Korona virus nam je doneo razna iskušenja, pa i to da budemo zatvoreni u kućama i stanovima na tri i po dana – od petka do utorka.

Prošlonedeljni vikend-karantin od 60 sati, produžen je na 84 sata i nimalo nije bilo lako pregurati ga… Naročito zato što je bio Uskrs, koji su mnogi prvi put morali da provedu bez porodica.

Utorak je konačno stigao, iako je delovalo da je dao neopozivu ostavku i da se nikada neće pojaviti, pa vam donosimo priče o tome kako nam je bilo u najdužem karantinu do sada.

Da se barem nekome izjadamo…

Deka pobednik

Petra Živić

Imam sreće da sam najduži karantin provela sa porodicom. Nervirali su me, izluđivali u nekim momentima, pitala sam se da li smo zaista u srodstvu, ali na kraju 84 sata, znam da bih bila iscrpljenija i sigurno tužnija da sam najduži karantin u životu provela bez njih.

Za tri i po dana, pojeli smo više od dvadeset uskršnjih jaja, toliko puta su se ukućani i kucali jajima – pobednik je deda, razume se. Pojeli smo još svašta nešto, sramota me je da nabrajam.

Deka je za 84 sata prešao oko šest kilometara šetajući po dvorištu. Dužinom koraka, uspeo je da izračuna koliko ima od kapije do šupe – 35 metara. Izračunajte sada koliko je puta prošao gore-dole.

Ali šetnje po dvorištu su prošlost – sada se je došao i njegov trenutak – deda izlazi napolje! Ni kiša ne može da ga zaustavi da iskoristi svoje pravo da tri puta nedeljno prošeta van dvorišta.

Mama i tata su na poslu. I brat je izašao napolje uprkos kiši.

Jedino sam ja unutra i posle 84 sata – radim.

Ali doći će i moja pauza za koji sat. Do tada možda prestane i kiša.

Dvorište me je spaslo, njemu hvala

Slobodan Maričić

Nije bilo lako, ali mi je verovatno bilo lakše nego mnogima. Zašto? Pa, imam dvorište.

Nije to bog zna kakvo dvorište – živim u zgradi od pet stanova – ali sam opet mogao da izađem na vazduh, prošetam, preskačem vijaču i slično – da, dotle je došlo.

Bilo je tu i nekog fizikalisanja, presipanja iz šupljeg u prazno, tek da prođe vreme, iako je ono to kategorički odbijalo.

Doduše, imao sam tu jednu pomoć – taktički sam početkom aprila za čitanje uzeo neku epsku fantastiku koja ima otprilike milion i po stranica.

Tako sam, kad je ponestalo šupa i tavana za čišćenje – da, dotle je došlo – uglavnom bio u dalekom Rošaru, svetu punom nepredvidivih oluja u kojem Kaladin, nekadašnji vojnik, a sada rob, pokušava da preživi, vojskovođa Dalinar ima neke vizije iz prošlosti, a kraljevstva se bore za… Jasno vam je.

Sad kad razmislim, veći deo vikenda bih verovatno proveo u nekom Rošaru i da nije karantin, ali toga više neće biti, ne, ne… Samo da već jednom sve ovo završi.

Jaja — Natašin prvi uskrs bez porodice u Valjevu

Jamb

Nataša Anđelković

Uskrs drugačiji od svih prethodnih. Nisam bila u Valjevu, nisam bila sa porodicom.

Nisam išla da se „provlačim“ – molitva i prolazak ispod plaštanice u crkvi, koja se iznosi na Veliki Petak – prvi put posle 20 godina.

Taj običaj je vrlo popularan u Valjevu, ne znam koliko ostali krajevi to praktikuju.

Jesam farbala jaja, bila kod kuće sa dečkom i jela raznorazne đakonije.

Postala sam kuvarica, pekarka i jamb plejmejkerka (ako se to tako kaže).

Maštala o šetnji i putovanjima i nekako zaključano uživala… Završila knjigu i seriju. Malo li je?

Deca i epidemija: Pitali smo decu kako razumeju virus korona

Uštipci

Aleksandra Nikšić

Napravila sam silne planove, šta ću da gledam, šta ću da čitam, srediću ormane, rasporediću knjige, misleći, dovoljno zanimacije da se pregura tri i kusur dana u kući.

Naravno, skoro da se nijedan plan nije ostvario.

Ali sam zato otkrila ponovo magiju pravljenja uštipaka i baštovanstva na terasi. Ovo drugo je bila delom greška, jer su lepotu i čar prolećnog balkonskog utočišta kvarile dve kesetine pune đubreta, a i moje mačeće cimerke nisu bile oduševljene.

Mačka — Aleksandra je u karantinu imala i cimerku

A sad kad vratim film, najviše sam vremena provela posmatrajući (valjda) vrane kako prave ogromno gnezdo na drvetu ispred moje zgrade.

Moje fotografsko umeće je tragično, ali ako se baš baš potrudite, moći ćete da nazrete o čemu se radi.

Namešetaj

Marko Protić

Karantin je počeo, kao verovatno i kod mnogih, farbanjem jaja za Uskrs, mada su obe ćerke odlučile da primene novu tehniku – bojenje temperama. Nije ispalo loše, ali još ćemo da vežbamo.

U vreme izolacije mali spas je to što imamo relativno prostranu terasu, koja može da se pretvori u prostor za igranje, ali i u radnu sobu. Doduše, tišina koja se čula ovih dana i kad smo sedeli tamo na momente je bila jeziva, kao da je kraj sveta.

No, vratimo se na malo lepše teme. Pored rada od kuće, u ovom karantinu ozbiljno sam radio na slaganju lego kockica sa ćerkama. Bilo je dovoljno vremena da složimo prvo hotel, pa bolnicu, park i onda sve srušimo. Pa onda opet sve u krug.

Marko je tokom karantina sa ćerkama slagao kockice

Za 84 sata provedena u kući, svakakve ideje vam padnu na pamet. Tako je i mojoj supruzi sinula ideja da bi mogli da napravimo promenu rasporeda nameštaja i napravimo novi radni kutak.

Isprva nisam bio oduševljen idejom, priznajem, ali ispostavilo se da je ispalo dobro. A i cela operacija nam je potrošila nekoliko sati.

I za kraj, da ovaj deo ne bi delovao kao obično kukanje – potrošio sam neko vreme samo za sebe na dve stvari.

Konačno sam dočekao da pogledam prve dve epizode Netfliksovih dokumentaraca Poslednji ples o Majklu Džordanu i Čikago Bulsima.

A kada su svi po kući već zaspali „uplovio“ bih u svet fudbal menadžera kako bi probao nešto sasvim drugačije – da vodim pet različitih klubova zaredom. Egzotični izbor pao je na Aston Vilu, Hamburg, Briž, La Korunju i Romu.

Do sledećeg totalnog karantina…

Šunjanje

Lazara Marinković

Najpre sam mislila da će mi mačka, od sreće što sam kod kuće, srasti za krilo i da ćemo postati sijamske bliznakinje, ali je pri kraju 72. sata počela da odaje utisak da bi joj prijalo da ipak malo odem negde.

Prva dva dana su bila kao oni obični vikendi kada sa uživanjem odmaram kod kuće i ugađam sebi, kuvam, gledam serije.

Ofarbala sam jaja prvi put u životu. Ofarbala sam i kosu, to jest izrastak, jer ko zna kada će moj frizer početi sa radom. Uskršnja solo gozba je bila sjajna.

Ali onda sam od dosade počela da jedem i previše hrane – subjektivni osećaj „nasukani kit“- oči su mi se zamutile od gledanja u ekran i poželela sam da iskočim iz sopstvene kože i mog minijaturnog stana bez terase, gde nemam dovoljno prostora ni da radim vežbe kako valja i potrošim višak energije.

Na kraju sam sanjala da izlazim napolje i kao opaki kriminalac se šunjam do kontejnera da bacim đubre.

Slikanje

Katarina Stevanović

Karantin je u mom slučaju počeo nešto ranije – u petak se radilo od kuće, pa to što je zabrana kretanja počela u pet u mom slučaju nije mnogo značilo.

Kako živim sama, osuđena sam da provodim i policijske časove u društvu same sebe. I iskreno – to nije toliko loše društvo, vremenom se navikneš – osim kad traje 84 sata i kad su praznici koje prvi put provodiš bez porodice.

Vreme u zatvorenom prekratila mi je ekipa s posla kroz BBC tucijadu, a onda sam tražila druge zanimacije – farbala jaja, kuvala, čak pravila i čizkejk od limuna – nije ispao loš – da se počastim za praznik.

Dnevnik samoizolacije u Beogradu: Četiri nedelje u pet minuta

Posle skoro tri godine života u istom stanu, otkrila sam da izlaz na krov zgrade nije zaključan, pa sam tamo upoznala neke komšije i, naravno, na dva metra udaljenosti, saznala da u zgradi živi bar još jedan novinar.

Ali sam i bila primorana da slušam priče o 5g mreži, prosipanju virusa sa neba i slične teorije…

Krov mi je poslužio i za 40 minuta trčanja, a pošto sam od onih koji su počeli da treniraju redovno uz Jutjub, odradila sam i nekih sat i po vremena vežbica u stanu – a utorak još nije došao.

Niz običnih i video poziva, dve nove slike – da – karantin me je naterao da kupim štafelaj, platna, boje i uzmem četkicu u ruke posle 13 godina i počnem da slikam – nekoliko crteža na papiru, pola pročitane knjige…

Dobro sam se držala sve do poslednjih 12 sati – onda je krenuo ozbiljan neizdrž, a na kraju insomnija kao vrhunac svega.

Tako sam negde oko tri – dva sata pred kraj zabrane kretanja – brojala ovce, snimala Instagram storije – jer život mi se u karantinu pretvorio u Instagram – otvorila poslednja neiskorišćeno platno, nešto žvrljala…

Zaspala sam negde oko pola šest. Dva sata kasnije, počela je smena. Još nisam izašla napolje, ali makar znam da mogu, pa je lakše.

Ratovi zvezda

Filip Rudić

Prvog dana produženog policijskog časa mi se prijelo nešto slatko, samo zato što u stanu nije bilo ničeg slatkog.

Živim u malom stanu bez terase ili bašte, tako da me baš smorilo što ne mogu da izađem ni do prodavnice ili na par krugova oko zgrade, ali sam radio vežbe unutra.

Srećom sam imao i šta da radim, stan je trebalo usisati, sudove i neku odeću oprati. Na žalost, ništa od toga mi se nije radilo.

Čitao sam knjige Egona Evrina Kiša, Stanislava Vinavera i igrao Star Wars: The Old Republic, bar dok mi mačka ne zabrani (trenutak ovekovečen na fotografiji).

Izletanje

Jovana Georgievski

Ušla sam u karantin s velikim entuzijazmom da ću sebi da izmislim toliko stvari kojima mogu da se zabavim da neću ni osetiti 84 sata i naravno da nisam bila u pravu.

U subotu sam sređivala stan i crtala bojama koje su mi ostale od farbanja jaja, a ja ne crtam ama baš nikad.

Bindžovala sam dve serije za vikend, ali na drugoj sam već počela da gubim koncentraciju. Dobila sam od druga krimić (moje omiljeno) i počela da čitam, ali nije bilo šanse. Na kraju su mi usta otpala od pričanja preko Skajpa, ali je raspoloženje svejedno padalo.

U ponedeljak su već počeli da me nerviraju drugari iz inostranstva kad mi kažu: „E, idem u šetnju, čujemo se kasnije“ i kad me uveče drugarica pitala: „Pa je l’ gotovo sad“ ja sam već bila na ivici suza i neizdrža, jer je trebalo da se čeka još desetak sati do kraja.

Jutros sam se probudila u šest i izletela napolje.