Šta se krije iza pseudonima?
Mnogo patrijarhalnog ugnjetavanja, ako je verovati skorašnjem izdavačkom poduhvatu.
Da bi proslavio 25 godina postojanja „Ženske nagrade za prozu“, jedan od njenih sponzora (Bejliz) pokrenuo je kampanju Vratite joj ime: 25 dela žena koje su objavljivanje pod muškim imenom objavljeno je pod njihovim „pravim“.
- Kog je pola NIN-ova nagrada
- Kad progovore žene iz Odiseje i Ilijade, otkrivamo potpuno novi svet
- Intervju petkom: „Ne želim da se osećam kao uljez“
Slogan je glasio: „Konačno spisateljicama vraćamo zasluge koje im pripadaju“.
Bila je to lepa ideja, a sve što skreće pažnju na širi izbor spisateljica tokom istorije uvek je dobro došlo.
Ali hešteg #ReclaimHerName brzo je izazvao veliko nezadovoljstvo na internetu, ljudi koji su bili zgroženi time kako je jedan feministički projekat zapravo poništio svesne odluke žena koje je navodno trebalo da veliča.
Jer pseudonim je komplikovana stvar: iako može da se koristi da bi se izbegla rodna očekivanja, on može da bude i način da se zadrži anonimnost, oblikuje javna ličnost ili alter ego, izrazi kvir identitet iz stvarnog života i da se bude u skladu sa – ili izbegne – očekivanje rasnog nasleđa.
Zašto se spisateljice odlučuju da objave knjigu pod muškim imenom?
Kampanja nije previše sebi pomogla ni činjenjem brojnih nespretnih grešaka i zapanjujućih izbora.
Omaškom su ilustrovali biografu Fransis Rolin Viper o abolicionisti Martinu R. Dilejniju slikom Frederika Daglasa.
Pripisivanje jedne priče kinesko-engleskoj spisateljici Idit Mod Iton kritikovao je jedini akademik koji je uopšte sugerisao da ju je ona možda napisala, zato što je to i dalje spekulacija – plus „povratili“ su Itonino ime po rođenju umesto njeno žensko kantonsko ime koje je i te kako namerno izabrala da bi objavljivala pod njim: Sui Sin Far.
N.K. Jemsin, koja inicijale koristi kako bi se razlikovali njen akademski rad i proza – nema, dakle, nikakve veze sa rodom – zamoljena je da donira priču besplatno. Zato što je neplaćanje žena sjajan feminizam.
I iako je projekat nazvan Vratite joj ime, čak im ni to nije pošlo za rukom: ime pesnikinje Katarine Bredli napisano je pogrešno.
Ali iza javnog nezadovoljstva krilo se zapravo opšte zasićenje mitovima kakve takvi projekti produbljuju: da su tokom istorije žene imale problema da objave knjige, da su mogle da ostvare uspeh samo krijući se iza muškog imena i da ih razotkrivanje njihovog „pravog“ imena izvodi na svetlost dana.
Ima slučajeva gde bi to moglo da bude istina – u različita vremena, u različitim zemljama, i kod žena različitih rasa i različitog klasnog porekla, seksizam je apsolutno doprineo njihovoj mukotrpnoj borbi da im se čuje glas.
Čak i najuspešnija spisateljica ovog veka, Dž.K. Rouling, upotrebila je rodno neutralno ime da bi bila sigurna da će se knjige o Hariju Poteru dopasti čitaocima i među dečacima, a zatim je uzela pseudonim Robert Galbrajt kako bi anonimno pisala kriminalističku prozu.
Buktjuberi i bukstagrameri
Ali čak i taj jedan savremeni primer razotkriva koliko je ovo pitanje trnovito: do izbora Rouling nije došlo samo zbog seksizma, već i iz želje za anonimnošću i stvaranjem novog identiteta.
A to je skoro uvek slučaj – odgovor je retko tako jednostavan da bi glasio kako loš seksizam sputava dobru ženu.
Da sve bude još čudnije, pretpostavkom da zapravo jeste tako zapravo produbljujete nejasnu, nedoslednu predstavu da je tokom istorije samo šačica žena uspevala da se probije i to uradila tako što se predstavljala kao muškarci – setite se samo Džordž Eliot i sestara Bronte.
Za to je delimično kriv naš obrazovni sistem: tradicionalni kanon, koji su stvorili muškarci, uglavnom se usredsređivao na muškarce od začetka romana u 18. veku.
„A vi zapravo imate gomilu spisateljica koje su neverovatno važne za uspon romana“, ističe doktorka Sem Herst, vanredna predavačica i domaćin besplatnih onlajn časova „Romansiranje gotskog romana“.
„Reprodukujući te narative – da žene nisu mogle da objavljuju ukoliko nisu imale muški pseudonim – potpuno brišete postojanje svih ostalih žena. Vi produbljujete taj neverovatno patrijarhalni i mizogini doživljaj kanona“.
Žene su u 18. i 19. veku objavljivale anonimno, pseudonimno i pod vlastitim imenima.
Kad je nešto „napisala žena“, to je zapravo počelo bolje da se prodaje, do te mere da su muški autori krenuli to da prisvajaju.
Prema istraživanju akademika Džejmsa Rejvena, skoro trećina romana objavljenih 1785. godine, na primer, tvrdilo je da ih je „napisala žena“.
Iako takva anonimnost znači da je teško znati koliko su tačno pisaca zapravo bili muškarci, smatra se da su se neki svesno odlučivali za etiketu „napisala žena“ kao garanciju dobre prodavanosti: žensko autorstvo pomoglo je da se nagovesti da će tema odgovarati čitateljkama, a žene su činile veći deo tržišta kupovine romana.
„Produbljivanje lenjih teorija„
Ignorisanje uspeha žena u ovoj eri povezano je sa pitanjem žanra.
Krajem 18. i početkom 19. veka, gotski roman bio je neviđeno popularan i u velikoj meri se vezivao za žene.
Spisateljice su dominirale ovom oblašću, nakon što je En Redklif dobila rekordni predujam sa Tajnama Udolfa, romanom koji je doštampavan više puta.
Ona je bila jedna od nebrojeno mnogo „ženskih piskarala“ koja su zarađivala za život na taj način – imate još i Meri Robinson, Klaru Riv, Šarlot Dakre, Elajzu Parsons, Šarlot Smit i, naravno, Meri Šeli.
Tu svakako ima seksizma: roman, bilo da su ga napisali muškarci ili žene, često se doživljavao kao frivolan – a gotski roman pogotovo nije uvažavan zato što je bio neumeren i služio je kao razbibriga za čitateljke.
Ta veza žanra sa ženama istovremeno je proizvela to neuvažavanje i bila proizvod tog neuvažavanja, tvrdi Herst.
Takvo nipodaštavanje iz toga vremena prenelo se i na stvaranje kanona: „Jedan od razloga zašto toliko mnogo pričamo o muškarcima kao centralnim za istoriju romana jeste što potpuno ignorišemo gotske romane“, dodaje ona.
Od sedamdesetih godina prošlog veka, akademici i izdavači ulagali su ogroman napor da ponovo pronađu spisateljice, od Elajze Hejvud preko Frensis Barni do Margaret Olifant – zbog čega produbljivanje lenjih mitova da nije bilo žena koje su pisale pod vlastitim imenom toliko odmaže danas, čitavih pola veka kasnije.
Ipak, Herst priznaje da je, prelaskom u 19. vek, bilo spisateljica koje su usvajanjem muških pseudonima želele da se distanciraju od populističkih „treš“ romana.
Džordž Eliot je jedno od imena za kojim bi mnogi odmah posegnuli kao dokaz da je žena bila „prisiljena“ da objavljuje kao muškarac da bi bila shvaćena ozbiljno.
Ali isprva, sugeriše Rozmeri Bodenhajmer, biografkinja Eliot i profesorka emeritus sa Bostonskog koledža, ona je želela anonimnost zbog neobičnog statusa svoje veze.
Eliot je 1854. godine pobegla u Nemačku sa Džordžom Henrijem Luesom, koji je bio u otvorenom braku sa drugom ženom.
Eliot je odabrala pseudonim zato što je želela da njen rad bude ocenjivan bez uticaja „seksualnog skandala“ koji je donosio njen status „pale žene“.
Ali, ističe Bodenhajmer, postojali su i mnogo prozaičniji razlozi.
- Poezija na dijalektu kao melem za vreme epidemije korona virusa
- Dikensova pisma otkrivaju kako je izgledao život genija
Čak se i sama Eliot brinula da ne piše dovoljno dobro – a pseudonim je odavno služio kao mehanizam za očuvanje obraza.
Plus, bio je to običaj na koji je već navikla: dok je radila kao novinarka, njeni članci su često bili objavljivani anonimno ili pod pseudonimom.
Takođe, ne smemo zaboraviti – kao i u slučaju mnogih drugih autorki iz kampanje Vratite joj ime – identitet Eliot uskoro je postao opštepoznata stvar.
Njen roman prvenac Adam Bid bio je toliki hit da je vrlo brzo morala da opovrgava tuđa lažna prisvajanja autorstva nad njim. Zašto se onda i dalje držala imena Eliot?
„Pseudonim je sada postao javni brend, baš kao i sastavni deo njenog spisateljskog samopouzdanja“, sugeriše Bodenhajmer.
Osim toga, u koje ime bi ga promenila?
Problem sa željom bilo kog učenjaka da ‘vrati’ ime autorke leži u tome da se imena žena često menjaju u braku.
U slučaju Eliot, ovo se dodatno usložnilo njenim vlastitim prčkanjem: krštena je kao Meri En Evans, potom ga je promenila u Meri En Evans (drugačije pisano, od 1837. godine), Merien Evans (od 1851.), Merien Evans Lues (od 1854.) i Meri En Kros (1880.).
Svaka promena „označavala je neku promenu u njenom životu“, kaže Bodenhajmer, sugerišući da je preoblikovanje njenih imena za Eliot imalo simboličko značenje.
Ponovno objavljivanje Midlmarča – napisanog 1871. godine – pod imenom „Meri En Evans“, stoga, vezuje njenu zrelu prozu za njenu mladost.
„U stvari mislim da bi ona time bila užasnuta“, kaže Bodenhajmer. „’Meri En’ mi zvuči kao da je šaljemo nazad u njeno sputavano devojaštvo, pre nego što je uopšte imala bilo kakvu predstavu da bi jednom mogla da postane spisateljica.“
Stvaranje novih identiteta
I gomila drugih autorki bi mogla da se usprotivi „slanju nazad u devojaštvo“ iz jednog drugog razloga: muški pseudonim možda je intimno povezan sa njihovim kvir identitetom.
Uzmite na primer Vernon Li, rođenu kao Vajolet Pedžet, spisateljicu priča o duhovima, kulturoloških kritika i pacifističkih polemika.
Otvoreno lezbejka – makar u okviru njenih estetičarskih krugova – imala je ljubavne veze sa spisateljicama A. Meri F. Robinson, Klementinom „Kit“ Anstruter-Tomson i Ejmi Livi.
Šta je pokret #MeToo doneo ženama u Srbiji?
Li je 1875. godine napisala da je njen pseudonim „imao prednost po tome što nije nedvosmisleno ukazivao na to da li je pisac muško ili žensko“.
„Taj osećaj oslobođenosti od roda, oslobođenosti od pola, u periodu kad su te kategorije bile vrlo fiksne u glavama ljudi, bila joj je veoma važna“, kaže dr Ana Pareho Vadiljo, profesorka viktorijanske književnosti na Birkbeku.
Za razliku od onih koji su koristili pseudonim da sakriju vlastiti identitet, Li ga je koristila da bi stvorila novi: koristila je ime Vernon Li u svim aspektima života, odbijajući rodnu binarnost i kasnije eksperimentišući sa androginim haljinama.
Ovde zapravo ni ne postoji pseudonim, ističe Vadiljo: „Svi su znali da je ona žena – mada se za nju često govorilo da ima ‘muški’ intelekt.“
Čak i njene ljubavnice su je zvale Vernon, a ne Vajolet.
Osmišljavanje „Vernona Lija“ je, stoga, kreativni čin sam po sebi, njen autorski identitet pomešan sa njenim identitetom kvir žene. „Korišćenje imena Vajolet Pedžet danas zapravo je način da se povrati njeno ime brišući njen kvirnes“, kaže Vadiljo.
Upečatljivo je da Li nije usamljena u ovome: krajem 19. i početkom 20. veka, imamo nekoliko kvir spisateljica koje su se igrale sa skraćivanjem, menjanjem ili neutralisanjem vlastitih imena: Redklif Hol, Žorž Sand, Vita-Sakvil Vest (koja je objavljivala samo kao ‘V’), HD, Kolet.
Još jedan lezbejski par iz Viktorijanskog doba – Ketrin Bredli i Idit Kuper, takođe tetka i sestričina – otišle su još dalje: objavljivale su zajedničke radove pod imenom „Majkl Fild“.
Još jednom, granice između umetnosti i života pokazale su se veoma fluidnim.
„One su postale Majkl Fild“, kaže Vadiljo. „Njihovi prijatelji bi im pisali sa ‘Dragi Majkl’ [za Bredli] ili ‘Dragi Fild’ [za Kuper], ili ‘Voleo bih da pozovem Majkla Filda na svoju proslavu…'“
Izmišljanje tog lika možda je naprosto bilo zabavnije od onoga što dopuštaju narativi o ugnjetavanim ženama.
Njih dve su konstantno davale nadimke jedna drugoj – Bredli je bila „Simiorg“ i „Premudra ptica“, dok je Kuper bila poznata kao „Maca“, a kasnije „Henri“.
„Imena su pružala mogućnosti i slobode, bila su prostor za invenciju“, insistira Vadiljo. „Kreirati vlastito autorstvo je bila umešnost.“
Priča kaže da je njihovo pisanje shvatano ozbiljno sve dok pesnik Robert Brauning nije obelodanio istinu u štampi.
Realnost je bila manje simpatična: reakcija javnog odbacivanja bila je „uglavnom usmerena protiv kolaborativne prirode njihovog odnosa, kao i činjenice da su ona tetka i sestričina“, kaže Vadiljo. „Nema ničeg sličnog u istoriji književnosti.“
Poezija je i dalje bila opčinjena idejom pojedinačnog, obično muškog, genija – kolaborativna, međugeneracijska ženska lirika bila je, iskreno, malko previše.
Na izbor pseudonima može da utiče i boja kože autorke.
Pretpostavka bi mogla da bude da su pseudonimi bili nužni kako bi spisateljice obojene kože lakše prošle kao belci da bi bile objavljene – međutim, primer En Petri, afro-američke spisateljice čija je kratka priča „Mari iz Kluba Koliba“ objavljena pod pseudonimom „Arnold Petri“ 1939. godine (i uvršćena u „Vratite joj ime“), otkriva sasvim drugačiju priču.
Za početak, još jednom na delu vidimo običnu ljudsku sramežljivost.
„Imajući u vidu njen rani život kao veoma povučene osobe, pseudonim ‘Arnold Petri’ upotrebila je da izbegne neželjenu ili preteranu pozornost prijatelja i poznanika“, objašnjava Džin Džeret, profesor engleskog na Njujorškom univerzitetu.
Međutim, Petri je objavljujući priče stekla dovoljno samopouzdanja da je, u vreme objavljivanja romana prvenca Ulica 1946. godine, već naučila da „uživa u slavi“ i objavljuje pod vlastitim imenom.
A kakva je to samo slava bila: Ulica je postala senzacija, prvi roman jedne Afro-Amerikanke koji se prodao u više od milion primeraka.
Iako bi bilo naivno pomisliti da biti žena obojene kože nije predstavljalo popriličan izazov za jednog pisca 1940-tih, to nije nužno štetilo njihovom komercijalnom potencijalu – i zaista, Džeret sugeriše da su knjige koje su pisali afro-američki autori „inspirisale čitaoce da ozbiljno shvate njihove književne opise rasnih odnosa“.
Ali on ističe i da je korišćenje pseudonima ili anonimno objavljivanje negde u to vreme za crne muškarce i žene u SAD bilo „mnogo češće nego što su ljudi danas svesni“.
„Afro-američki pisci koji su bili slavni, pod njihovim vlastitim imenima, po prodavanoj ili kritički prihvaćenoj književnosti – od Pola Lorensa Danbara i Poline Hopkins krajem 19. veka, do Džejmsa Veldona Džonsona i Lengstona Hjuza u ranom i srednjem 20. veku – pisali su priče pod pseudonimima“, objašnjava Džeret.
Stvar je samo u tome da je poenta bila manje u skrivanju identiteta, a više u njegovom dopunjavanju.
Još jednom, tu je ključan žanr.
Pisci su koristili prava imena za „ozbiljnu“ književnost, od koje se očekivalo da odražava afro-američko iskustvo i proučava rasizam – istovremeno otvarajući mogućnosti, ali i sužavajući pretpostavku o tome kakva dela bi oni mogli da proizvedu.
- „Zašto ćutite“: Dve slavne književnice iz Belorusije i Rusije protiv Lukašenka i Putina
- Slučaj Desanke Maksimović: Tviter pomilovanje i druge rupe u programu
I zato su oni često uzimali pseudonime da bi zaradili novac pišući popularnu prozu.
„Mari iz Kluba Kolibe“ dobar je primer za to: kao zapaljivi ljubavni triler, ova priča je objavljena u tiražnom listu, sa sve ilustracijama.
To je razdvajanje koje viđamo i dan-danas – mada, ironično, kad je u pitanju žanrovska proza, najnoviji trend je da muški autori objavljuju pod rodno-neutralnim pseudonimima.
Ili makar pod inicijalima koji čitaocima pružaju mogućnost da sami donesu vlastite pretpostavke: pogledajte samo pisce krimića i trilera kao što su S.K. Tremejn (Šon Tomas), Rajli Sejger (Tod Riter), S.Dž. Votson (Stiv Votson) i Dž.P. Dilejni (Toni Strong).
Smatra se da žene danas čine i do 80 odsto tržišta kupovine svih knjiga – ova statistika važi čak i za krimiće – a veruje se da je rodno neutralno ime u tom smislu atraktivnije.
Spisateljice su možda tokom istorije imale brojne i fantastično raznolike razloge za objavljivanje pod muškim pseudonimom – ali danas, ako se pretpostavi da je vašu knjigu „napisala žena“, baš kao i nekada u slučaju gotskih romana, to bi zapravo moglo da vam bude od koristi.
Samo nemojte da tvrdite da je to istorijski presedan.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
