Fudbal, Liverpul i Firmino: Put nasmejanog dečaka od naslaga đubreta i udžerica do slavnog Enfilda

Pa ipak, kao i u mnogim drugim gradovima na nerazvijenom severoistoku, ova slika kao sa razglednice govori samo deo cele priče i predstavlja samo jedno, površno lice metropole zavisne od turizma.

Usudite se da krenete nekoliko blokova ka unutrašnjosti i ukazaće vam se potpuno drugačiji Maseio; mesto često isticano kao jedan od najopasnijih delova Brazila.

I upravo ovde, usred naslaga đubreta, prljavih odvoda i udžerica, jedan plašljivi dečak sa osmehom koji nije skidao sa lica, započeo je svoje putovanje od ulice do reprezentacije, od Alagoasa do Enfilda.

• Kako je Klop vratio Liverpulu šampionski sjaj
• Liverpul konačno osvojio titulu, zemlje bivše Jugoslavije slave: „Stigla naplata dugova“
• U fotografijama: Noć koju su navijači Liverpula čekali 30 godina

Roberto Firmino Barbosa de Oliveira je rođen 2. oktobra 1991. godine u Trapiše da Bari, siromašnom kraju stisnutom između zagađenog jezera i obližnjih favela.

U skromnom domu, maštao je uz kakofoniju koja je stizala sa obližnjeg stadiona „Kralj Pele“, kapaciteta 20.000 gledalaca. Nije ni čudo da mu je fudbal oduvek bio u mislima.

Taj njegov dom u Trapišeu je nedavno bio renoviran i pretvoren u prodavnicu hot doga, ali originalni zid sa zadnje strane kuće je ostao netaknut.

Šiljci od zarđalog metala koji su sprečavali pentranje po zidu su i dalje tu da lopove drže sa druge strane. Služili su i nečem drugom – da odlučnog dečaka zadrže unutra.

Sa džinovskim palminim stablima koja se nadvijaju nad tirkiznim morem, visokim hotelima koji se presijavaju na suncu i raskošnim restoranima na plaži koji prodaju jastoge i skupocena pića, jasno je zašto je Maseio, glavni grad države Alagoas, poznat i kao brazilski Karibi.

„Ovde je uvek bilo nasilja i Robertova majka je bila vrlo stroga prema njemu“, kaže Bruno Barbosa doš Santos, Firminov prijatelj iz detinjstva.

„Bio je lud za fudbalom, ali mu je bilo komplikovano da izađe napolje, pa bi obično preskakao ogradu da bi se sa nama igrao na ulici. Jednom prilikom je pao i zaradio šavove na kolenu. Još uvek ima ožiljak na tom mestu“.

Ostali njegovi prijatelji se prisećaju kako su bacali kamenje na krov Firminove kuće kako bi ga namamili napolje, ili kako je trener njegovog prvog kluba Flamenginja postavljao merdevine da bi zvezdi njegovog tima bilo lakše da se iskrade iz kuće.

Čak i kada je igrao sa decom koja su od njega bila starija 6 godina, Firmino je uvek bio za klasu iznad svih.

„Robertova majka je zbog takvog komšiluka bila zabrinuta da će postati bandit, ali on nikada nije razmišljao o tome“, kaže još jedan njegov stari prijatelj Dedeu, koji i dalje živi u Trapišeu.

„Bio je tih i plašljiv – stalno se osmehivao – ali je bio lud za fudbalom. Čak i kada nije imao loptu, obično bi pimplovao pomorandžu.

Sanjao je da postane profesionalac, ali tamo gde mi živimo, to nije lako postići. Zato sam toliko srećan zbog njega. On je zaslužio sav taj uspeh“.

Popričajte sa bilo kim ko poznaje Firmina ili njegove roditelje Marijanu Sisero i Žozea Kordeira i osećanja su uvek ista. Jedna posebna portugalska reč uvek izbija na prvo mesto; „humilde“. Skromnost.

Posvećena porodica koja je zaslužila bekstvo iz siromaštva.

Žoze je bio ulični prodavac koji je prodavao vodu iz frižidera ispred koncertnih dvorana ili tokom fudbalskih utakmica.

To je bio jedini izvor finansija za porodicu i Roberto mu je pomagao tako što je skupljao novac i vraćao kusur. Ali dok se otac borio da nahrani porodicu, sin je imao ambicioznije planove.

• „Noć mi te Samjuel“: Fudbalski melos ponovo osvaja Srbiju
• Jirgen Klop – dečak iz Švarcvalda koji je postao heroj Liverpula
• Kada ti na kućnu adresu stigne pismo od Jirgena Klopa

„Uvek je bio dobro dete, mislio je na druge“, kaže Bruno koji je ostao u kontaktu sa napadačem Liverpula i sa kojim ponekada razmenjuje poruke na Vocapu. „Čak i sada, on pomaže mojoj baki; kupio joj je kolica kada je imala moždani udar“.

„Njegov san je bio da odavde izvuče svoju majku, oca i sestru“.

Skrenite desno na kraju Firminove ulice, i nakon jednog minuta hoda ćete da naiđete na teren za mali fudbal oivičen zemljom i bačenim đubretom. Na ovom mestu je Firmino izbrusio svoje veštine, uvežbao svoje kretnje i unapredio kontrolu nad loptom.

„Gledao je Ronaldinja Gauča i Ronalda na TV-u i želeo da bude kao oni“, kaže Dedeu.

„Stalno je pričao o Ronaldinjovim veštinama, ali čoveče, i on ih je imao. Uvek je bio bolji od svih drugih. Bio je briljantan. Ponekada nas je tako dobro driblao da smo obično padali na dupe posle njegovih prodora.

Mali teren se nalazi na ulazu u školu „Profesor Tarsisio de Žesus“ u koju je Firmino krenuo sa sedam godina. Na kartonu na ulazu u direktorovu kancelariju je pisalo:

„Počni sa stvarima koje je neophodno obaviti, zatim uradi ono što je moguće da uradiš i ođednom ćeš činiti i ono što je nemoguće“.

Ari Santjago se smeje dok čita ovo. Nekada školski birokrata, on je zaslužan za osnivanje školskog fudbalskog tima, ali iako je svoje učenike navodio da budu ambiciozni, nije ni sanjao da će jedan od njegovih studenata zaigrati za reprezentaciju Brazila.

„Jedna od stvari koja me je naterala da napravim fudbalski tim je bila to što me je, kada sam se jednom prilikom vratio sa odmora, sačekala vest da su tri đaka bila ubijena“, priseća se on.

„Tada je ovde bilo mnogo nasilja i te smrti su me jako pogodile. Pomislio sam: Dobro, moraćemo ovim klincima da pokažemo nešto drugo osim nasilja, jer ako to ne uradimo i ostali će biti upleteni u takve stvari“.

Školski tim ne samo da je rezultirao u boljem ponašanju đaka koji su bili zabrinuti da će ostati bez mesta u timu, već je dao i razlog Santjagu da popriča sa talentovanim 14-godišnjakom koji je važio za najboljeg igrača u školi.

• Čovek koji je izgradio Enfild i Stamford Bridž
• Najstariji fudbalski klubovi u Srbiji – od ledine do trofeja
• Detroit siti – priča o fudbalskom klubu čiji navijači mrze da mrze

Firmino je tada već imao potpisan omladinski ugovor za regionalni „Klube de Regatas Brasil“ (CRB), pa zato nije mogao da se takmiči za drugi tim. Svejedno, bilo mu je dozvoljeno da trenira i igra prijateljske mečeve.

„Bio je vrlo tih momak, veoma povučen, ali je stalno tražio loptu“, kaže Santjago.

„Sećam se da smo deci loptu davali samo povremeno, ali on bi došao sa osmehom na licu i rukama tražio loptu. Ponekada bih mu je dao, a nekada ne bih. Bilo je teško odoleti tom osmehu“.

Kada je školski tim u četvrtfinalu lokalnog takmičenja izvukao CRB, Firmino je zadirkivao svog učitelja poručivši mu da na utakmicu „ponese torbu“ da bi mogao da ponese kući sve golove koje će mu dati.

Naravno, održao je svoje obećanje tako što je postigao gol u pobedi od 8:0.

„Sledećeg dana, bio sam u svojoj kancelariji kada je stigao“, priseća se Santjago. „Prošao je pored mene smejući se, ali ništa nije rekao.

Onda se vratio, još jače se nasmejao i ponovo otišao. To je bio način na koji se izražavao – kroz osmeh“.

Ranije te godine, dok je Firmino bio na probi u CRB-u, njegova majka je, zaintrigirana komšijskim pričama da bi fudbalske veštine njenog sina mogle za porodicu da budu izlazna karta iz Trapiša, odlučila da bude uz svog sina tokom treninga.

Giljermu Farijasu, treneru omladinskog pogona, trebalo je samo nekoliko minuta da odluči da dečaku sa iznošenim patikama ponudi ugovor.

„Ono što me je momentalno privuklo je bio kvalitet njegove igre“, kaže Farijas, čija dnevna soba je prepuna trofeja i potpisanih dresova bivših igrača, uključujući i trostrukog osvajača Lige šampiona, Pepea.

„Roberto je bio tih, ali način na koji je šutirao je bio izuzetan. Izveo sam ga na teren i nakon tri odigrana pasa, zaustavio sam ga i rekao: Spremi papire, dolaziš da igraš za nas“.

• Darko Pančev: „Jugoslavija za desetku, ostali ni za peticu“
• Kad Crveni đavoli nalete na ćirilicu: „Zašto samo Mata piše normalno“

Novac nije bio veliki, ali uz pomoć Farijasa i klupskog zubara Marselusa Portele, Firmino je proputovao severoistok Brazila za dve godine koliko je igrao omladinsku ligu kao zadnji vezni igrač.

Često je bio u istom timu sa budućim napadačem Real Sosijedada Vilijanom Žozeom.

Jednom prilikom se našao u autobusu koji ih je vozio na nacionalni turnir u Sao Paolo i čije je putovanje trajalo oko 120 sati u oba smera.

Noge i stopala su mu bili naduveni, ali njegov entuzijazam je i dalje bio na nivou.

„Trenirao sam mnoge talentovane momke“, kaže Farijas, „ali niko nije pokazao takvu posvećenost kao Roberto“.

Portela, koji će kasnije postati Firminov savetnik i agent, dodaje: „Roberto je uvek bio pozitivan i posvećen. Nikada nisam video takvog igrača.

„Imao sam običaj da kažem: Jednog dana ćete ovog dečaka gledati u brazilskom dresu. I svi su govorili da je doktor lud, ali pogledajte gde je on danas. Mnogima sam začepio usta“.

Nedugo nakon Firminovog 16. rođendana, Portela je spojio trenera mladog tima CBR-a Toninja Almeidu i Lusijana Bilu Lopeza, igrača sredine terena iz Alagoasa koji je karijeru gradio na jugoistoku Brazila.

Almeida mu je poslao DVD sa Firminovim igrama i Bila je bio impresioniran njegovim kretnjama čak i po „lošem travnatom terenu u Maseiju“.

Pomogao je da se organizuje trening u Sao Paolu, tada vladajućem šampionu zemlje, kao i u svom bivšem klubu Figuerenseu.

Za dve nedelje boravka u Sao Paolu, Firmino jedva da je i video loptu i nije dobio nikakvu ponudu. Frustriran zbog svega što se desilo, otputovao je na jug u državu Santa Katarina.

Ovog puta, bez obzira na uzdržanost trenera Figuerensea zbog njegove ćutljivosti, njegove noge su rekle svoje.

„Roberto je na probu došao sredinom 2008. godine“, priseća se Herneson Marija, koji je bio trener U17 tima Figuerensea.

„Obično probe traju maksimum mesec dana, ali u zavisnosti od igrača, mogu da traju i kraće – dve nedelje, 10 dana i slično“.

„Robertova proba je trajala samo 30 minuta – bio je izuzetan. Praktično nije napravio nijednu grešku, pokazao je neverovatne tehničke kvalitete, a povrh svega je izveo i dve „biciklice“.

Posle ovoga, svi smo pričali samo o njemu jer smo shvatili kakvog igrača imamo u rukama“.

Marija je momentalno promenio Firminovu poziciju u timu, pomerivši ga unapred.

Nostalgičan za rodnim krajem, ali odlučan da iskoristi priliku koja mu se ukazala, mladi igrač je ostao u kontaktu sa prijateljima iz Maseija preko društvene mreže Orkut, govoreći svima kako će se vratiti jednom kada postane uspešan.

Ipak, njegova povučenost je i dalje brinula njegove trenere. Marija ga je jednom prilikom čak dve nedelje greškom oslovljavao sa Alberto, a da ga Roberto nije ispravio.

• Kada nemački fudbalski klub priskoči u pomoć migrantima u Bosni
• Kako je Didije Drogba pomogao da se zaustavi građanski rat u Obali Slonovače
• Sto krvavih sati: Dan kada je fudbalska utakmica izazvala rat

Bila, koji će kasnije postati Firminov venčani kum, priseća se ove situacije.

„Nedugo pošto sam odveo Roberta u Figuerense, pozvao me je koordinator trening kampa da me pita da li je on mutav, pošto je bio toliko povučen.

„Nazvao sam ga i rekao mu: Roberto, moraš da pričaš, traži loptu, razgovaraj sa ljudima. Ništa mi nije rekao, samo se nasmejao“.

Ali iako je njegov glas bio jedva čujan, buka koja ga je okruživala je bila sve jača. 2009. godine, pre nego što je i zaigrao za prvi tim Figuerensea, pozvan je na probu u Marselj.

Njegovo putovanje na jug Francuske je uključivalo i kratak ostanak u Španiji i stvari su ubrzo krenule naopako.

Bez obzira što je Firmino samo čekao na drugi let, imigracione vlasti u Madridu na Barahas aerdromu su ga optužile da je pokušao da uđe u zemlju bez odgovarajućih dokumenata i momentalno je bio deportovan.

Po povratku u Brazil, Firmino se sreo sa Marijom koji je pokušao da podigne samopouzdanje 17-godišnjaka tako što ga je podsetio da je Kafu imao slična razočaranja u mladosti, pre nego što je kao kapiten poveo Brazil do slave na Svetskom prvenstvu.

Mesec dana kasnije, ponovo je krenuo za Marselj, ovog puta direktnim letom, ali je francuski klub odbio da plati milion evra za njegov transfer.

„Obzirom na to šta je sve postigao od tada, bila je to naša velika greška“, priznao je Žan-Filip Duran, tadašnji stručni šef Olimpika, 2018. godine.

Tri nedelje pošto je napunio 18 godina, Firmino je debitovao za Figuerense u dresu sa crno-belim prugama i brojem 16 na leđima.

Trinaest meseci kasnije, nakon što je pomogao da se njegov tim plasira u viši rang takmičenja, proglašen je za najperspektivnijeg igrača Druge lige.

Do kraja decembra 2010. godine, uprkos napadima skauta iz Arsenala i PSV Ajndhovena, potpisao je za Hofenhajm za četiri miliona evra.

Prelazak iz sunčane Santa Katarine u snegom zavejanu jugozapadnu Nemačku predstavljao je pravi izazov, ali kao što su njegovi treneri oduvek govorili, po odlučnosti se Firmino i razlikovao od drugih igrača.

Nakon dve godine aklimatizacije, izabran je za „najprodornijeg igrača sezone“ u Bundes ligi.

• Fudbaler, saudijski princ i nepristojna ponuda
• Kako su istočnonemački fudbaleri pred meč sa Partizanom prebegli na Zapad

Do trenutka kada je Liverpul pobedio Mančester Junajted i Mančester Siti u borbi za potpis vredan 29 miliona funti u julu 2015. godine, već je bio standardni raprezentativac Brazila.

„Njegov odlazak nas je ostavio sa pomešanim osećanjima – bili smo i srećni i tužni u isto vreme“, rekao je predsednik Hofenhajma za Vorld Soker 2018. godine.

Od tada, Firminova karijera je u naglom usponu. U poslednjih 12 meseci, on je osvojio Ligu šampiona, Kopa Ameriku, a ovog leta će podići i pehar Premijer lige.

U avgustu je postao prvi Brazilac koji je postigao 50 golova u najvišem rangu takmičenja u Engleskoj, a u decembru je postigao i jedini gol u utakmici u kojoj je Liverpul pobedio prvaka Južne Amerike, Flamengo, u finalnoj utakmici Svetskog klupskog prvenstva.

Pa ipak, dečak koji je iskoristio velikodušnost drugih u ranim godinama, nikada nije zaboravio korene.

U julu 2018. godine, kada je postao tek treći muškarac iz Alagoasa koji je zaigrao na Svetskom prvenstvu u fudbalu, vratio se u svoju nekadašnju školu u Trapišeu i doneo 500 paketa sa hranom za svoje sugrađane, kao i igračke i trambolinu za decu.

Bilo da su u pitanju donacija od 60.000 funti za plaćanje bolničkih računa, mesečne uplate bolnici u Santa Katarini ili piće za oko 200 nepoznatih ljudi u svom omiljenom restoranu u Maseiju, stiče se utisak da svako ko ga poznaje ima neku priču o njegovoj velikodušnosti.

Bez obzira na sve, stiče se utisak da Firmino nije u punoj meri poštovan u sopstvenoj zemlji.

Možda je to, kažu njegovi prijatelji i bivši treneri, zato što nikada nije igrao za neki od najmoćnijih timova iz Sao Paola ili Rio de Žaneira.

Čak ni u Muzeju sporta na stadionu „Kralj Pele“, gde se nalaze i bronzane statue alagoanskih heroja Marija Zagala i Dide, ne postoji ništa što bi ukazalo na super zvezdu rođenu, bukvalno, u istoj ulici.

Logično, ta vrsta sentimenta ne doseže do ulica Maseija. Ovde, ispod džinovskih palmi i u podnožju visokih hotela, usred brda plastičnog otpada, Firmino je i dalje njihov skromni, nekrunisani heroj.

Seržo Araužo, tehničar koji se bavi mobilnim telefonima, u hladu plaže Ponta Verde, sumira to na najbolji način: „Roberto je trenutno najbolji brazilski fudbaler“, kaže on.

„On to nikada ne bi rekao, ali ja hoću: Neimar ne može ni pertle da mu veže“.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]