Nebojši Dukancu su bila potrebna četiri dana 2017. da peške stigne od Užica do Beograda. Godinu dana kasnije, pešačio je kraću maršrutu, ali sa istim ciljem – da podseti poslodavce da i radnici imaju prava.
Tri puta kraću maršrutu ove godine završio je bez žuljeva.
Zaputio se do Preljine da obeleži godinu dana od pešačenja do Beograda, ali i da, kako kaže, da podršku svima onima koji se protive izmeštanju Glavne železničke stanice iz centra Beograda.
Protest i godišnjica
Izmeštanje železničke stanice van centra grada najveći problem stvoriće najpre ljudima koji žive van Beograda, a onda i onima u njemu, smatra on.
Poslednji voz sa Glavne železničke stanice u Beogradu krenuo je poslednjeg dana juna 2018. za Budimpeštu.
Ovaj voz, kao i svaki sledeći, vraća se u glavni grad Srbije, ali na sasvim drugo mesto: na stanicu Beograd Centar u Prokopu.
Nije bilo razumevanja za članove Udruženja ljubitelja železnice koji su zbog premeštanja Glavne železničke stanice sa protestima počeli još u martu.
Tri meseca kasnije, jedna od stvari koje nedostaju građanima na novoj stanici Prokop je nedostatak gradskog prevoza. Ista stvar brine i Dukanaca.
„Do sada smo iz drugih gradova vozom dolazili do centra grada i nije nam bio potreban prevoz da stignemo do Slavije, Nemanjine. Svuda stigneš pešaka, obaviš šta imaš i vratiš se na železničku. Sada ćemo morati da krenemo danas, da bi sutra završili neki posao“.
Dukanac na to dodaje i kašnjenje vozova.
„Zakasnite u dolasku sat i po, onda vam je još toliko potrebno da stignete tamo gde ste naumili u Beogradu, i sačekajte da se autobuska stanica izmesti na Novi Beograd, pa zamislite kad sav taj narod uđe u gradski prevoz“.
I dok iz Železnica Srbije tvrde da će Beograd dobiti „savremeno saobraćajno-poslovnu zgradu“, izmeštanje železničke stanice kritikovala je i predsednik Akademija arhitekture Srbije Bojan Kovačević. On je medijima rekao da izmeštanje stanice vidi kao deo procesa koji je nazvao „silovanjem“ zbog projekta Beograd na vodi.
Izmeštanje stanice oslobodiće prostor za „silazak Beograda na reke“, koji je započeo projektom Beograd na vodi.
Blokada puteva: Treći dan, i dalje bez rešenja
Kada je postao stipendista Železnice u sistemu radničkog samoupravljanja, Dukanac nije ni sanjaao da će 39 godina kasnije morati da pešači 200 kilometara da bi skrenuo pažnju poslodavaca na sebe.
Žuljevima do zakonskog radnog vremena
Predsednik Sindikata mašinovođa „Sloga – Srbija kargo“ u julu 2017. godine spakovao je šatorsko krilo i osnovne potrepštine u ranac i zaputio se iz Užica ka Beogradu.
Iako su mediji preneli da je, nakon što je stigao u glavni grad, odbio da se sastane sa poslodavcima, Dukanac objašnjava da to nije tako.
On pešačenje dugo 200 kilometara smatra uspešnim.
„Bilo je raznoraznih netačnih podataka – da su me pozvali, a nisam se pojavio, što je apsurdno jer ima snimaka na kojima se vidim da sam tu, pred Upravnom zgradom“, kaže.
Može li gorivo da bude jeftinije
Voz u Japanu krenuo par sekundi ranije
Dukanac se seća da mu je, nakon 96 sati pešačenja i samo šest sati sna, portir u Upravnoj zdradi rekao da ne može da ga primi.
Nije se iznenadio, jer je za ta četiri dana shvatio da „sa poslodavcima nije na istoj strani“.
„Nijednog momenta mi niko od njih nije uputio poziv da prestanem sa pešačenjem i to mi je samo davalo još veću volju i snagu da stignem do Beograda“.
Ipak, razgovarali su nekoliko dana kasnije. Dukanac kaže da pešačenje nije bilo uzaludno, ne samo zbog toga što je uspeo da stigne nepovređen i u zadatom vremenskom roku, već i zbog toga što je uspeo da se izbori za deo zahteva koje je postavio poslodavcima.
Radno (ne)vreme
Dukanac kaže da je tada uspeo da se dogovori sa nadređenima u vezi sa prekovremenim radom i „svede prekovremene sate na zakonske okvire“.
Posao mašinovođe je specifičan, kaže.
„Iako je bezbednost na prvom mestu, teško je ovaj posao staviti u vremenske okvire, jer uvek imamo neki poremećaj u saobraćaju, od neplaniranih vanrednih situacija izazvanih vremenom do kvarova“.
Jedan od većih problema bilo je neplaćeno vreme koje su mašinovođe trošile kada bi smenu, umesto u planiranom, završili u nekom potpuno drugom mestu u Srbiji.
„Planirano je da smenu imate u jednom gradu, ali se često, zbog kvarova na vozu ili kvara na sistemu signalizacije, ta smena desi negde drugde, a to traje satima“.
Uslovi danas jesu bolji, ali nedovoljno dobri da Dukanac ponovo ne stavi ranac na leđa i krene. Ovog puta, od Kraljeva do Preljine.
Nastavak borbe
„Ako se boriš za radnike, uvek si suočen sa ugroženim pravima“, kaže Dukanac.
Nakon što je završio pešačenje do Preljine, sastao se sa rukovodiocima – konkretnih rezultata nema, ali ima „razmevanja“.
Sindikat na čijem je čelu se, kaže, bori za regulisanja socijalnih prava i socijalnu jednakost.
„Sistemi u kome danas živimo, a koji je proistekao iz onog ranije, jeste sistem u kome svi brinu o uvećanju kapitala, a niko o pojedincu“.
Tog nekadašnjeg sistema, od pre trdesetak godina, seća se sa nostalgijom i radne uslove na prugama tada i sada ne želi da upoređuje.
„Danas se krećemo prosečnom brzinom od 30 kilometara na sat. Moja pretpostavka je da je pre trideset godina prosek bio 70. Način na koji su održavane pruge tada i kako se održavaju sada se ne može porediti“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
