Ema Braun se borila protiv anoreksije više od pola života i provela je mnogo godina u bolničkim lečenjima, sve dok sa 27 godina nije umrla od komplikacija koje su bile posledica tog poremećaja.
Njen otac, Sajmon, opisuje bol koji je osećao posmatrajući kako se njegovo najstarije dete muči, kao i zašto sada sarađuje s ljudima koji su vodili brigu o njoj.
U jednom periodu, Ema je krala hiljade funti od oca i trošila ih u svojim omiljenim restoranima – „Zizis“, „It“ i „Jo! Suši“.
- Upoznajte Anđelu: Imala je 25 kilograma, a sada se sprema za maraton
- „Činilo mi se da tonem“ – žene u Srbiji o postporođajnoj depresiji
- „Vidim stvari kojih nema – ali nisam luda“
To nije radila da bi živela luksuzno, već je razlog njenog ponašanja bio onesposobljavajući poremećaj u ishrani koji ju je naposletku koštao života.
„Verovatno sam samostalno finansirao poslovanje restorana u Kembridžu“, kaže Sajmon Braun, u polušali. „Trošila je oko 200 funti dnevno idući od jednog do drugog restorana.“
Kada više nisu mogli da snose finansijski teret Eminog neprestanog trošenja, njeni roditelji su doneli odluku koja je za većinu roditelja nezamisliva – obratili su se policiji u vezi sa svojim detetom.
„Ako imate ćerku koja je kriminalac i ako ste je vi prijavili, osećaćete se krivim zbog toga „, kaže pedesetšestogodišnji Sajmon.
Ema se mučila. Patila je od tipa anoreksije koji se zove prežderavajuće/purgativni tip i uskraćivala je svom organizmu preko potrebne hranljive materije.
Borila se protiv ovog poremećaja 14 godina i za to vreme je „bezbroj“ puta primljena u bolnicu, što se pred kraj života pretvorilo u nedeljni obrazac ponašanja.
„Hitna pomoć bi je primila u bolnici u Adenbruku u petak uveče i prebacili bi je na odeljenje i dali joj infuziju kalijuma u velikoj količini“, kaže Sajmon.
„Do nedelje bi počela da se oseća bolje, pa bi u ponedeljak tražila da je otpuste iz bolnice, a onda sve ispočetka, iznova i iznova i iznova.“
Po rečima njenog tate, Ema je imala „specijalno“ odrastanje. Rođena je 1991. godine u Harareu, glavnom gradu Zimbabvea.
Već sa 18 meseci, umela je da navede sve životinje iz afričke divljine. Sajmon kaže da je bila kao „sila prirode“ i govorila je izražajno i razgovetno od najmlađih dana. Jasno se seća kako mu Ema, iz svoje stolice, sa godinu dana peva pesmicu za rođendan.
Kada se porodica preselila u Ujedinjeno kraljevstvo, Ema je bila toliko vrstan đak da joj je ponekad bivalo dosadno jer joj je sve bilo previše lako.
Aktivno se bavila skijanjem, snoubordingom i biciklizmom na be-em-iks biciklu, zbog čega su je smatrali donekle „muškobanjastom“. Pred polazak u srednju školu, deca su je zadirkivala zbog „dečije bucmastosti“.
„To je zapravo period u kom je za Emu sve počelo da se raspada“, kaže Sajmon.
„Bili smo uznemireni zbog toga što je, kao dete koje ranije nije bilo problematično po pitanju ishrane i koje je hrana zapravo baš zanimala i putovalo je i probalo razne vrste hrane, odjednom postala veoma restriktivna u jelu.“
„Tog avgusta joj je dijagnostikovana anoreksija.“
Šta je anoreksija?
Anoreksija je poremećaj u ishrani i ozbiljno mentalno oboljenje. Ljudi koji pate od anoreksije nastoje da održavaju svoju težinu što nižom, usled čega mogu da postanu ozbiljno bolesni jer su toliko izgladneli da umiru od gladi.
Znaci i simptomi anoreksije kod ženskih osoba uključuju prestanak menstruacije ili, u slučaju mlađih devojaka i devojčica, izostanak početka menstruacije. Može doći do fizičkih problema kao što su malaksalost ili vrtoglavica, gubitak kose i suva koža.
Među faktorima koji utiču na veću verovatnoću obolevanja od anoreksije su porodična anamneza ovog oboljenja, kao i kritike na račun navika u ishrani, fizičkog izgleda i težine.
Postoje dva osnovna podtipa, restriktivni tip i prežderavajuće/purgativni tip (prejedanje sa kasnijim izbacivanjem), a između njih može da postoji preklapanje. Tokom jedne sedmogodišnje studije, više od polovine žena koje su učestvovale prešlo je sa restriktivnog na prežderavajuće/purgativni tip.
Izvor: Nacionalna zdravstvena služba i „Bit“, organizacija za borbu protiv poremećaja ishrane
Sajmon smatra da je dijagnoza koja je Emi postavljena kada je imala 13 godina mogla da bude početak njenog oporavka. Umesto toga, bio je to „put u pakao“.
„U tom periodu je restrikcija hrane došla do te tačke da nije jela ništa i morali smo da joj dajemo vodu pipetom. Bila je previše slaba da bi se popela uza stepenice, pa bi ležala na kauču ili bismo je odneli u krevet. Od aktivnog, sportski nastrojenog, divnog deteta, propadala je sve do stanja potpunog rastrojstva.“
Ema je stavljena na listu čekanja za krevet u odeljenju za bolničko lečenje, a za to vreme su se Sajmon i Emina majka, Džej, starali o njoj kod kuće u mestu Grejt Grendsen, u okrugu Kembridž. Sajmon kaže da su preklinjali za pomoć, ali da im je svaki put rečeno da ima pacijenata koji su u još strašnijem stanju od Eme.
Tokom poslednjih nekoliko godina, država je povećala finansiranje usluga lečenja poremećaja ishrane u kućnim uslovima, tako da deca i mladi ne moraju da budu u bolnici kako bi se lečili.
- Kakva je veza između depresije i brige o životinjama
- Kad alkohol ošteti mozak: I zdravstveni problemi i osude
Ali 2004. godine, Eminu porodicu nijednom nije posetio lekar specijalista kod kuće. Umesto toga, prema Sajmonovim rečima, dobijali su uopštene savete, „koji nimalo ne pomažu zato što se borite protiv nečega mnogo komplikovanijeg“.
„Skoro da je nemoguće opisati koliko nam je bilo teško. Imali smo drugo dvoje dece o kojima smo pokušavali da se staramo, imali smo poslove koje smo nastojali da zadržimo, a takođe smo imali i dete koje je svakog dana bilo sve bliže smrti, nama na očigled.“
Tek kad je bila „skoro na samrti“ tog decembra, četiri meseca nakon dijagnoze, primljena je u „centar Feniks “ u Fulbornu.
U početku je bilo pozitivnih znakova – Emina težina se vratila na bezbedan nivo, otpuštena je iz bolnice i vratila se u školu. Međutim, bez nastavka lečenja izvan bolnice, vratile su se stare navike, a sa njima i „ponavljajuća noćna mora“ – začarani krug bolesti, prijema u bolnicu, otpusta i pogoršanja stanja.
Iako je bila talentovana za umetnost i trčanje (s potencijalom olimpijskog sportiste), zbog toga stalnih izostanaka iz škole nije mogla da postigne nivo uspeha koji se od nje očekivao.
Ema se nikad nije osećala dovoljno dobro da bi polagala ispite i otišla je iz škole bez ikakvih kvalifikacija, a zatim je teško uspevala da zadrži bilo koji posao, radeći uglavnom u hotelima ili restoranima.
Eminu anoreksiju dodatno je komplikovala dijagnoza poremećaja ličnosti postavljena kada je imala 18 godina, usled čega je primljena na odeljenje za mentalno zdravlje.
Sajmon kaže da je ta dijagnoza donekle objasnila sklonost njegove kćerke ka rizičnom ponašanju, krađi, „razmetanju“, pa čak i nasilnom ponašanju, kao što je gađanje članova porodice noževima.
- Kako jedna porodica iz Banjaluke pobeđuje neizlečivu bolest
- „Bila sam spremna na sve, samo da mi bude dobro“
Ema, koja je do tada već bila odrasla, prošla je kroz period problema sa spavanjem, pre nego što se preselila u stan u Kembornu. U međuvremenu je često primana u bolnicu, ponekad nakratko, a najduži boravak je trajao skoro dve godine, u bolnici u Sariju.
Dok je poslednje godine života provodila kod kuće, značajno su joj pomagale posete medicinskih radnika, dva puta nedeljno, po tri sata.
Iako ju je bolest u velikoj meri onesposobljavala, njena je ličnost čak i u najtežim trenucima ostavljala trajan utisak na druge.
„Jedna žena je baš nedavno komentarisala na Fejsbuku kako je Ema bila divna prema njoj [u bolnici], kako ju je učila i pomagala joj“, kaže Sajmon. „Vrlo se interesovala za druge pacijente, bila je takva osoba. Svi su je voleli.“
Početkom 2018. godine, hitni prijemi u bolnicu postali su učestali, a vrhunac se desio jednog dana u junu, kada su lekari rekli Sajmonu da njegova ćerka neće preživeti noć.
„Proveo sam celu noć sa Emom, držao sam je za ruku i pričali smo. U jednom trenutku mi je rekla: ‘Tata, ne želim da umrem’. A ja sam joj odgovorio: ‘Ali ti već umireš i jedini način da prestaneš da umireš je da uneseš hranljive materije, kao što ti lekari govore već neko vreme, a čak i tada možda ne uspe’.“
„To je bio petak u noći na subotu, a onda se oporavila. Bili smo tamo u ponedeljak ujutro kada su se lekari vratili, očekujući da je Ema preminula u toku vikenda, potpuno zapanjeni što sedi u krevetu, pije svoj hranljivi šejk i pita ih: ‘Kako ste proveli vikend?’.“
„Ali čak i nakon toga nije uspela da održi taj oporavak.“
Dva meseca kasnije, mama ju je našla mrtvu na podu kupatila u njenom stanu. Imala je 27 godina. Otkazala su joj pluća i imala je srčani udar, kao posledice anoreksije. Iako je to na razne načine uticalo na njenu porodicu, niko od njih to nije koristio kao izgovor da „podbaci u životu“, tvrdi Sajmon, već upravo suprotno.
Sajmon i Džej, koji su se rastali 2013. godine, postigli su velike uspehe u svojim karijerama.
Emina sestra Idn stekla je diplomu sa odlikom najvišeg stepena iz psihologije, „motivisana željom da razume svoju sestru“, a njen brat Džordan, koji je svedočio protiv Eme pred policijom i sklanjao se kod komšija kada je ona bila u najgorim stanjima, sada je talentovani surfer, jedriličar i alpinista, a istovremeno je na poslednjoj godini fakulteta.
„Mogli smo u bilo kom trenutku da dignemo ruke od karijera i od životnih nadanja, jer smo imali izgovor zbog Eme i svega što smo prošli“, kaže Sajmon.
„Ali nismo, već smo to iskoristili kao podsticaj da budemo bolji i mislim da smo svi učili iz te situacije i postali jači.“
Posle 14 godina patnje i nemira, moglo bi se očekivati da Sajmon oseća ljutnju prema ljudima koji su bili uključeni u brigu o Emi. Međutim, on nije ljut, već je, naprotiv, zahvalan svim osobama koje su vodile brigu o njoj, čak je pozvao lekare na njenu sahra
„Ne znam gde [medicinski radnici] pronalaze volju i umeće da se stalno vraćaju poslu“, kaže. „Nemaju dovoljno podrške, imaju manjak osoblja i premali budžet, pacijenti ih mrze, roditelji ih okrivljuju, nema dovoljno novca, a osim toga, još uvek i ne znamo kako zapravo treba da se leče ti ljudi.“
„Zašto bi to iko radio? Ko sam ja da krivim ljude koji su posvetili svoje profesionalne živote nastojanju da pomognu ljudima kao što je bila Ema?“
Uprkos tome, Eminu smrt će istražiti mrtvozornik sledeće godine, zajedno sa još četiri druga slučaja, uključujući slučaj devetnaestogodišnje Ejveril Hart.
Sajmon već sarađuje sa Fondacijom Nacionalne zdravstvene službe za okrug Kembridž i Piterborou.
Cilj je uspostavljanje profesionalnih obuka za porodice – „za ljude kao što sam ja, koji imaju vremena i motivacije i koji su u prilici da učine nešto za pacijente obolele od ovih bolesti, onda kada je lista čekanja na lekarsku pomoć predugačka“ – kako bi podržale svoje najmilije kroz bolest i oporavak.
Sajmon takođe želi veći angažman u školama, da bi se sprečili okidači bolesti, kao što je vršnjačko nasilje, i smatra da finansiranje treba da se poveća ili preusmeri sa isključive upotrebe za već hospitalizovane pacijente.
Prema izveštaju koji je 2015. godine naručila Nacionalna zdravstvena služba u Engleskoj, dostupnost usluga lečenja u kućnim uslovima za poremećaje u ishrani poboljšala je ishode lečenja pacijenata, kao i ekonomičnost.
Sajmon pretpostavlja da su milioni potrošeni na lečenje njegove ćerke, ali da je „najveći deo potrošen u situacijama kada je bila u krizi, a skoro ništa kada je bila u periodu oporavka“.
„To je ono što moramo da promenimo.“
Iz bolnice u Adenbruku, kojom upravlja Fondacija Nacionalne zdravstvene službe za bolnice Univerziteta Kembridž, naveli su da bi bilo „neprikladno davati komentar u ovom momentu“.
Predstavnik Fondacije Nacionalne zdravstvene službe za okrug Kembridž i Piterborou dodao je:
„Posvećeni smo razvoju usluga za lečenje poremećaja u ishrani i želimo da se zahvalimo Sajmonu za korisne i konstruktivne informacije koje je pružio nama i drugim fondacijama, da bi nam pomogao da poboljšamo usluge za pacijente sa anoreksijom.“
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
