Raskošni spektakl državnog rituala mnogo je više od pozlaćenih kočija i gostovanja stranih velikodostojnika. Ono donosi mnogo veće koristi društvu koje se ne mogu zanemariti.
Šestog maja 2023. održaće se jedan od najspektakularnijih rituala na svetu: krunisanje kralja Čarlsa Trećeg i njegove žene Kamile, kraljice supruge.
Praćenu spektaklom i ukrašenu neprocenjivim regalijama, ceremoniju će voditi nadbiskup kenterberijski u Vestminsterskoj opatiji, a prisustvovaće joj veliki broj stranih članova kraljevskih porodica i šefova država.
Čitav događaj biće prenošen širom sveta, a očekuje se da će ga gledati stotine miliona ljudi.
Čim bude bio krunisan, kraljevski par će se vratiti u Bakingemsku palatu u zlatnoj državnoj kočiji, toliko napakovanoj zlatom da mora da je vuče osam konja.
Pratiće ih hiljade vojnika iz svih grana oružanih snaga, što će to činiti najvećom vojnom paradom u poslednje tri generacije.
Svečanost će trajati čitav vikend – i to produženi vikend, jer je ponedeljak proglašen državnim praznikom u čitavoj zemlji.
- Zašto je kralju Čarlsu potrebno krunisanje
- Spektakularna kruna koja će biti nošena samo jednom
- Kakav kralj će biti Čarls
- Ko je sve u britanskoj kraljevskoj porodici i šta je posao kralja
Događaji podrazumevaju živopisne parade, javne koncerte, spektakularne svetlosne efekte i hiljade uličnih proslava širom Velike Britanije i Komonvelta.
Razmere ovog podviga mogle bi da deluju preterano.
Na kraju krajeva, kralj Čarls je možda vlasnik svih labudova, delfina, kitova i jesetri u britanskim teritorijalnim vodama, ali poseduje vrlo malo prave političke moći mimo uglavnom ceremonijalne uloge.
Štaviše, krunisanje nije čak ni neophodno da bi postao kralj.
Edvard Osmi je, primera radi, vladao a da nikad nije bio krunisan.
Kao prestolonaslednika, ustoličenje kralja Čarlsa Trećeg desilo se automatski istog trenutka kad je umrla kraljica Elizabeta Treća, 8. septembra 2022.
A opet, pompa i ceremonija krunisanja ima jednu drugu važnu ulogu.
Ceremonije su u svim kulturama važne.
Studije pokazuju da ritualne radnje mogu da pobude intuiciju o kauzalitetu ukorenjenu duboko u umovima ljudi.
Na primer, izgleda da mala deca misle da su rođendanske žurke uzrok starenja.
I čak i ako toga nisu svesni, i odrasli imaju vrlo slične sklonosti.
U eksperimentu sprovedenom u SAD, moje kolege i ja prikazali smo ljudima video snimke košarkaša tokom slobodnog bacanja, zamrzavajući svaki kadar i tražeći od njih da predvide koja bacanja će biti uspešna.
Učesnici su bili skloniji da očekuju uspešan ishod kad vide igrača kako izvodi nekakav ritual pred bacanje kao što je okretanje ili trljanje lopte.
Može da važi i obrnuta situacija: kad su u pitanju povodi koje se obično obeležavaju nekim ritualom, odsustvo ceremonije može da umanji osećaj da je ishod postignut.
Anketa pokazuje da su studenti širom sveta imali ovaj osećaj gubitka tokom pandemije kovida-19, kad nisu mogli da imaju ceremoniju diplomiranja.
Kao antropolog, naišao sam na mnogo ljudi u Grčkoj koji veruju da neko ne može da dobije krštenicu ako nije kršten kao dete ili da venčanje nije pravosnažno ako nije obavljeno u crkvi.
U stvarnosti, sve što je potrebno u oba slučaja je potpisivanje pravno validnog dokumenta.
Ali simbolizam i svečanost ceremonije ono je što čini sam čin zvaničnim – i to u tolikoj meri da može da stvori utisak da je ritual taj koji je važan a ne papirologija.
Slična intuicija može biti pobuđena i ukoliko se ne sledi ritualni protokol.
Uzmite za primer slučaj prve inauguracije Baraka Obame.
Godine 2009, on je položio zakletvu kao 44. američki predsednik.
Prema američkom Ustavu, zakletva treba da glasi: „Savesno ću izvršavati dužnosti predsednika Sjedinjenih Američkih Država.“
Umesto toga, Obama je obećao: „Izvršavaću dužnosti predsednika Sjedinjenih Američkih Država savesno.“
Iste reči, identično značenje, drugačiji redosled.
Ova najsitnija greška navela je mnoge da dovedu u pitanje njegov legitimitet kao predsednika.
Kao posledica toga, Obama je ponovio polaganje zakletve narednog dana iz „čiste predostrožnosti“.
Na prvi pogled, naša opsesija ritualima može da deluje kao zabluda.
Na kraju krajeva, reći da je neki događaj isključivo „ceremonijalne“ prirode znači da on nema nikakvu praktičnu upotrebnu vrednost.
Ali, iako možda nemaju direktan uticaj na spoljni svet, ceremonije ispunjavaju važne funkcije.
One mogu da pruže utehu, podare značaj i stvore osećaj pripadnosti.
Iz tog razloga, one prožimaju sve naše društvene institucije.
Kad je neki ritual veličanstven, naš mozak nam govori da se dešava nešto važno.
Kolektivne ceremonije služe za učvršćivanje društvenih veza.
One nose simbolična obeležja pripadnosti grupi i koordinišu izgled, dela i emocije ljudi.
Čineći to, stvaraju osećaje zajedništva koji mogu da transformišu pojedince u čitave zajednice.
Istraživanja pokazuju da kada ljudi učestvuju u grupnim ritualima, njihovi otkucaji srca se usklade, što pomaže da osete veću bliskost.
Ovaj efekat prenosi se ne samo na ljude koji izvode samu ritualnu radnju, već i na čitavu zajednicu koja je posmatra.
Državni rituali posebno služe da bi proširili ovo osećanje jedinstva na čitave nacije.
To je neophodno, jer nacije nisu stvarne: njihovi pripadnici nisu povezani nikakvim urođenim sličnostima – samo kolektivnom maštom.
Da bi preživele, one moraju neprestano da obnavljaju figurativno postojanje kroz mitove, simbole i rituale.
Ključni aspekt državnih rituala je kontinuitet.
Tradicije su kao dobra vina: njihova vrednost samo raste sa godinama.
Drevne običaje koji su opstali od davnina izvodile su nebrojene generacije ljudi i dobro su im služili.
Zbog ovoga ljudi često insistiraju da su njihovi rituali nepromenjeni i nepromenljivi – čak i ako zapravo trpe neke revizije.
Bakingemska palata je toga savršeno svesna.
Internet stranica kraljevske porodice ističe da je krunisanje „ostalo suštinski nepromenjeno više od hiljadu godina“.
U stvarnosti, promene su se postepeno dešavale u svim stadijumima krunisanja, svaki put prema preferencijama kraljevske porodice i duha vremena.
Sem toga, kralj Čarls i sam planira da napravi nekoliko izmena u vlastitom krunisanju.
Ali ideja kontinuiteta je i dalje iznad svega.
Održati neprekinutu tradiciju znači postati član zajednice koja nadrasta svoje mesto i vreme, zajedno sa nebrojenim drugim koji su uradili isto pre vas i koji će to uraditi u budućnosti.
Tradicije kao što su dizanje i isticanje zastave, gledanje smene straže ili slušanje božićne čestitke vladara mogu doprineti tom osećanju.
Ponavljanje donosi ubeđenje, a etikecija donosi osećaj važnosti.
I zaista, studije pokazuju da se ritualizovana dela doživljavaju kao posebnija od onih običnih.
Većina državnih rituala, međutim, ume da bude prilično dosadna, tako da su njihovi efekti nepostojani.
Društvene veze povremeno moraju da budu ojačane upotrebnom dodatnih sastojaka.
I tu na scenu stupa kraljevska raskoš.
Glamur i teatralnost kraljevskih ceremonija daruje im auru epohalne važnosti.
One podrazumevaju eksploziju svetla, boja, muzike i svečanih običaja.
Sve te fanfare aktiviraju psihološke procese povezane sa tim kako procenjujemo vlastiti svet.
Kad prisustvujemo veličanstvenom ritualu, mozak nam govori da se dešava nešto od istorijske važnosti.
Zbog toga su širom planete ceremonije u čast monarha mnogo kitnjastije od onih koje se bave njihovim demokratski izabranim ekvivalentima.
Godine 1981, stupanje u brak princa Čarlsa i tadašnje ledi Dajane Spenser postalo je najskuplje venčanje svih vremena, po ceni koja je premašila godišnji BDP nekih od najmanjih zemalja na svetu.
A 2022. godine, vlada Velike Britanije organizovala je četvorodnevno slavlje opisano kao „proslava koja se dešava jednom u generaciji“ kako bi obeležila platinasti jubilej kraljice Elizabete.
- Krunisanje kralja Čarlsa: Ko ide – a ko ne
- Šta radi britanski kralj i ko je sve u kraljevskoj porodici
Ritual pomaže da se legitimizuje ono što bi inače možda bilo prilično krhka institucija.
Efekti ceremonijalnog izobilja mogli bi da odu mnogo dalje od kraljevih podanika.
U čitavom svetu, oni služe kao statusni simboli – ono što antropolozi nazivaju „obeležjima koja ojačavaju kredibilitet“.
Naši umovi intuitivno povezuju trud sa vrednošću.
Ceremonija čija organizacija zahteva tolike troškove i trud pruža opipljiv dokaz važnosti institucije koju slavi i privrženosti ljudi toj instituciji.
U vreme političke nestabilnosti, uz pojačanu rusku agresiju, izlazak Velike Britanije iz EU i globalnu pandemiju, britanskoj državi bi mogle dobro da dođu takve društvene veze.
A, iznad svega, kraljevskoj porodici takođe.
Poslednjih nekoliko godina bile su, u najmanju ruku, teške po kraljevsku porodicu.
Princ Endrju je izgubio vojne titule i kraljevske povlastice nakon što se suočio sa optužbama za seksualni napad koje je uporno negirao.
Na međunarodnoj sceni, dok se svet trudi da izađe na kraj sa zaostavštinom kolonijalizma, sve više zemalja izgleda kao da želi da prekine sve veze sa Krunom.
Za to vreme, princ Hari i njegova supruga Megan, vojvotkinja od Saseksa, izašli su veoma javno iz središta kraljevskog života a njihovo medijsko prisustvo utrljava so u te rane.
U svetlu ovih događanja, krunisanje bi moglo da odigra ključnu ulogu u naporima kraljevske porodice da ostane relevantna.
I zaista, dok je podrška javnosti monarhiji u stalnom opadanju, dve skorašnje grandiozne ceremonije, kraljičin platinasti jubilej i sahrana, bile su praćene podstrekom britanskom stavu prema ovoj instituciji.
Krunisanje kralja Čarlsa Trećeg biće jedna od najgrandioznijih kraljevskih proslava u ovom veku.
Ostaje da se vidi da li ono može da pomogne da se njegovi podanici ubede da on još uvek igra važnu ulogu u britanskom društvu.
*Dimitris Sigalatas je vanredni profesor antropologije i psiholoških nauka, i šef antropološke laboratorije na Univerzitetu u Konektikatu. On je i autor knjige Ritual: Kako naizgled besmislene radnje čine život vrednim življenja
Pogledajte i ovaj video:
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
