuju reči pesme.

Ipak bez ponovnog okupljanja

Dragan Ambrozić, rok kritičar i odgovorni urednik programa beogradskog Doma omladine, smatra da na domaćoj sceni „mnoge vredne i lepe stvari iz osamdesetih nisu imale sreću da budu prepoznate kao takve u svoje vreme“, što je bio slučaj i sa niškim darkerima.

„Neke od tih tema i stilova možda su došli prerano za našu tadašnju publiku, tako se tek sad ispostavlja da je Dobri Isak bio u korenu nekih savremenih interesovanja i estetike koja je danas aktuelna“, dodaje.

Stoga je, kaže, dobro što se i danas saznalo za njih, jer je „bolje i tako nego da odu u potpuno zaborav“.

Iako mnogi priželjkuju, ideja o ponovnom okupljanju benda ne postoji.

Cvetičanin kaže da nije problem što nisu svirali godinama, već je jednostavno „nisu više iste osobe“.

„Posle svega što mi se dešavalo nemam mnogo kontakta sa osobom koja je pisala te pesme“, dodaje.

Stoga bi, kaže, to sve ličilo na neku tehničku vežbu, što njihova muzika nikada „nije bila“.

„Ali s obzirom da je sve ovo nenadano, mislim da je tako još bolje.“

Pogledajte video: Žene koje predvode tajnu hevi-metal scenu

Iran: Žene koje predvode tajnu hevi metal scenu

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari Odustani od odgovora

Ostali komentari (0)