Virusi. Pranje ruku. Karantin. Zaštitne maske. Vakcine.
Svakog dana, već gotovo dva meseca sa svih strana čujete ove reči. Znate li otkad su među nama?
Kada su ljudi počeli da peru ruke redovno, ko je prvi video nevidljivog neprijatelja i shvatio da postoje virusi?
Zbog čega su Kinezi prvi počeli masovno da nose zaštitne maske kakve danas poznajemo? I otkad koristimo vakcine?
- Kratka istorija vakcina
- Korona virus: Istorija pandemije i da li smo ovu mogli da predvidimo
- Korona virus: Kad će se pandemija završiti i život vratiti u normalu
VAKCINE
Pre nego što su nastale vakcine, milioni ljudi umirali su svake godine od bolesti koje danas mogu da se spreče.
Kinezi su prvi otkrili rani oblik vakcinacije u 10. veku: „variolacija“ je predstavljala izlaganje zdravih ljudi ranicama i krastama uzrokovanih bolešću, kako bi se izgradio imunitet.
Osamsto godina kasnije, britanski lekar Edvard Džener primetio je da mlekarke dobijaju kravlje boginje, ali da retko oboljevaju od smrtonosnih – poznatijih kao velike boginje ili variola vera – od kojih je umirao svaki treći zaraženi.
Onima koji su ih preživeli, često su na telu ostajali ožiljci ili su oslepeli.
Ova bolest iskorenjena je tek 1979, a tokom 20. veka od nje je preminulo najmanje 300 miliona ljudi.
Dva veka ranije, 1796, britanski doktor Edvard Džener izveo je eksperiment na osmogodišnjem Džejmsu Fipsu.
U dečakovu krv je ubrizgao gnoj, pa je njegov organizam ubrzo razvio simptome.
Kada se Fips oporavio, Džener mu je ubrizgao virus malih boginja, ali je dečak ostao zdrav, jer je – izgradio imunitet.
Rezultati su objavljeni 1798. godine, a skovan je i naziv vakcina – od latinske reči vacca, što znači krava – po izvoru zaraze.
Ipak, Dženerova dostignuća nisu dočekana sa odobravanjem, već sa podsmehom.
Kritičari, posebno među sveštenstvom, tvrdili su da je odbojno i nečasno ljudima ubrizgavati gnoj obolele životinje.
Satirični strip iz 1802. godine prikazivao je ljude koji su vakcinisani sa kravljim glavama.
Ipak, očigledne prednosti i zaštite koju pruža su pobedile i vakcinacija je ubrzo postala široko rasprostranjena.
Karantin
Karantin se vekovima uvodi u zajednice da bi se sprečilo širenja bolesti.
Sam termin potiče iz doba prvog poznatog primera metode izolacije.
Dok je kuga harala Evropom u 14. veku, Mletačka republika je primenjivala pravilo po kome su brodovi morali da se usidre 40 dana pre nego što bi posadi i putnicima bilo dozvoljeno da izađu na obalu.
Period čekanja u Veneciji je tada nazvan „karantin“, prema italijanskoj reči za broj 40.
„Nejasno je odakle tačno koncept od 40 dana vodi poreklo. Jedna mogućnost je da je uzet iz Biblije, u kojoj se kaže da je Isus proveo 40 dana i noći u pustinji“, navodi Mark Herison, profesor istorije medicine na Univerzitetu Oksford za BBC Njuz.
Po Bibliji, i potop je trajao toliko dana.
Vremenom se dužina karantina skraćivala, ali i dalje je ključna za ograničavanje izbijanja bolesti širom sveta.
Tokom Prvog svetskog rata, oko 30.000 seksualnih radnica stavljeno je u karantin zbog straha od širenja polnih bolesti.
Mogle su da napuste taj prostor tek kada bi se utvrdilo da više nemaju polno prenosive bolesti.
PRANjE RUKU
Teorija o higijeni ruku nastala je sredinom 19. veka kada je mađarski ginekolog Ignac Zemelvajs uočio visoku stopu smrtnosti porodilja na odeljenju bečke Opšte bolnice, gde je počeo da radi 1846.
Zemelvajs je ustanovio da je smrtnost znatno niža na drugom odeljenju koje su, umesto lekara, vodile babice.
Nasuprot tadašnjem verovanju da se zaraze šire vazduhom, Zemelvajs je uvideo da postoji veza između higijene ruku i stope smrtnosti porodilja.
U to vreme su isti lekari obavljali autopsije i porođaje, ponekad jedne za drugim, a da između intervencija nisu prali ruke – ne znajući da tako prenose mnoštvo bakterija.
U naredne dve godine, Zemelvajs je sproveo veliko istraživanje i, između ostalog, medicinskom osoblju naredio da pre svih zahvata opere ruke i dezinfikuje ih rastvorom hlora.
Mnogi lekari nisu želeli da prihvate njegove zahteve, pa mu nije produžen ugovor u bolnici u Beču.
„Otac pranja ruku“ preminuo je u psihijatrijskoj bolnici, za života nedovoljno priznat.
Značaj higijene i sterilizacije tokom operacija promovisao je „otac moderne hirurgije“ Džozef Lister.
VIRUSI
Viruse je otkrio 1892. godine ruski mikrobiolog Dmitrij Josifovič Ivanovski dok je ispitivao mozaičnu bolest duvana, piše u enciklopediji Britanika.
Smatrao je da tu bolest izazivaju bakterije. Iako je koristio sve tada poznate metode filtriranja, nikako nije uspevao da utvrdi o kojoj je reč.
Ubrzo je shvatio je da se radi o daleko manjim mikroorganizmima koji se ne vide ni pod tadašnjim najboljim mikroskopima.
„Drugim rečima, to je (bio) organizam koji pripada još neotkrivenom carstvu“, navodi imunolog Srđa Janković u tekstu o Ivanovskom za RTS.
„Nekoliko godina kasnije, holandski botaničar Martinus Vilem Bejerink potvrdio je rezultate Ivanovskog i dao novoj vrsti mikroorganizma naziv virus, odabravši latinsku reč za otrov biološkog porekla.
„Time je u isti mah posvedočeno da izveštaj koji je Ivanovski objavio 1892. godine uistinu predstavlja prvi eksperimentalni dokaz postojanja virusa“, dodaje Janković.
Virusi su infektivni agensi malih dimenzija i jednostavnog sastava koji se mogu umnožiti samo u živim ćelijama životinja, biljaka ili bakterija, piše u Britanici.
Naziv je od latinske reči koja, osim otrov, može značiti i „sluzava tečnost“.
Danas su poznate brojne vrste virusa, a najčešće se govori o virusima prehlade, gripa i HIV-a, koji izaziva sidu.
MASKE
Kada je Evropom u 17. veku po ko zna koji put zavladala kuga ili crna smrt, pojavile su se pomalo zastrašujuće maske, kakve i danas viđamo na slikama ili karnevalima.
Lekari su počeli da nose tamna odela i maske u obliku ptičje glave, u čijim su kljunovima bile natrpane biljke za koje se smatralo da imaju lekovito dejstvo.
Nošenje tih kostima, nije imalo samo zaštitnu, već i magijsku ulogu, tvrde stručnjaci.
„Zanimljivo je da su otvori za oči bili zaštićeni staklom, a da su ti lekari na glavu stavljali šešire sa obodom i bele rukavice.
„Neizostavni deo njihovog kostima bio je i štap koji je trebalo da im omogući da bez telesnog kontakta pregledaju pacijenta“, objašnjava istoričarka umetnosti, Jovana Milovanović za RTS.
Zbog mističnog izgleda, dodaje se, odelo za kugu vremenom je dobilo još jedno značenje, važno u sociološkom kontekstu – onaj ko ih nosi je moćan, jer ima način da zaustavi smrt.
Zato je i sa prestankom epidemije kostim preživeo.
Maske kakve danas viđamo i u doba virusa korona neretko sami pravimo, stare su tačno 110 godina.
Kada je 1910. epidemija kuge koja je izazivala upale pluća zahvatila severoistočni deo Kine, lekari su mislili da se bolest prenosi vazduhom.
To je podstaklo kineskog doktora sa diplomom Kembridža, Vu Teng Lija, da u domovini uvede obavezu lekarima, sestrama i medicinskom osoblju da na ustima nose maske od gaze, kao što je video u Engleskoj.
Zahvaljujući njemu, spašeni su brojni životi. Francuska lekarka koja je radila sa njim je, ipak, odbila je da nosi masku. Preminula je za nekoliko dana, podseća Asošijejted pres.
Tako je počelo nošenje maski u medicinske i preventivne svhre, a pre Kovida-19, bile su sveprisutne i za vreme epidemije virusa Sars 2003.
Tada je 90 odsto stanovnika Hongkonga nosilo zaštitne maske na javnim mestima.
- ŠTA SU SIMPTOMI? Kratak vodič
- MERE ZAŠTITE: Kako prati ruke
- DA LI ĆE BITI VAKCINA? Dosadašnji napredak u istraživanjima
- KOLIKA JE SMRTNOST? Saznajte više
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
