Bila je jesen 1999. godine, a Vitali Šuronov tek što je završio tačku u noćnom klubu u beloruskoj prestonici Minsku, gde je u okviru nedelje Prajda nastupao kao dreg kraljica.

Odeven u žensku odeću prenaglašenog stila i boja izveo je performans pred publikom ovog tada jedinstvenog mesta u Minsku, kako to dreg kraljice inače rade.

Dok se presvlačio iza scene sa kolegama posle nastupa, desilo mu se nešto čega se i 23 godine kasnije seća sa gorčinom.

Iznenada je osetio snažan udarac u leđa i pao na zemlju, odakle je mogao da vidi „10 do 12 policajaca sa fantomkama na licima“, priseća se on u razgovoru za BBC na srpskom.

„Uperili su oružje u nas, psovali i rekli da stanemo uza zid sa podignutim rukama, a prijatelje sa kojima sam nastupao neprekidno su šutirali“, prepričava Vitali.

• Sve što znamo do sada o prvom Evroprajdu u Beogradu
• Šta je ostalo od Evroprajda u Beogradu: Odluka MUP-a o održavanju šetnje 96 sati pre događaja, najavljuje predsednik Srbije
• Od otkazivanja do širenja majmunskih boginja: Pet (dez)informacija o prvom Evroprajdu u Beogradu

Bio je to prvi Prajd organizovan u jednoj bivšoj sovjetskoj republici, a Šuronov ga se danas seća iz Londona, britanske prestonice u koju se preselio 2001. godine, jer u Belorusiji nije mogao istovremeno da bude bezbedan i ono što jeste – gej muškarac.

Gvozdena zavesa je pala sa Berlinskim zidom 1989. godine, iz Sovjetskog saveza je dve godine kasnije nastalo 15 nezavisnih država, a u svakoj od njih je osvajanje slobode za LGBT+ zajednicu išlo različitim putevima.

Belorusija: Od prvog Prajda iza Gvozdene zavese, do opasnosti zbog ‘pogrešnih boja na odeći’

Kada se suočio sa represijom policije 1999. godine, Šuronov je pomislio kako bi izlaskom na binu mogao da spase sebe i prijatelje, smatrajući da će ga oči publike sačuvati od nasilja.

To je i učinio, ali su policajci ubrzo krenuli za njim i nokautirali ga u pokušaju da ga savladaju.

„Srećom, u publici je bila prijateljica čiji je suprug visoki činovnik policije, pokazao je značku i oni su odmah nestali odatle.

„Da se to nije desilo, verovatno bi me priveli u stanicu te noći i prošao bih sa ozbiljnim posledicama“, kaže on.

Njegov nastup bio je deo nedelje Prajda 1999. godine u Minsku, tokom koje su održani seminari, konferencije, izložbe, filmske projekcije, zabave u noćnim klubovima i drugi događaji, a okupilo se oko 500 ljudi, navodi se u tekstu na sajtu projekta Mejkaut, čiji je cilj borba protiv diskriminacije na seksualnoj i polnoj osnovi.

Organizovala ga je Beloruska liga za seksualnu jednakost „Lambda“ pod nazivom „Beloruski gej Prajd“.

Iako je u Belorusiji tada održan prvi Prajd u Istočnoj Evropi, veći deo društva nije blagonaklono gledao na ljude poput Vitalija.

„Tada su, kao i sada, ljudi bili prilično neprijateljski nastrojeni prema nama“, kaže Šuronov, pa navodi još nekoliko primera tokom kojih se osećao nebezbedno u zemlji u kojoj je rođen.

Možda će vam i ova priča biti zanimljiva:

Beloruski Prajd 2000. godine posetili su i gosti iz Švedske, sa kojima je Vitali provodio dane tokom čitave nedelje dok su trajale manifestacije, ali je primetio da ga grupa momaka prati.

„Čekali su da se raziđemo i da me napadnu kada budem sam na putu do kuće.

„To su primetili i gosti iz Švedske, koji mi nisu dali da odem sam, a iz te grupe su mi poručili da će me `pronaći`“, priseća se ovaj Belorus.

Problema je bilo i sa komšijama, koje su mu, kako kaže, „pretile fizičkim nasiljem kada su saznale da je gej“, a na poslu je bio diskriminisan i naposletku otpušten zbog seksualne orijentacije.

„Osetio sam se ranjivo, posebno zato što nisam mogao da potražim zaštitu od policije, u kojoj je homofobija bila vrlo rasprostranjena, pa sam odlučio da nabavim pištolj za slučaj da moram da se branim“, kaže Šuronov.

Naredne godine došlo je do malog pomaka u pravima LGBT+ osoba, pošto su beloruske vlasti konačno izdale dozvolu za održavanje nedelje Prajda početkom septembra.

Uslov koji su vlasti postavile bio je da se događaji održe izvan centra grada, kaže Šuronov.

On ipak nije dočekao prvi Prajd uz dozvolu vlasti pošto se u novembru 2000. godine preselio u Veliku Britaniju, gde i danas živi, pa se o svemu informisao iz medija i preko prijatelja koji su ostali u Belorusiji.

„Vlast je tada htela da se pobrine da niko ne vidi šta se dešava i da ne bude publiciteta, a iz vesti sam saznao da je i te godine bilo konflikta između učesnika Prajd marša sa jedne i lokalnog stanovništva i policije sa druge strane“, kaže on.

U narednim godinama, beloruske vlasti su u nekoliko navrata zabranjivale masovna okupljanja LGBT+ ljudi, poput 2010. ili 2013. godine, a oni koji su uprkos tome odlučili da izađu na ulice Minska suočavali su se sa policijskom represijom.

Policijske snage su nasilno sprečile skup aktivista 2010. godine u Minsku, a neke od njih su priveli zbog učešća u šetnji tokom koje je istaknuta zastava Prajda.

Iz Ministarstva unutrašnjih poslova te zemlje kritikovali su ambasadu Velike Britanije 2018. godine zbog isticanja zastave duginih boja povodom Međunarodnog dana borbe protiv homofobije.

Beloruski predsednik Aleksandar Lukašenko 2012. godine izjavio je da je „bolje biti diktator, nego gej“, odgovarajući na kritike tadašnjeg ministra spoljnih poslova Nemačke Gvida Vestervelea, prvog ministra u istoriji te države koji je otvoreno saopštio da je gej.

Lukašenkov režim jedan je od glavnih razloga zbog kojih se položaj LGBT+ ljudi ne menja nabolje, a to je postigao „hapšenjem i proterivanjem aktivista iz zemlje“, tvrdi Vitali Šuronov.

Ovaj aktivista, kako kaže, zbog toga ne planira da se vrati u domovinu.

„Belorusija je postala nebezbedno mesto za povratak pošto postoji ekstremno visok rizik da ćete biti brutalno kažnjeni za tako male stvari poput nošenja pogrešnih boja na odeći“, opisuje.

Među 49 zemalja Evrope, Belorusija se nalazi na 45. mestu po nivou ostvarenih prava LGBT+ ljudi, pokazuju podaci organizacije ILGA.

„To se može videti i po komentarima ljudi na društvenim mrežama, a biće potrebne decenije i generacijske promene posle odlaska ovog režima da se situacija popravi“, kaže Vitali.

Rusija: Vlast zabranila Prajd, a borba LGBT aktivista postala je ‘gotovo tajna’

Tokom prve i druge decenije 20. veka bilo je pokušaja da se organizuju Prajd parade u najvećim gradovima Rusije, ali nijedan od njih nije naišao na odobravanje vlasti.

Skupovi su održavani bez zvaničnih dozvola, neretko i uz nasilje anti-gej demonstranata nad okupljenima, što se događalo u Moskvi 2006, 2007. i 2008. godine.

Organizatori su 2009. godine posegnuli za promenom lokacije skupa: umesto na Puškinovom trgu u Moskvi on je organizovan na vidikovcu Vorobjeva gora, ali je policija ubrzo uhapsila neke od organizatora i sprečila skup.

Vrhovni sud u Moskvi je u avgustu 2012. godine doneo presudu kojom se zabranjuje održavanje Prajda u narednih 100 godina, dok je ruska Duma godinu dana kasnije usvojila zakon o zabrani „gej propagande“ među decom.

Na taj način se dodatno pogoršao položaj ove zajednice u Rusiji, napominje Ira Roldugina, ruska istoričarka seksualnosti koja radi na Univerzitetu u Pitsburgu, u pisanoj izjavi za BBC na srpskom.

„Čak i pre donošenja anti-gej zakona 2013. godine, policija nije pokušavala da zaštiti kvir ljude koji su organizovano izlazili na ulice, a posle toga se situacija značajno pogoršala.

„Policija je suštinski u Rusiji još jedan faktor rizika za LGBT+ zajednicu – oni mogu biti opasni kao i takozvani pravoslavni aktivisti, koji su spremni da fizički napadnu kvir ljude praveći se da se ništa pogrešno ne događa“, objašnjava ona.

Prema zakonu usvojenom 2013. godine, u Rusiji je postalo kažnjivo diskutovati o homoseksualnosti sa mlađima od 18 godina.

Ali, ovaj propis imao je daleko šire posledice po LGBT+ zajednicu u toj zemlji, navodi Roldugina.

„Zakon implicira da su LGBT+ ljudi abnormalni i da ne mogu biti jednaki sa heteroseksualnim ljudima.

„Ali, s druge strane, on je i podstakao snažnu kampanju protiv homofobije i transfobije, postojanje ljudi koji nisu heteroseksualci je sada vidljivije, a uticao je i na razvoj lokalnog LGBT+ aktivizma“, kaže istoričarka.

Od tog trenutka svaki pokušaj organizacije Prajda sprečili su policija i demonstranti koji su bili protiv održavanja ovog događaja, a situacija se dodatno pogoršala posle početka rata u Ukrajini, ističe Ira Roldugina.

„Kada je rat počeo, preostale kvir organizacije su ugašene, a mnogi aktivisti su napustili zemlju.

„Sada se borba u potpunosti svodi na osnovne pokrete, gotovo tajne, koji su horizontalno organizovani, bez novca sa Zapada“, dodaje.

Analiza Anastasije Golubeve

novinarka ruskog servisa BBC

Rusija je jedna od zemalja Evrope sa najizraženijom homofobijom, a prema proceni LGBT organizacije ILGA, samo tri zemlje su lošije rangirane.

Homofobija u toj zemlji datira od početka vlasti Josifa Staljina.

Mnogi homoseksualci su proganjani tokom 1930-ih, a država je istopolne veze označila kao nezakonite.

Posle Staljinove smrti, smanjio se broj suđenja protiv LGBT ljudi i drugih manjina, ali su zakoni i dalje zabranjivali „homoseksualizam“.

Nije bilo javnih rasprava o seksualnosti i pitanjima pola u Sovjetskom Savezu pošto su takve teme smatrane neprikladnim i abnormalnim – LGBT zajednica je morala da bude ekstremno diskretna i nevidljiva zbog sopstvene bezbednosti.

Čak i posle raspada Sovjetskog Saveza i dekriminalizacije istopolnih veza promenom Krivičnog zakonika 1993. godine, situacija je uglavnom ostala ista.

Stvari su se pogoršale 2013. godine, kada je usvojen zakon kojim je takozvana „gej propaganda među decom“ označena kao ilegalna.

Uvedena su vrlo striktna ograničenja i sužene mogućnosti za predstavljanje kvir kulture i javnih diskusija o tim temama.

Zakon je usvojen kada je došlo do novih zahlađenja odnosa Rusije i Amerike, kao i masovnih protesta zbog novog mandata ruskog predsednika Vladimira Putina.

U retorici ruskih zvaničnika homoseksualnost, feminizam i pitanja pola su deo zapadne propagande koja se nameće Rusiji i nisu u skladu sa „tradicionalnim vrednostima“.

Prema njihovim tvrdnjama, zakon o „gej propagandi“ i suđenja LGBT aktivistima posle njegovog usvajanja nisu sprovedeni zato što je neko želeo da se bori za prava LGBT ljudi, već zbog toga što država tu agendu vidi kao pretnju za moral dece i porodične vrednosti.

Usvajanje zakona 2013. godine bilo je kritikovano i organizovani su protesti u Moskvi i Sankt Peterburgu.

Aktivisti su pokušali i da organizuju Prajd marš te godine, ali im zvaničnici nisu dozvolili.

Ljudi su hapšeni na masovnim okupljanjima i kažnjavani su.

U zemlji danas postoji nekoliko LGBT nevladinih organizacija koje pružaju zdravstvenu, pravnu i druge vrste pomoći ovoj zajednici, organizuju kulturne događaje i kvir medijske sadržaje.

Ali, u Rusiji postaje sve teže baviti se tim poslom.

Ministarstvo pravde je većinu LGBT organizacija označilo kao strane agente, što znači da je sužen teren da one legalno funkcionišu.

Suočavaju se i sa stalnim pritiskom policije, tužilaštva i konzervativnih aktivista, koji uglavnom etiketiraju svaku aktivnost koja je povezana sa LGBT zajednicom.

Najsvežiji primer je Bok o bok, festival kvir filma koji se održavao od 2008, ali ga je prošle godine vlast zabranila.

Isprva su organizatore privodili nekoliko puta, onda je odlučeno da se filmovi mogu prikazivati samo na internetu, da bi kasnije Roskomnadzor, ruski regulator internet sadržaja, blokirao sajt festivala.

I najskorije doneti zakoni nastavljaju da podstiču homofobnu retoriku koja je pojačana 2013. godine, a mitsko pitanje suprotstavljanja Zapadu bi moglo da bude objašnjenje.

Poslanici ruske Dume razmatraju mogućnost da prošire zakon o „gej propagandi“ na sve starosne grupe, čime bi se potpuno ukinula mogućnost da LGBT zajednica bude javno predstavljena, kao i javna diskusija o kvir vrednostima u medijima i kulturi.

Sve bi se sprovelo uz retoriku zaštite tradicionalnih vrednosti.

Baltičke zemlje: Najkraća istorija Prajda uz najbrži napredak

Tokom sovjetske ere, u Estoniji, Letoniji i Litvaniji se o pravima LGBT ljudi nije mnogo raspravljalo, a zakoni nisu prepoznavali istopolne veze.

Do veće vidljivosti ove zajednice dolazi u prvoj deceniji 21. veka, kada se prve parade održavaju u estonskom Talinu (2004) i letonskoj prestonici Rigi (2005).

U Litvaniji su prvi ovakvi događaji održani tek 2010. godine, navodi se u knjizi Komparativne politike i vlade zemalja Baltika autora Daunisa Auersa, profesora sa Univerziteta Letonije.

Prajd u Estoniji sredinom prve decenije 21. veka praćen je demonstracijama i protivljenjem ovom događaju, a 2006. godine bilo je i napada na aktiviste koji su učestvovali u šetnji, dodaje Auers.

U tom periodu je estonskom Prajdu prisustvovalo nekoliko stotina ljudi, a njihov primarni cilj nije bilo zahtevanje većih prava, već najpre želja da se „stvari pokrenu sa mrtve tačke, LGBT zajednica postane vidljivija i jedinstvena, kao i da se javno diskutuje o ovim temama“, kaže Kristina Raud, aktivistkinja Estonske LGBT organizacije i sadašnja organizatorka Prajda, za BBC na srpskom.

„Ljudi su tada bili zainteresovani, ali je ovo još uvek bila tabloidna tema, a tretman u medijima nije bio adekvatan“, opisuje ona.

Estonska policija nije reagovala poput ruske ili beloruske, aktivisti koji su učestvovali u Prajdu nisu trpeli direktno nasilje od javnih službenika, ali Raud kaže da je često njihova pasivnost otežavala organizaciju Prajda.

„Problem tada nije bio u tome da je policija nešto loše uradila, već da nije uradila dovoljno i bio je izazov privoleti policiju da štiti učesnike Prajd marša.

„Posle napada na učesnike nije bilo uhapšenih, niti osuđenih“, prepričava organizatorka Prajda u Estoniji.

• Dve decenije od prvog Prajda u Zagrebu: Od suzavca i nasilja do istopolnih zajednica i usvajanja dece
• Tri decenije od prvog Evroprajda u Londonu
• Kako je odrastati kao LGBT osoba van Beograda

Posle 2006. godine održana je još jedna parada u estonskoj prestonici Talinu naredne godine, da bi se zatim prestalo sa organizacijom Prajd marša u toj zemlji do 2017. godine.

Stav Estonaca prema LGBT+ zajednici i Prajdu se popravio tokom ovog perioda, ali i dalje ima mnogo ljudi koji se protive održavanju te manifestacije, kaže Raud.

„Kada je Rusija usvojila zakon o sprečavanju ‘gej propagande’ primetili smo da je podrška opala, ali je posle toga ponovo porasla i napredujemo u toj sferi iz godine u godinu“, dodaje ona.

Kristina Raud je prvi put bila na Prajdu u domovini i učestvovala je u organizaciji 2017. godine, a u međuvremenu je zaživeo Baltički Prajd, u sklopu kojeg su u Estoniji organizovani samo manji događaji.

„Ako uporedimo taj period sa 2017. godinom, došlo je do velike promene u stavu policije – od te godine imali smo odličnu saradnju, razumeli su šta se događa, bili su tu za nas, čak su neki policajci rekli da im se stvarno svidela parada“, objašnjava ona.

Tokom prethodnih godina Prajd u baltičkim zemljama održavan je redovno, sa pauzom 2020. godine zbog pandemije korona virusa, a ove godine se Prajd marš prvi put dogodio u gradu Tartuu.

Tokom prethodnih godina, ove manifestacije u Baltičkim zemljama uglavnom ne prati nasilje, iako se i dalje tokom Prajda okupljaju oni koji iskazuju neslaganje sa održavanjem, kaže organizatorka estonskog Prajda.

Na pitanje kako bi ocenila položaj LGBT+ osoba u estonskom društvu, posebno u poređenju sa drugim bivšim sovjetskim republikama, kaže da ima prostora za napredak.

„Nije dovoljno loše da bi bilo užasno, ali ni dovoljno dobro da bi bilo sjajno“, zaključuje Raud.

Gruzija: Prajd se suzbija nasiljem, crkva i izmene Ustava koče promene

Promenom Krivičnog zakonika 2000. godine, u Gruziji su dekriminalizovane vanbračne zajednice istopolnih partnera, a od 2008. legalna je i promena pola u toj zemlji.

Do priznavanja istopolnih brakova u toj zemlji put će ipak biti duži, a u gruzijskom parlamentu se 2016. godine raspravljalo i o izmeni Ustava posle predloga bivšeg premijera Iraklija Garibašvijila.

Promena, kojom se brak određuje kao „zajednica žene i muškarca“, čime se sprečava eventualno priznavanje istopolnih brakova, usvojena je 2017. godine.

U Gruziji pokušaji organizacije Prajd događaja datiraju od 2006. godine, a LGBT organizacija Identoba organizovala je 2012. prvi protestni marš u Tbilisiju, koji je prekinut zbog napada konzervativnih demonstranata.

U maju naredne godine, povodom Međunarodnog dana borbe protiv homofobije, održani su protesti u Tbilisiju na kojima su okupljeni zahtevali veća prava za LGBT+ zajednicu, ali su na ulice izašli i tradicionalisti organizovani uz pomoć Gruzijske pravoslavne crkve.

Oni su probili policijski kordon i napali aktiviste, a gruzijski patrijarh Ilja poručio je da je organizovanje tog skupa „kršenje volje većine“ i „uvreda“ za Gruzijce.

Homoseksualizam je bolest, rekao je on, uporedivši ga sa zavisnošću od narkotika.

Gruzijska pravoslavna crkva ima veliki uticaj na formiranje javnog mnjenja u toj zemlji i to je jedan od glavnih razloga za „visok nivo neprijateljstva“ prema LGBT+ zajednici u ovom društvu, smatra Agata Kapanadze, menadžerka za komunikacije organizacije Tbilisi Prajd, za BBC na srpskom.

Ona navodi još neke razloge zbog kojih je društvena grupa kojoj pripada „jedna od najranjivijih“ u ovoj bivšoj sovjetskoj republici.

„Tu je neefikasno sprovođenje zakona protiv diskriminacije, uspon desničarskih organizacija i neaktivnost države u sprovođenju politika i zaštiti LGBT+ ljudi“, nabraja Kapanadze.

Prema rangiranju organizacije ILGA, koja se bavi zaštitom ljudskih prava, Gruzija je na 34. mestu od 49 evropske zemlje kada je u pitanju status LGBT+ ljudi.

Ipak, Agata Kapanadze upozorava na „alarmirajući“ broj napada na pripadnike ove zajednice.

„Tokom prethodnih 10 godina, nekoliko transrodnih osoba je ubijeno i više njih je napadnuto zbog njihovog identiteta i izražavanja stavova u Gruziji“, dodaje.

Tbilisi Prajd pokušao je da organizuje marš u Tbilisiju 2021. godine, ali je on otkazan zbog nasilja i pretnji po bezbednost.

Desničarske grupe su upale u prostorije te organizacije, napadale novinare i palile zastave Prajda, o čemu je izveštavao i BBC.

„Ne možemo da rizikujemo ljudske živote i izlazimo na ulicu, grad je pun nasilnih napadača“, saopštili su tada iz organizacije Tbilisi Prajd.

Direktorka kancelarije Ana Subeliani rekla je kasnije da bi bila ubijena da nije pobegla, a jedan novinar je i preminuo posle napada.

• „Niko na ovom svetu ne treba da oseća da je sam“ – LGBT ljudi u Srbiji i mentalno zdravlje
• „Leptirići“: Strip poljubac dvojice tinejdžera koji je uzburkao emocije u Srbiji
• Ko je bila srpska Merlinka – prva trans osoba u javnosti Balkana

Kapanadze prošlogodišnja dešavanja opisuje kao „traumatično iskustvo“.

„Ovaj strašni i sramni pogrom narušio je put Gruzije ka Evropi i demokratske vrednosti.

„Treba da se zna i da organizatori nisu kažnjeni i da nastavljaju sa njihovim delima“, kaže ona.

Iako je, kako kaže, u njenoj zemlji „atmosfera složena, a okruženje neprijateljsko“, aktivisti Tbilisi Prajda se nadaju da će do održavanja parade u budućnosti doći.

„Baš se nadamo da će Prajd u Gruziji imati dugačku i uspešnu istoriju i da će događaji moći da se sprovode bez ikakvih napada i pretnji.

„Naša borba za jednaka prava je još nova, a ona će se jednog dana pretvoriti u šarenu proslavu ljubavi“, smatra Agata Kapanadze.

Pogledajte priču o najstarijoj trans ženi u Sarajevu:

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]