Priča o ljubavi Gjung-ho i Mi-sun je kao iz romana.
Zagledali su se na zabavi i iskra je odmah planula.
Ubrzo su se zaljubili, a Gjung-ho je pitao Mi-sun da se preseli kod njega.
- Šifrovana imena i „stablo sa Halasana“: Tajni svet prebacivanja novca iz Južne u Severnu Koreju
- Severna Koreja izdala upozorenje zbog „ekstremne hladnoće“
- Komšijsko špijuniranje: Severna Koreja provalila u mejlove saradnika predsednika Južne Koreje
Međutim, postojala je kvaka.
Gjung-ho živi u jedinom južnokorejskom selu u Demilitarizovanoj zoni (DMZ), samo nekoliko metara od granice sa Severnom Korejom.
Otac Mi-sun je bio užasnut.
Bio je toliko zabrinut da posle prve posete ćerki i njenom mužu nije mogao da spava.
„Ali zaista, najteži deo života ovde je što nema dostave pržene piletine“, šali se Mi-sun.
To, i strogi policijski čas.
Suprotno svom nazivu, pojas ničije zemlje koji razdvaja Severnu i Južnu Koreju jedno je od najmilitarizovanijih mesta na svetu.
Zona je opasana bodljikavom žicom i prekrivena minama, i stotine hiljada artiljerijskih projektila su usmereni u oba smera.
Stvorena je 1953. godine posle Korejskog rata da bi se razdvojile vojske dve zemlje.
Kako je stotine sela moralo da bude ispražnjeno, hiljade ljudi je isterano iz njihovih domova.
Ali, dozvoljeno je da ostanu dva sela – Selo Slobode, južno od linije razdvajanja, i Selo Mira na severu.
Ovi mali svetionici nade trebalo je da naznače da je DMZ privremena i da će u skorijoj budućnosti Koreja biti ponovo ujedinjena.
Ali 70 godina kasnije, izgledi za ujedinjenje su sve slabiji, a broj stanovnika sela se smanjuje, jer stari umiru, a mladi odlaze, zbog čega su Gjung-ho i Mi-sun, sa njihovo dvoje male dece neobična porodica.
Život na pragu jedne od najneprijateljskijih država na svetu nosi značajan rizik.
Mi-sun se priseća zanimljivog dana prošle godine kada je tokom obilaska Demilitarizovane zone američki vojnik Trevis King pretrčao granicu iz Južne u Severnu Koreju.
Pogledajte video: Ko je misteriozna sestra severnokorejskog vođe
Njena deca su odmah iz škole poslata kući, a stanovnicima je zabranjeno da napuštaju njihove domove.
„Ovakve stvari se dešavaju jednom u nekoliko godina i podsete me gde živim“, kaže ona.
Put do Sela Slobode, koje se na korejskom zove Tasung, vodi preko nekoliko kontrolnih punktova.
Odatle vozimo ka severi, pored redova tenkova, sve do prostranstva zlatnih polja pirinča i male skupine kuća.
Nema restorana, zdravstvenih ustanova, niti jedne prodavnice, a meštane, od kojih mnogi sada imaju 80 i 90 godina, čuva više od 800 vojnika.
U mirnom dvorištu, sićušna starica, leđa pogrbljenih od decenija rada u polju, stoji i meša žele od žira.
Prugasti slameni šešir štiti joj lice i kosu od sunca.
Kin Dong-ra je rođena na ovoj zemlji mnogo godina pre nego što joj je rat dodelio čudnu sudbinu.
Seća se unakrsnih paljbi kada bi noću meci proletali pored njenih prozora.
„Nemojte da me terate da pričam o tom strašnom ratu“, kaže ona, snažno odmahujući rukama.
Sada ima 85 godina i nadživela je dvoje od šestoro dece, kao i muža koji je umro mlad nakon što ga je severnokorejski vojnik upucao u stomak.
Decu je odgajala sama, u stalnom stanju visoke pripravnosti, što je bilo stresno i osećala se usamljenom, kaže ona i dodaje da je život ipak postajao lakši kako su godine prolazile.
U početku je autobus samo jednom nedeljno odvozio stanovnike sela iz DMZ-a, što znači da kada bi za vikend otišla na piće i igranku, kući bi mogla da se vrati tek sledećeg petka.
Ali sada postoje tri autobusa dnevno, a kako više ne ide na zabave, selo naputša samo jednom u dva meseca da bi otišla kod frizera.
„Volela bih da češće mogu da idem, ali to je gnjavaža“, kaže sležući ramenima.
Jednom, dok je tražila žireve za žele, Kim Dong-ra je primetila severnokorejske vojnike na južnoj strani linije.
Uplašila se, vrisnula je i potrčala, i imala je dobar razlog da tako da postupi.
Njenu prijateljicu Hong su 1997. godine kidnapovali Severnokorejci, nakon što je slučajno zalutala preko granice dok je sakupljala žireve, i držali su je tri dana.
Sada Kim skoro uvek prate naoružani vojnici i manje se plaši.
„Mi i Severnokorejci živimo leđima okrenuti jedni drugima“, kaže ona.
Selom upravlja Komanda Ujedinjenih nacija (UN) – vojska koju predvode SAD i sastavljena je od vojnika iz više od deset zemalja.
Zadatak ovih snaga je da obezbede održavanje primirja.
Severna i Južna Koreja nikada nisu potpisale mirovni sporazum, pa stanovnici Sela Slobode žive na liniji zapaljivih tenzija.
Obe strane su u novembru dodatno naoružale njihove trupe unutar DMZ-a, nakon što je propao mirovni sporazum.
Zatim, početkom ove godine, severnokorejski vođa Kim Džong Un je proglasio Južnu Koreju neprijateljem broj jedan i izjavio da je mirno ujedinjenje dve zemlje nemoguće.
„Svakodnevni život u selu nije opasan, ali je rizik neverovatno veliki“, kaže američki potpukovnik Kris Merkado, koji predvodi elitni bataljon vojnika koji obezbeđuje selo.
„Ovakvo mesto ne postoji nigde više u svetu“.
Vojnici potpukovnika Merkada patroliraju i danju i noću.
Oni čak stražare dok meštani obavljaju poljoprivredne radove.
Dok se spremaju da nas vode na polja blizu granice, dobijamo upozorenje o mogućoj opasnosti.
Porodica je upravo pobegla iz Severne i prešla u Južnu Koreju morskim putem.
Govore nam da će graničari na severu biti u visokom stepenu pripravnosti i verovatno će pratiti svaki naš korak, a naše prisustvo bi moglo da ih ometa.
Dakle, moramo da ostanemo gde jesmo.
Ovo je podsetnik koliko život u Demilitarizovanoj zoni može biti nepredvidljiv.
Oni čak stražare dok meštani obavljaju poljoprivredne radove.
Dok se spremaju da nas vode na polja blizu granice, dobijamo upozorenje o mogućoj opasnosti.
Porodica je upravo pobegla iz Severne i prešla u Južnu Koreju morskim putem.
Govore nam da će graničari na severu biti u visokom stepenu pripravnosti i verovatno će pratiti svaki naš korak, a naše prisustvo bi moglo da ih ometa.
Dakle, moramo da ostanemo gde jesmo.
Ovo je podsetnik koliko život u Demilitarizovanoj zoni može biti nepredvidljiv.
Tokom dana, samo buka traktora i lavež pasa čuvara narušavaju prividni spokoj.
Predsednik seoske opštine Kim stalno brine za bezbednost meštana.
„Možda vam izgleda mirno, ali je neverovatno jezivo, strahota je urođena“.
Dok mrak lagano pada, meštani se povlače u njihove domove.
Dozvola je potrebna za izlaz posle 19 časova, a posle ponoći ne smeju da napuštaju njihove domove.
Vojnici kreću u noćni obilazak, idući od vrata do vrata, ali to je formalnost, jer zahvaljujući nadzornim kamerama znaju ko se gde nalazi.
Kao nadoknada za ovakva pravila i rizike, seljanima se nude značajne pogodnosti da bi ostali.
Oni ne plaćaju poreze niti najamninu, a zbog ekstremne izolovanosti imaju ogromno poljoprivredno zemljište.
Sve poljoprivredne proizvode koje ne prodaju otkupljuje država.
To je dovoljno dobar posao za Kima Kjung-raa koji je sa 16 godina u ruke uzeo oružje da brani selo tokom rata.
„Mislim da je razumno reći da je ovo raj na zemlji“, kaže on uz osmeh, dok sedamo na trem njegove kuće kako bismo uhvatili zrake večernjeg sunca.
Ovaj 87-godišnjak se hvali da ne samo da je jedan od najbogatijih poljoprivrednika na Korejskom poluostrvu, već da ima i obezbeđenje svetske klase koje ga štiti.
Ali to ga nije sprečilo da postavi nadzorne kamere zbog mogućih uljeza iz Severne Koreje.
Simbolika Sela Slobode se izgubila za Kima i ostale meštane koji su ga osnovali.
Svi kažu da su ovde ostali iz navike i nužde – tu su rođeni, a jedino su znali da se bave zemljoradnjom.
Ali dok generacija koja se borila za ovu zemlju polako izumire, mnoga njihova deca su napustila selo.
Svih šest Kimovih ćerki otišlo je na školovanje i više nikada se nisu vratile.
Odlazak svakog deteta je dodatno slamao Kimovo srce.
Tokom našeg boravka, posetila ga je treća najstarija ćerka, Jun-kjung.
„Dok sam odrastala, osećala sam da je ovo opasno mesto, ali nisam se bojala“, kaže ona.
„Jednostavno nisam imala razlog da se vratim“.
Posle fakulteta upoznala je njenog muža, zaposlila se i par sa decom živi u Seulu.
Ranije su samo muškarci mogli da njihove partnerke dovode da žive u selu, ali ženama to nije bilo dozvoljeno, pa su zbog ljubavi napuštale selo.
Pravila su se u međuvremenu promenila, ali možda prekasno.
Uspavano Selo Slobode, sa svim ograničenjima koja se u njemu primenjuju, više ne može da se takmiči sa jarkim svetlima i bezgraničnim mogućnostima Južne Koreje danas.
Tokom protekle decenije broj stanovnika je pao za trećinu, sa 213 na 138, dok se udeo starijih stanovnika udvostručio.
Najsavremenija osnovna škola u selu, koju pohađaju deca Gjung-hoa i Mi-sun, ima samo šest učenika po razredu, a većina njih dolazi iz okolnih mesta koje su izvan Demilitarizovane zone.
Njihovog 10-godišnjeg sina okolina ne uznemirava.
Kaće da želi uvek da živi u Selu Slobode, između ostalog i zato što će tako izbeći služenje obaveznog vojnog roka u Južnoj Koreji, što je još jedna pogodnost koja se nudi meštanima.
Mi-sun i Gjung-ho su svesni da će njihova deca jednog dana otići.
Žele da oni putuju i iskuse svet koji nije samo bodljikava žica.
„Mnogo je tražiti od mladih da ostanu ovde da žive“, kaže Gjung-ho i dodaje da selo verovatno neće postojati u budućnosti.
Sa krova opštinske zgrade, jasno se vidi Severna Koreja i Selo Mira, Kijong, i impozantni jarbol sa zastavom visok 165 metara.
Potpukovnik Merkado pokazuje na neke od zgrada, objašnjavajući da su to samo fasade sa oslikanim prozorima.
Veruje se da su Severnokorejci odavno napustili Kijong.
Potpukovnik Merkado i njegov tim u Komandi Ujedinjenih nacija odlučni su da pomognu da Selo Slobode opstane i razmatraju na koje načine da ubede ljude da ostanu.
Jedno rešenje je da se skrati vreme od osam meseci koje mora da se provede ovde da bi se zadržalo prebivalište.
Potpukovnik Merkado se pribojava da ako dopuste da selo opustoši, da bi to značilo da je Južna Koreja odustala od mira i ponovnog ujedinjenja.
„To bi poslalo snažnu poruku da se uslovi primirja više ne sprovode“, objašnjava on.
Međutim, kako godine prolaze, ponovno ujedinjenje se čini sve manje verovatnim.
Ne samo da je severni deo poluostrva zvanično odustao od te politike, već sve veći broj Južnokorejaca više ne veruje da je to neophodno, pa čak to ni ne želi.
Kako ovaj san bledi, sve je teže ubediti ljude da žive na prvoj liniji nerešenog sukoba.
Kim Dong-ra kaže da će ovo biti poslednja godina da pravi žele od žira.
Prošle nedelje je prisustvovala sahrani prijatelja.
Posle toga je telefonom pozvala prijateljica i molila je da izdrži.
„Ostale smo samo ti i ja“, rekla je ona.
„Pokušavam da izdržim“, kaže mi Dong-ra.
„Ali, teško je u mojim godinama. Umreću mnogo pre sela“.
Dodatno izveštavanje: Hosu Li i Lihjun Čoi
Sve fotografije: Šin Jung-ju
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
