Emanuel Makron, Tereza Mej i Angela Merkel

Getty Images
Šta sa Balkancima?

Da su oni koji su planirali da se peti po redu samit Evropske unije i zemalja Zapadnog Balkana održi ove nedelje u Londonu imali uvid u budućnost, verovatno bi izabrali drugo vreme i mesto.

Ali tada, 2014, kada je na inicijativu nemačke kancelarke Angele Merkel pokrenut Berlinski proces sa ciljem da se ubrzaju evropske integracije regiona, budućnost je izgledala mnogo svetlije.

Bilo je to pre ruske aneksije Krima, pre izbegličke krize, pre nego što je Mediteran postao grobnica za hiljade izbeglica.

Merkel je delovala kao neprikosnoveni lider ne samo Nemačke, nego cele Evrope – danas s mukom održava napuklu koaliciju na vlasti.

Britanija je još bila čvrsto usidrena u EU – malo ko je verovao da je Bregzit verovatan – a u SAD, Barak Obama je bio na polovini drugog mandata. Donald Tramp nije bio ni na vidiku.

Angela Merkel, Antonio Tajani, Aleksandar Vučić

Getty Images
Ruka ruci – Angela Merkel i Aleksandar Vučić. Između je Antonio Tajani, predsednik Evropskog parlamenta

Populizam je bio pod kontolom, ili je bar tako izgledalo. Teroristički napadi u Parizu i Briselu još se nisu desili.

Evropa je danas mnogo nesigurnije, depresivnije i nestabilnije mesto nego pre pet godina.

Plitak dah

Već posle prvog samita u Berlinu, kojim je Berlinski proces otvoren, inicijativa nemačke kancelarke počela je da gubi dah.

Na potonja tri samita – u Beču, Parizu i Trstu – nije postignut gotovo nikakav opipljiv napredak.

Istina, proces proširenja se nastavio – Crna gora i Srbija su otvorile neka poglavlja, Albanija je dobila status kandidata – ali više iz inercije nego iz entuzijazma.

Nakon što je ranije ove godine Evropska komisija objavila ambicioznu Strategiju o proširenju sa izgledima da neke zemlje postanu punopravne članice već 2025, izgledalo je da je proces obnovio zamah.

Ta je nada brzo splasla kada su na poslednjem junskom samitu članice EU, predvođene Francuskom i Holandijom, uslovno odložile početak pregovora o proširenju sa Makedonijom i Albanijom na godinu dana.

Pokazalo se da ni istorijski sporazum Grčke i Makedonije oko imena, ni hrabre reforme pravosuđa u Albaniji, nisu odnele prevagu nad strahom lidera EU da će svaki nagoveštaj proširenja biti poslastica za populiste.

Teško je biti domaćin

Čak i bez „umora od proširenja“, dvodnevni samit šefova država i vlada šest država Zapadnog Balkana – Albanije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Makedonije, Kosova i Srbije, sa 17 lidera zemalja članica EU – nije mogao da počne u nepovoljnijem trenutku.

Britanija se našla u neudobnoj situaciji da propagira ulazak „zapadnobalkanske šestorke“ u Uniju koju je sama odlučila da napusti u ime odbrane suvereniteta i nacionalne časti.

Na to je već na samom početku samita podsetio srpski šef diplomatije Ivica Dačić, koji je sa sebi svojstvenom neposrednošću upitao: „O čemu mi govorimo, kada u zemlji koja izlazi iz EU pričamo o integraciji Zapadnog Balkana u EU?“.

Dejvid Dejvis, Boris Džonson i Tereza Mej

PA
Vidimo se u nekom drugom filmu: Dejvid Dejvis, Boris Džonson i Tereza Mej

Britanski diplomati na ovo obično odgovaraju da Britanija hoće da demonstrira da uprkos Bregzitu ima uticaja u Evropi i regionu.

To je dobro sročeno, ali pitanje ostaje da lebdi u vazduhu.

Da stvar bude gora britanski ministar za Bregzit Dejvid Dejvis dao je ostavku noć uoči samita i time ugrozio ionako labilnu vladu Tereze Mej. A zatim je usledila ostavka Borisa Džonsona, „zaštitnog lica“ kampanje za izlazak iz Evropske unije.

Terezu Mej, sem toga, nakon zapadnobalkanskog samita očekuju dva neprijatna susreta sa predsednikom Trampom, jedan u Briselu, na samitu NATO, a drugi odmah potom, u svojstvu domaćice Trampove državne posete Britaniji.

Čekajući Trampa

Donald Tramp

Getty Images
Mnogo sam ljut: Donald Tramp

Američki predsednik je prošle nedelje u pismu koje je uputio Mej doveo u pitanje „specijalne odnose“ SAD i Britanije, a pre toga je objavio carinski rat EU uvođenjem tarifa na aluminijum i čelik.

Sem toga je opisao EU kao organizaciju koja je „osnovana da bi iskorišćavala Ameriku“, te najavio mogućnost unilateralnog priznavanja aneksije Krima i povlačenje značajnog broja američkih trupa sa evropskog tla.

Prvi put otkad je pre 69 godina osnovan, NATO je u situaciji da se pita može li da opstane bez vodeće članice, dok EU procenjuje kako će prživeti carinski rat sa SAD.

Dođite kasnije

Pod takvim okolnostima, teško je očekivati da će britanski domaćini, kao ni članice EU koje prisustvuju samitu, imati volje i energije da se ozbiljno posvete temi zbog koje je samit sazvan.

Umesto toga, može se očekivati razmena lepih reči i osmeha i ritualno zaklinjanje u evropsku perspektivu regiona.

U stvari, kad se sve uzme u obzir, uspehom se može smatrati i samo to da je samit održan po planu.

Vidimo se sledeće godine u Varšavi.