Korona virus: Kako su strah od pandemije bolesti promenio našu psihologiju

Pretnja od zaraze može da izobliči naše psihološke reakcije na svakodnevne interakcije, dovodeći do neočekivanog ponašanja, kaže Dejvid Robson, novinar zadužen za nauku specijalizovan za ekstreme čovečjeg mozga, tela i ponašanja.

Retko kad je pretnja od neke bolesti toliko zaokupljala naše misli.

Nedeljama sve novine na naslovnim stranama objavljuju tekstove o pandemiji virusa korona; radio i TV emisije izveštavaju iz sata u sat o najnovijoj stopi smrtnosti od bolesti; i u zavisnosti od toga koga pratite, društvene mreže su prepune zastrašujuće statistike, praktičnih saveta i crnog humora.

• One su u karantinu sa onima koji ih zlostavljaju
• Kako da ne dobijem otkaz usred vanrednog stanja
• Fejsbuk upozorava na dezinformacije o korona virusu

Kao što su drugi već pisali o tome, ovo stalno bombardovanje može za posledicu da ima povećanu anksioznost, sa neposrednim uticajem na naše mentalno zdravlje. Ali neprestano osećanje pretnje može imati druge, perfidnije efekte na našu psihologiju.

Zbog nekih duboko ukorenjenih reakcija na bolesti, strahovi od zaraze nas navode da postanemo veći konformisti i da se ponašamo više kao pripadnici plemena, a da smo manje tolerantni prema ekscentričnosti. Naša moralne osude postaju oštrije i naši društveni stavovi konzervativniji kad se razmatraju pitanja kao što su imigracija, seksualne slobode i ravnopravnost.

Dnevni podsetnici na bolest mogli bi čak da izmene i naše političke stavove.

Skorašnje vesti o povećanoj ksenofobiji i rasizmu mogli bi već da budu prvi znaci ovoga, ali ukoliko se predviđanja naučnih istraživanja ispostave kao tačna, mogle bi da odražavaju i mnogo dublje društvene i psihološke promene.

Bihevioralni imuni sistem

Kao i većina ljudske psihologije, ove reakcije na bolest moraju da se razumeju u kontekstu praistorije.

Pre rođenja moderne medicine, zarazne bolesti bile su jedna od najvećih pretnji po naš opstanak. Imuni sistem ima neke neverovatne mehanizme za lov i ubijanje tih patogenih osvajača.

Nažalost, ove reakcije nas uspavljuju i čine letargičnim – što znači da naši bolešljivi preci nisu mogli da izvršavaju osnovne aktivnosti, kao što su lov, sakupljanje ili podizanje dece.

Biti bolestan je i fiziološki skupo. Porast telesne temperature tokom groznice, na primer, od ključne je važnosti za efikasnu imunu reakciju – ali to za posledicu ima 13 odsto povećanja telesne potrošnje energije.

Dok je hrana bila u oskudici, to je predstavljalo ozbiljan teret.

„Razboleti se i omogućiti ovom predivnom imunom sistemu da zapravo funkcioniše stvarno mnogo košta“, kaže Mark Šeler sa Univerziteta Britanske Kolumbije u Vankuveru.

„To vam je kao zdravstveno osiguranje – sjajno ga je imati, ali je bedak kad moraš da ga upotrebi

Sve što uopšte smanjuje rizik od zaraze trebalo je stoga da ponudi značajnu prednost prilikom opstanka. Iz tog razloga, razvili smo set nesvesnih psiholoških reakcija – koje je Šeler nazvao „bihevioralni imuni sistem“ – da bi delali kao prva linija odbrane koja bi smanjila naš kontakt sa potencijalnim patogenima.

Gadljiva reakcija jedna je od najočiglednijih komponenti našeg bihevioralnog imunog sistema. Kad izbegavamo stvari koje loše mirišu ili hranu za koju verujemo da je nečista, instinktivno pokušavamo da se klonimo potencijalne zaraze.

Samo puki nagoveštaj da smo već pojeli nešto pokvareno može da nas navede da se ispovraćamo, izbacujući iz sebe hranu pre nego što je infekcija dobila šansu da se zapati. Istraživači sugerišu da imamo sklonost i da se živopisnije sećamo materijala koji u nama izaziva gađenje, omogućivši nam da se setimo (i izbegnemo) situacije koje bi mogle da nas učine podložnijima zarazi kasnije.

• Psi u raljama zabrane kretanja: Kako se snalaze vlasnici u Srbiji
• Da li je bezbednije biti u selu ili u gradu u doba korone
• Korona virus: Šta kada stariji ne prihvataju savete

Budući da su ljudi društvena vrsta koja se razvila tako da živi u velikim grupama, bihevioralni imuni sistem takođe je prilagodio naše interakcije sa ljudima tako da minimizuje širenje zaraze, dovevši do neke vrste instiktivnog socijalnog distanciranja.

Te reakcije umeju da budu prilično sirove, budući da naši preci nisu mogli da znaju specifične uzroke svake bolesti ili načine na koji se one prenose.

„Bihevioralni imuni sistem funkcioniše po principu ‘bolje sprečiti nego lečiti“, kaže Lene Oroe sa danskog Univerziteta Arhaus.

To znači da su te reakcije često pogrešne i mogu ih izazvati irelevantne informacije – menjajući naše donošenje moralnih odluka i političko mišljenje o pitanjima koja nemaju nikakve veze sa aktuelnom pretnjom.

Povinuj se ili idi

Pogledajmo prvo naše opšte stavove prema kulturološkim normama – i ljudima koji ih krše.

Razni eksperimenti pokazali su da postajemo veći konformisti i poštovaoci konvencija kad osetimo pretnju od bolesti.

Šeler je prvo pripremio učesnike da se osećaju ugroženo od zaraze tražeći od njih da opišu ranije slučajeve kad su bili bolesni, a onda im dao razne testove koji su merili njihovu sklonost da se povinuju pravilima.

Na jednom testu je, na primer, studentima dao predloženu promenu sistema ocenjivanja na univerzitetu – oni su mogli da glasaju ubacivši novčić u teglu obeleženu sa „slažem se“ i „ne slažem se“. Povećana osetljivost na bolest dovela je do toga da učesnici slede većinu i ubace novčić u teglu sa najvećim brojem novčića. Prilikom njihovog odlučivanja kao kriterijum je prevagnula popularnost umesto da idu protiv gomile vlastitim mišljenjem.

U međuvremenu, upitani za vrstu ljudi koja im se dopada, učesnici koje je brinula bolest takođe su bili skloniji da više vole „konvencionalne“ ili „tradicionalne“ pojedince, a manje skloni tome da osećaju naklonost prema „kreativnim“ ili „umetničkim“ osobama. Ispostavilo se da je svaki znak slobodumlja – čak i invencija i inovacija – postao manje cenjen dok postoji opasnost od zaraze. U eksplicitnim upitnicima, oni su isto tako bili skloniji da se slože sa izjavama kao što su „kršenje društvenih normi može imati štetne, neželjene posledice.“

Te pripreme bi mogle da deluju prilično udaljeno od TV i internet vesti sa kojima se suočavamo danas. Ali istraživači sa Univerziteta u Hong Kongu pripremili su ljude scenama iz filma Smrtonosni virus (Outbreak), koje bi mogle više da podsećaju na neke od novinskih izveštaja danas; upečatljive scene pandemije navele su ih da više vrednuju konformizam i poslušnost nego ekscentričnost ili pobunu.

Moralno podozrenje

Zašto bi bihevioralni imuni sistem menjao naše mišljenje na ovaj način?

Šeler tvrdi da mnoga naša prećutna društvena pravila – kao što su načini na koje možemo ili ne možemo da pripremamo hranu, količina društvenog kontakta koji jeste i nije prihvatljiv ili kako se rešavati ljudskog otpada – može da smanji opasnost od zaraze.

„Tokom većeg dela ljudske istorije, mnogo normi i rituala služilo je ovoj funkciji držanja podalje od bolesti“, kaže Šaler.

„Ljudi koji imaju običaj da se povinuju tim normama služe javnom zdravlju a ljudi koji krše te norme ne ugrožavaju samo sebe već i druge.“ Kao posledica toga, korisnije je poštovati konvencije kad postoji opasnost od izbijanja zaraze.

Ista logika mogla bi da objasni zašto tokom epidemije postajemo moralno podozriviji. Studije pokazuju da kad se plašimo zaraze, obično smo stroži kad sudimo o izneverivanju lojalnosti (kao kad zaposleni loše priča o svojoj kompaniji) ili kad vidimo nekoga ko ne poštuje autoritet (kao što je sudija). Ti konkretni događaji ne bi ni na koji način potpomogli širenje zaraze, naravno, ali opiranjem konvenciji oni šalju signal da bi ti ljudi mogli da prekrše i neka relevantnija pravila koja postoje da bismo se klonili bolesti.

Čak i ekstremno suptilni podsetnici na bolest mogu da oblikuju naše ponašanje i stavove. Samo to što su učesnici jedne studije prosto zamoljeni da stoje pored gela za pranje ruku izazvalo je među njima ispoljavanje konzervativnijih stavova povezanih sa većim poštovanjem prema tradiciji i konvenciji.

U istoj studiji, podsetnik da se peru ruke doveo je do toga da učesnici više osuđuju nekonvencionalno seksualno ponašanje. Manje su bili skloni da oproste ženi koja je izjavila da je masturbirala držeći u ruci medu iz detinjstva, na primer, ili par koji je vodio ljubav u krevetu bake jednog od njih.

Strah od autsajdera

Pored toga što nas tera da strože ocenjujemo ljude u vlastitoj društvenoj grupi, pretnja od bolesti može da nas navede i da budemo nepoverljiviji prema strancima. To nisu tako dobre vesti ukoliko tražite romansu.

I u onlajn profilima i u susretima licem u lice, Natsumi Savada sa Univerziteta Mekgil iz Kanade otkrila je da formiramo lošije prve impresije o ljudima ukoliko se osećamo ugroženije od zaraze. Dalje istraživanje pokazalo je da se posebno strogo sudi o konvencionalno manje privlačnim ljudima – možda zato što brkamo njihove neprivlačne crte lica sa znacima lošeg zdravlja.

Naše pojačano nepoverenje i sumnjičavost takođe će uticati na naše reakcije na ljude drugačijeg kulturološkog porekla. Prema Šeleru, to može da proistekne iz strahova od nekonformizma: u prošlosti, ljudi izvan naše grupe možda su bili manje skloni da se drže konkretnih propisanih normi koje je trebalo da zaštite stanovništvo od zaraze i tako smo se plašili da će oni nesvesno (ili namerno) raširiti zarazu.

Ali danas to za posledicu može da ima predrasude i ksenofobiju.

• ŠTA SU SIMPTOMI? Kratak vodič
• MERE ZAŠTITE: Kako prati ruke
• DA LI ĆE BITI VAKCINA? Dosadašnji napredak u istraživanjima
• KOLIKA JE SMRTNOST? Saznajte više

Oroe je, na primer, otkrila da strah od bolesti može da utiče na stavove ljudi prema imigraciji. Ona ističe da je to deo pristupa „bolje sprečiti nego lečiti “ u sklopu bihevioralnog imunog sistema.

„To je pogrešno tumačenje“ irelevantnih znakova koje se dešava „kad se razvijeni um sretne sa multikulturalizmom i etničkom raznolikošću modernih vremena, koji nisu bili stalna pojava tokom većeg dela naše evolutivne istorije“, kaže ona.

Borba protiv Kovida-19

Uticaj bihevioralnog imunog sistema varira od pojedinca do pojedinca; neće na svakoga uticati istom merom.

„Neki ljudi imaju posebno osetljiv bihevioralni imuni sistem zbog čega reaguju posebno snažno na stvari koje tumače kao potencijalni rizik od zaraze“, kaže Oroe.

Prema istraživanju, ti ljudi bi već ionako gajili veće poštovanje prema društvenim normama i veće nepoverenje prema autsajderima od prosečne osobe, a povećana pretnja od bolesti samo učvršćuje njihove stavove.

Još nemamo konkretne podatke o načinima na koje epidemija virusa korona menja naše mišljenje – ali teorija o bihevioralnom imunom sistemu svakako sugeriše da je to verovatno.

Joel Inbar, sa Univerziteta u Torontu, tvrdi da bi to pre bila relativno umerena promena u ukupnom mišljenju čitave populacije nego ogromna promena društvenih stavova.

On je pronašao neke dokaze društvene promene tokom epidemije ebole iz 2014. godine, kojom su bile opsednute međunarodne vesti: na uzorku od više od 200.000 ljudi, urođeni stavovi prema gejevima i lezbejkama kao da su se tokom epidemije blago pogoršali.

„Bio je to prirodni eksperiment u kom su ljudi čitali mnogo o pretnji od bolesti i izgledalo je kao da je to zaista malo promenilo stavove ljudi.“

Uz predstojeće predsedničke izbore u SAD, prirodno je zapitati se da li bi bilo šta od ovoga moglo da utiče na sklonost ljudi prema različitim kandidatima ili njihove reakcije na određene političke poteze. Šeler spekuliše da bi to moglo da odigra neku manju ulogu, ali je skeptičan po pitanju toga da to može da bude odlučujući faktor.

„Više uticaja na mišljenje bi mogao da ima ne bihevioralni imuni sistem, već direktnija percepcija koliko dobro vladini zvaničnici reaguju ili ne reaguju na čitavu situaciju“, kaže on.

Čak i ako ove psihološke promene na budu imale uticaj na rezultat predsedničkih izbora na nacionalnom nivou, vredi razmisliti o tome koliko one utiču na naše lične reakcije na virus korone.

Bilo da izražavamo konformističke stavove, sudimo o tuđem ponašanju ili pokušavamo da razumemo valjanost različitih taktika zaustavljanja bolesti, mogli bismo da se zapitamo da li su naše misli zaista posledica racionalnog rezonovanja ili bi na njih mogla da utiče drevna reakcija koja se razvila milenijumima pre otkrića teorije mikroba.

—

Dejvid Robson je autor knjige Zamka inteligencije, koja istražuje psihologiju naših najčešćih grešaka u rezonovanju i dokazane strategije da se unapredi naše donošenje odluka. On je @d_a_robson na Tviteru.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]