Korona virus i lekari: Milan Jovanović Batut – „patrijarh jugoslovenskog zdravstva“

„Ako je ikome u svetu potrebna pouka o čuvanju i negovanju zdravlja, potrebna je srpskom narodu svih krajeva.

On, do duše, jeste od prirode bistar i razborit, te u mnogome zrelo sudi, ali je – za čudo – baš u pitanjima o životu i zdravlju nekako bezazlen i neuk; šta više lakoveran, nerazložan, pa s toga i nazadan.„

Ove reči, premda zvuče kao da su iz 2020. godine, napisao je u predgovoru srpskog izdanja Knjige o zdravlju doktor Milan Jovanović Batut davne 1896. godine.

Njegovo ime nosi Institut za javno zdravlje Srbije, a u ovoj godini korona virusa svakodnevno smo ga pominjali.

Batut je bio lekar i univerzitetski profesor, osnivač Medicinskog fakulteta, a zbog rada na prosvećivanju naroda zvali su ga „patrijarhom jugoslovenske zdravstvene kulture“.

• Spomenik kugi u Irigu – „Vreme kad su živi zavideli mrtvima“
• Ko je izmislio karantin, zaštitne maske i vakcine
• Upoznajte srpske naučnike koji „štampaju” respiratore

Nenadmašan u prosvećivanju

„Sada se kod korone vidi koliki je značaj preventive i higijene, a Batut je bio prototip toga.

„Najviše se izborio za formiranje Medicinskog fakulteta, a bio je nenadmašan u prosvećivanju naroda“, kaže za BBC na srpskom mikrobiloškinja Slavica Žižić Borjanović.

U Batutovom životu nije sve teklo jednostavno.

Studije medicine u Beču morao je da prekine zbog besparice i lošeg zdravlja.

Tokom boravka u Austriji vratila mu se porodična bolest tuberkuloza.

„Nalazili su ga nekad na pločniku“, kaže Žižić.

Iako potiče iz ugledne i imućne porodice Jovanovići su osiromašili u Batutovoj mladosti, tokom borbe srpskog naroda za oslobođenje u Prvom svetskom ratu.

„Kada se vratio na studije, desetak Mitrovčana je davalo novac za njegovu školarinu“, dodaje ona.

I danas su Mitrovčani ponosni na takvog sugrađanina.

„Mitrovčani znaju da je Batut rođen u njihovom gradu. Radovi o njemu su izlazili u časopisima i novinama“, kaže Dejan Umetić, direktor Arhiva „Srem“ iz Sremske Mitrovice.

„I trošni čamac može daleko da plovi„

Rođen je 10. oktobra 1847. godine u Sremskoj Mitrovici.

Gimnaziju je učio u Pančevu i Sremskim Karlovcima, a maturirao je 1865. godine u Osijeku.

Kao lekar je prvo radio u Somboru, a zatim otišao na jug.

Na Cetinju je osnovao zdravstvenu službu i bio načelnik saniteta Crne Gore u periodu od 1880. do 1882. godine.

Tokom boravka u Crnoj Gori za Batuta počinje da se interesuje Beograd i on kao stipendista srpske vlade odlazi na usavršavanje u inostranstvo od 1882 do 1885.

U mladosti je preležao tuberkulozu, ali su mu ožiljci – kaverne na telu ostale čitav život.

Ipak, umerenim i urednim životom uspeo je da dočeka 93. godinu. Preminuo je u jesen 1940.

Primenjivao je sve što je drugima govorio i disciplinom je dokazao da se „i trošnim čamcem može daleko otploviti“.

• Ko su lekari koji brane Srbiju od korona virusa
• Šta bi lekari koji traže smenu Kriznog štaba uradili drugačije

Posebno je proučavao probleme higijene i bakteriologije, ali je u Evropi naučio i neke životne lekcije.

„Od Francuza je naučio da bude rodoljub, a od Nemaca da se upornim radom mogu postići veliki rezultati“, navodi Žižić.

Radio je i obdukcije, a na Pravnom fakultetu bio profesor higijene i sudske medicine.

Doktor Batut je bio pionir u mnogo čemu.

Školovao se u Beču, Parizu, Minhenu i Berlinu i tamo imao slavne učitelje.

Tu su velika imena svetske medicine – Robert Koh, Luj Paster, engleski statističar ser Frensis Galton i Maks Jozef fon Petenkofer.

Koh je otkrio bacil tuberkuloze i dobitnik je Nobelove nagrade za medicinu i fiziologiju, a Batut je bio kod njega u godinama posle tog otkrića.

Paster je francuski hemičar mikrobiolog koji je, između ostalog, pronašao vakcinu protiv besnila dok se Petenkofer smatra jednim od osnivača higijene u Nemačkoj.

Njihove portrete Batut je držao u radnoj sobi.

Odbio je ponudu da u Pragu na Karlovom univerzitetu bude šef mikrobiološkog katedre, u želji da u tadašnjoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca osnuje fakultete.

Bio je osnivač i društva za kremiranje – Oganj.

„Poznato je da nije bilo značajnijeg posla u državi u vezi sa zdravljem naroda, a da u njemu Batut nije učestvovao“, ističe u pisanom odgovoru direktorka Instituta „Milan Jovanović Batut“ Verica Jovanović.

Saveti za sva vremena

U Somboru je već 1880. pokrenuo časopis Zdravljei nastavio ga na Cetinju.

„U časopisu ‘Zdravlje’ iz 1908. godine navodi se da rak primećen na vreme može da se operiše i ne mora da bude smrtonosan, kao i opisi kako može da se prepozna na vreme i apel da se jave lekaru i da se redovno kontrolišu“, podseća doktorka Jovanović.

Iz istog perioda na prelasku vekova, dodaje, postoje navodi o edukaciji stanovništva o štetnosti duvana i alkohola, kao i program za smanjenje njihove upotrebe.

Tu su i uputstva za vakcinisanje školske dece – koje se tada nazivalo „kalemljenje“.

Batut je pisao i o postupcima zaštite domaćinstva od zaraznih bolesti.

„Iz ovih i mnogih sličnih navoda lako možemo da zaključimo da je u to vreme u Srbiji postojala razvijena svest o preventivnoj medicini, na čijem je unapređenju posebno radio doktor Milan Jovanović Batut“, podvlači Jovanović.

Možda će vas zanimati video: Kako pranje ruku spasava živote

Uvažavanje Čeha

Koliko su Batuta cenili ne samo u Srbiji, već i u Evropi pokazuju brojna odlikovanja, ali posebno dve scene sa Česima.

„Za 90. rođendan u češkom časopisu nazvali su ga `patrijarhom jugoslovenske zdravstvene kulture`“, navodi Žižić.

Kada je te 1937. dobio počasni doktorat Karlovog univerziteta koji postoji od 14. veka, Česi su doneli insignije u Srbiju.

„Da bi čin uručenja bio istovetan kao u Pragu prvi put su izneli rektorska znamenja i doneli ih u Beograd.

„To se nikad nije dogodilo“, napominje Žižić, koja je radni vek provela u Institutu za javno zdravlje koji nosi njegovo ime, a bavila se i istorijom medicine.

Ona je danas u penziji i članica je Društva lekara Vojvodine i sekcije za humanost, umetnost i kulturu, a Batutu se odužila pišući o njemu.

Odnos sa kraljevima

Sa srpskim kraljem Milanom Obrenovićem nije uvek bio u dobrim odnosima, jer je umeo da mu se suprotstavi, a njegovo mišljenje se uvažavalo.

„Imao je ponude da bude u ministarstvima, ali nije hteo da se priklanja strankama“, ističe Žižić.

Ni sa crnogorskim kraljem Nikolom nije bilo bolje.

Kralj Nikola bio je prek čovek i nije dozvoljavao da se govori o tome koliki su problem siromašna ishrana i loše lečenje stanovništva, u šta se Batut lično uverio.

„Kad ga je jednom kralj Nikola pitao: ‘Ko će da igra karte?’, Batut je odgovorio: `Vi i ja`, na šta se vladar naljutio tražeći da mu se obraća sa `vaše visočanstvo`.

„Međutim, on je bio svoj, pa nije mnogo mario za kraljevska naređenja“, navodi Žižić.

Trnovit put do Medicinskog fakulteta

Zdravstvene prilike krajem pretprošlog veka u Srbiji bile su toliko teške „da ih je bolje i ne spominjati“, govorio je tada ugledni doktor Vladan Đorđević.

U svakodnevnom životu i zdravstvenoj zaštiti nije bilo jasnih granica između medicinske prakse i nadrilekarstva.

Lekari su uglavnom dolazili iz inostranstva, a odavde su retki išli u druge zemlje da se školuju.

Nije bilo preventive, zemlja je bila siromašna, a lečenje je uglavnom bilo vezano za vladare ili vojsku i ratove.

Zbog svega toga, Batut je decenijama maštao i radio na tome da se u Srbiji osnuje Medicinski fakultet, a ideju je preuzeo od doktora Josifa Pančića.

Međutim, nisu ga sve kolege podržale.

„Bila je jaka struja lekara školovanih u inostranstvu koji su se protivili pravljenju fakulteta, jer su mislili da će osiromašiti ako ih bude mnogo“, opisuje Žižić.

Uslovi su se stekli posle Prvog svetskog rata i ove godine Medicinski fakultet u Beogradu obeležava stogodišnjicu postojanja.

• Meteoropatija: u kojoj meri vreme utiče na nas
• Kako je Tifusarka Meri ostavila za sobom trag skandala i smrti

Tada je Batut sa kolegama obišao 17 srednjih fakulteta u Evropi da se ugleda na njih.

Medicinski fakultet svečano je otvoren 9. decembra 1920. Batutovim govorom u svečanoj sali Univerziteta.

„Bio je prvi dekan, ali nije dospeo da predaje higijenu na petoj godini, otišao je u penziju“, navodi Žižić.

Statistički mikroskop

„Kad god je nešto istraživao bio je studiozan, među prvima je koristio statistički metod – govorio je da sve treba provući kroz statistički mikroskop.

„Imao je širok ugao gledanja“, kaže Žižić.

Bavio se socijalnom medicinom, ali i demografijom – stanovništvom i migracijama u evropskim zemljama.

„Kad se gleda hoće li neka bolest postati masovno prisutna u stanovništvu, kao sad korona, analizira se uticaj klime, vremena, stanje useva, broj rođenih i umrlih.

„Sve to je Batut sagledavao početkom 20. veka da bi mogao da objasni neke pojave“, dodaje ona.

Pogledajte: Kako Kovid-19 utiče na telo

U knjižici Preporođaj pisao je preporuke i savete za mladiće i devojke posle Prvog svetskog rata, kad je stanovništvo bilo desetkovano.

Pisao je i o neženjama i staroženjama.

Smatrao je da je porodica „temelj snage i duha naroda, raskrsnica svih puteva i prvenstveni izvor dobra i zla u ljudskom društvu“.

Govorio je nekoliko svetskih jezika i bio oženjen Nemicom.

Dobio je četiri počasna doktorata.

Novinar i književnik

Knjige je objavljivao na različitim mestima širom države – u Somboru, Beogradu, Splitu.

„Njegovo životno delo je `Građa za medicinsku terminologiju`, decenijama je pravio na hiljade kartica na kojima su medicinski izrazi“, navodi Žižić.

Čuvao je jednostavan i razumljivi jezik.

„Imao je divan stil – pisao je Vukovim jezikom i Dositejevom mudrošću“, ističe Žižić.

Bio je jedan od najplodonosnijih zdravstvenih prosvetitelja napisavši 57 knjiga i brošura, i na stotine članaka.

„Batut je znao da kaže: `Knjiga se mora narodu dodvoriti`“, citira Žižić.

Takođe, bio je jedan od osnivača Srpske književne zadruge. Sarađivao je sa Maticom srpskom, Srpskim književnim glasnikom i bio jedan od prvih i najuglednijih saradnika Politike.

Između ostalog, bio je predsednik Srpskog lekarskog društva, a imao je i odlučujuću ulogu u osnivanju Ministarstva narodnog zdravlja posle Prvog svetskog rata.

Umeo je ne samo da jasno piše i lepo govori, već i da slika.

Dok je bio u Crnoj Gori crtao je predele.

Visokoumni kicoš

Ne zna se tačno kako je dobio nadimak po kome ga i danas pamte.

„Postoje dve teorije – da je to po kartaškoj igri, a prema drugoj je uzeo porodični nadimak od trgovca sa kojim je njegov otac sarađivao.

„On je u mladosti dodao to prezime da se razlikuje od savremenika, poput lekara i putopisca Milana Jovanovića Morskog“, navodi Žižić.

Poznato je da mu materijalne stvari nisu mnogo značile – nije gradio kuće i kupovao imanja.

„Voleo je lepo da se obuče. Nosio je cilindar, odela, pantalone sa linijom, bio je pravi kicoš. Izgledao je visokoumno, kakav je i bio“, zaključuje Žižić.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]