Misterija bebe u kutiji

Robin je imao 13 godina kad je saznao da je usvojen. Kasnije mu je rečeno da je napušten – ostavljen u kutiji u londonskom Oksford stritu. On danas ima 74 godine, a veći deo života proveo je pitajući se ko ga je ostavio i zašto. Ali zahvaljujući DNK i neumornom detektivskom radu jedne od njegovih ćerki, konačno je došao do nekih odgovora.

Kad je Robin King saznao da je usvojen, pobegao je od kuće. Preturao je po spavaćoj sobi roditelja i u fascikli našao dokumentaciju o svom usvajanju.

Pobegao je u prijateljevu kuću, a njih dvojica su potom biciklima otputovali iz Londona za Sautend, gde su spavali u šatoru sve dok ih nekoliko dana kasnije nije pronašla policija.

„Mama mog prijatelja morala je da plati vozne karte za naš povratak“, priseća se Robin.

Kod kuće, niko više nikad nije pomenuo njegovo usvajanje.

„Plašio sam se da pokrećem tu temu jer nisam želeo konfrontaciju. Mislim da je to ostavilo dubok trag na mene“, kaže on.

Robina su usvojili Fred i Elsi King i odrastao je u siromašnom kraju Vulviča, u južnom Londonu. Bilo je to neposredno po svršetku Drugog svetskog rata i njegova najranije sećanja vezana su za igranje na bombardovanim lokacijama i njegovu majku koja čisti za „bogatune u Čarltonu“.

Završio je školovanje sa skromnim kvalifikacijama i, po sopstvenim rečima, „jedno vreme malo bio pušten s lanca“. Ali u dvadesetim godinama se oženio, dobio dve ćerke i preselio u Piterboro, gde je radio kao urbanistički planer, a potom kao arhitekta.

„Nikad ne bih bio tu gde jesam bez svoje porodice. Stvarno obožavam moje dve ćerke, one su bile jedine osobe koje su imale nekakvu biološku vezu sa mnom“, kaže on.

Nekoliko godina kasnije, Robin je podneo zahtev za izdavanje pasoša zbog posla i pozvao ga je zvaničnik iz pasoške službe. Imao je šokantne vesti za njega.

„Pitao me je koliko imam godina. Potom je taj čovek rekao: ‘Ne verujem da će vam previše smetati da saznate da ste napušteni u robnoj kući Piter Robinson u Londonu.'“

Tako je Robin saznao da su ga pronašli na ulici – i zašto mu je prvo ime Robin, a drugo Piter.

Prošlo je mnogo godina pre nego što je Robin uložio ozbiljan napor da sazna nešto više o svojoj prošlosti. Godine 1996, kada je već bio u pedesetim, otišao je sa ćerkom Mikaelom u Londonsku metropolitensku arhivu da pogleda kompletnu dokumentaciju o svom usvajanju.

Saznao je da je pronađen ispred robne kuće na Oksford Cirkusu 20. oktobra 1943. godine. Bilo je to opasno vreme da se bude u Londonu. Iako je Blic bio okončan, Luftvafe je i dalje vršila sporadične napade. Svega deset dana ranije, na glavni grad je bačeno 30 tona bombi.

U njegovom dosijeu je pisalo da su ga Kingovi usvojili kad je imao četiri i po godine i da su se zahvalili vlastima što su im podarili jednog tako „dobrog dečaka“.

Međutim, nije bilo naznaka zašto je napušten. „Pokušaji da se pronađe bilo kakva rodbina deteta bili su neuspešni“, stajalo je u jednom dokumentu.

Robinova ćerka Lorejn odlučila je da nastavi potragu. Tokom narednih dvadeset godina pisala je svakoj TV emisiji koja joj je pala na pamet a koja spaja izgubljene članove porodice i rešava njihove životne misterije. Svaki put je odgovor bio isti – bez imena bioloških roditelja, nije imalo odakle da se krene.

Lorejn je tada pronašla arhivera biblioteke koji je pretražio rolne i rolne mikrofilma, tražeći nekakav pomen nađene bebe u starim novinama. Pisala je Grupi Arkadija, koja je preuzela robnu kuću Piter Robinson, u slučaju da se njegov slučaj pominje negde u njihovim arhivama.

„Imala sam trenutke inspiracije kad bih pomislila, ‘Znam, pisaću tom i tom'“, kaže Lorejn.

A onda je prošle godine gledala epizodu The One Show na prvom programu BBC-ja, gde se pojavila ekspertkinja za pronalaženje ljudi po imenu Ket Vajtevej.

„Obratila sam se Ket objasnivši joj situaciju sa mojim ocem. Nekoliko nedelja kasnije, ispričala mi je da je srela nekog za kog misli da može da pomogne – detektivku za DNK po imenu Džulija Bel.“

Džulija je uspela da pronađe njenog dedu američkog vojnika uz pomoć

DNK-a i genealoške pretrage. Potom je u slobodno vreme krenula i drugim ljudima da pomaže da pronađu izgubljenu rodbinu.

„My mother had been left with so many questions and this answered some of them and gave her a great sense of peace,“ Julia says.

„Moja rođena majka ostala je s mnoštvom pitanja a ovo je odgovorilo na neka od njih i usadilo joj veliki osećaj spokoja“, kaže Džulija.

„Smatram da svako ima pravo da zna ko je.“

Džulija je prihvatila Robinov slučaj i poslala uzorke pljuvačke trima bazama podataka korisnika – Encestri, 23endmi i Femili Tri DNK.

„Imali smo mnogo teorija kad smo počinjali. Mnogi su mi rekli da izgledam kao Amerikanac i pomislili smo da sam možda dete vojnika, ali njih nije bilo ovde 1943. godine“, kaže Robin.

Uskoro su stigle uzbudljive vesti – kod 23endmi došlo je do poklapanja uzoraka DNK.

„Zvala se Marija i živela je u Njujorku. Pomislila sam: ‘E, to je to – uspeli smo!'“, kaže Lorejn.

Ali nije sve bilo toliko jednostavno. Test je pokazao da Marija i Robin dele oko jedan odsto DNK-a, što znači da su rođaci drugog ili trećeg kolena.

„Kontaktirali smo Mariju i ona je pristala da sarađuje u izradi kompletnog porodičnog stabla unazad nekoliko generacija sve do 16 njenih čukundeda i čukunbaba“, kaže Džulija.

„Cilj nam je bio da svaku od tih grana pokušamo da povežemo sa skorijim vremenima i pronađemo verovatnog Robinovog oca.“

Da bismo vam dočarali razmere tog zadatka, dovoljno je da vam kažemo da kad bi svaki od čukundeda i čukunbaba i njihovi potomci imali samo po dvoje dece, to bi bilo 224 osobe koje bi mogle da budu jedan od Robinovih roditelja.

„Nismo imali pojma ko bi mogao da bude zajednički predak na tom porodičnom stablu. To je kao dečja slagalica u kojoj morate da provalite pravi put do ćupa sa zlatom“, kaže Lorejn.

Radeći kao tim, Džulija i Lorejn služile su se popisima stanovništva, krštenicama, venčanim listovima i testamentima kako bi pokušale da rekonstruišu porodično stablo.

Rezultati iz Encenstrija ukazivali su na to da Robin ima jake škotsko-irske korene, što je pomoglo. Kad su mislili da bi mogli biti blizu, tražili su da vide da li je potomak mogao da bude u pravo vreme na pravom mestu.

„Radila sam na tome svake noći kao posednuta. Svaki put kad bih došla do nekakvog pomaka, uzbudila bih se i to bi me nagnalo da nastavim dalje“, kaže Lorejn.

Posle godinu dana pokušaja i pogrešaka, kao i brojnih ćorsokaka, pronašle su ženu po imenu Agnes, koja se rodila u Škotskoj, a umrla u Kanadi.

„Imala sam snažan predosećaj da bi ona mogla biti majka mog oca“, kaže Lorejn.

Pronašla je telefonski broj Agnesinog sina Granta i pozvala ga jedne subote popodne.

„Objasnila sam mu da istražujem očevo porodično stablo i sve ostale detalje. On se najednom ućutao“, kaže Lorejn.

„Rekao mi je: ‘To je stvarno čudno, zato što kad je moja majka obolela od Alchajmerove bolesti, počela je da govori kako je imala još jednu bebu i obraćala mi se kao da sam ja ta beba.'“

Grant je pristao da se podvrgne DNK testu, koji mu je Džulija poslala u Kanadu. Lorejn je pretpostavila da bi on mogao biti polubrat, što bi dokazalo da je Agnes tokom rata imala aferu.

Međutim, rezultati su pokazali da je Grant zapravo Robinov rođeni brat, što znači da su im oba roditelja bila zajednička.

„Zaplakala sam kad mi je Džulija to saopštila. Nisam mogla da verujem“, kaže Lorejn.

Grant je objasnio da su Robinovi roditelji Daglas i Agnes Džons. Daglas je bio u Kraljevskim kanadskim vazduhoplovnim snagama, a upoznao je i oženio se s Agnes u Glazgovu. Njih dvoje su se posle rata preselili u Kanadu i Daglas je diplomirao psihologiju. Imali su još troje dece – Karen, rođenu 14 godina posle Robina, potom Granta, i još jednu ćerku, Pegi.

Lorejn se odvezla do Robinove kuće da mu saopšti vesti licem u lice.

„Uznemirio se i izašao iz sobe. Potom se vratio i onda smo prošli kroz sve to“, kaže Lorejn.

Robin se iznenadio kad je saznao da su se njegovi roditelji venčali u decembru 1942. godine – pre nego što je on začet.

„Ako me nisu želeli, zašto me nisu dali na usvajanje?“, pita se on.

„To mi sve nema nikakvog smisla.“

Nažalost, Robin ne može da ih zamoli da mu objasne. Daglas Džons je umro 1975, a Agnes je preminula 2014. godine.

„Osećam kao da je to jedna strašna propuštena prilika. Išao bih da se upoznam s njom da sam mogao“, kaže Robin.

„Mogu da razumem kako Agnes i Daglas nisu videli način da izađu na kraj sa ratom i bebom u tako ranim danima braka.“

„Ali ne razumem kako možete da ostavite bebu u centru Londona, koji je u to vreme bio jedno toliko opasno mesto.“

Robinova starija sestra Karen stigla je pre nekoliko meseci u posetu iz Kanade. Ona mu je rekla da su njihovi roditelji pominjali jednu raniju bebu, ali su rekli da je mrtvorođena.

Međutim, negde u to vreme, Lorejn je pronašla i Agnesinog polubrata Brajana, koji živi u Škotskoj, a on je čuo drugačiju priču – da je Agnes rodila bebu i da ju je dala na usvajanje paru iz vazduhoplovnih snaga koji nije mogao da ima dece.

Iako je usvajanje legalno od 1926. godine, ostalo je uobičajeno da se jedan par prosto složi da preda dete drugom paru. U septembru 1945. godine, dnevni list Ivning Dispeč citirao je doktora koji je rekao: „Nije bilo neuobičajeno da roditelji predaju decu usvojiteljima posle neobaveznog upoznavanja u nekom redu ili na berzi rada.“

Džulija Bel smatra da je Robin napušten nakon što je jedna takva primopredaja pošla po zlu. To je scenario na koji je naišla mnogo puta u svom detektivskom poslu.

„Zamislite da ste se pomirili s tim i niko se ne pojavi na zakazanom sastanku. Nećete se vratiti kući sa bebom – moraćete negde da je ostavite“, kaže ona.

Lorejn kaže da bi to objasnilo neke od zbunjujućih aspekata priče.

„Čini se da je moja baka bila jedna divna žena, prava domaćica i dobra duša“, kaže ona, „zbog čega je još teže razumeti zašto bi uradila tako nešto kao što je napuštanje bebe.“

A potom je tu i krštenica, koja pokazuje da je Robin rođen 10. oktobra u porodilištu u Vinčesteru.

Ako je Agnes planirala da prekrši zakon ostavivši bebu na ulici, Lorejn misli da bi se najverovatnije porodila kod kuće, kako bi sprečila da rođenje bude zvanično zabeleženo.

Ali i drugi detalji zbunjuju. Jedan od njih je taj da je par registrovao rođenje deteta dve nedelje nakon njegovog napuštanja – i ostavio detalje kao što su vojni registarski broj njegovog oca.

„Čovek bi pomislio da bi ostavili što manje informacija“, kaže Lorejn.

Dali su mu i porodična imena – Brajan po Agnesinom polubratu i Daglas po njegovom ocu.

Robin i Lorejn su konačno pronašli svoju porodicu, ali su i dalje očajnički želeli da pronađu nekog ko bi mogao da im ispriča nešto o danu kad je on napušten.

Obratili su se javnosti u BBC-jevom Džeremi Vajn šou na Radiju 2.

„Pomislili smo da bi neko možda mogao da zna porodičnu anegdotu o tome kako je pronađena beba u Londonu tokom rata“, kaže Lorejn.

„To je našu potragu iznelo pred mnogo više ljudi, ali, nažalost, nije dovelo do rezultata.“

BBC je, međutim, uspeo da dopuni još jedan komadić slagalice. Ispostavilo se da je Oksford Strit broj 200, koji je bio deo robne kuće Piter Robinson, 1941. godine preuzelo osoblje Prekomorske službe BBC-ja. Osoblje, uključujući pisca Džordža Orvela, redovno je tokom rata emitovalo emisije iz te zgrade.

Trevor Hil (92) bio je u to vreme mlađi programski urednik. A kad su ga upitali da li se seća da li je neko ostavio bebu tokom rata, neverovatno ali rekao je da se seća – beba umotana u ćebe ostavljena je u kutiji blizu glavnog ulaza.

„Radio sam u Oksford Stritu broj 200 i sećam se bebe u kutiji“, kaže on.

„Radio sam redarstvo za BBC, tako da kad sam video kutiju, blago sam se zabrinuo.“

„Nije nam bilo dozvoljeno da ostavljamo pošiljke niti bilo šta slično u blizini zbog bezbednosti.“

Nekoliko članova obezbeđenja otišlo je da pogleda o čemu se radi – i pronašlo Robina u kutiji.

„Pretpostavljam da je beba posle unesena u kantinu za osoblje, gde je bilo mleka, mada sumnjam da smo imali flašice za bebe“, kaže Trevor.

„Pomislili smo da je možda detetova kuća bombardovana i da ga je majka ostavila u očajanju. Bila su to tipično ratna vremena.“

Nedavno su se Robin i Trevor sreli blizu mesta gde su im se putevi ukrstili pre skoro 74 godine. Taj deo bivše robne kuće Piter Robinson danas je ogranak Urban Autfitersa.

„Bilo je fantastično iskustvo pronaći nekoga ko me je sreo u tom periodu života“, kaže Robin.

Njih dvojica planiraju da ove godine razmene čestitke za Božić.

Pre nekoliko nedelja Lorejn je primila još jednu zbunjujuću informaciju iz Kanade – primerak ratnog dosijea Robinovog oca.

U njemu se otkrilo da je u oktobru 1943. godine Daglas, kao kaplar, bio instruktor u radijskoj školi broj 7 u Južnom Kensingtonu. Verovatno je u to vreme bio smešten negde u blizini, dok je Agnes živela kraj Andovera.

Daglas je bio na dopustu nedelju dana pre Robinovog rođena 10. oktobra i četiri dana posle njega. Međutim, njegov dosije ukazuje na to da se vratio na posao u vreme kada je Robin pronađen napušten u sredu 20. oktobra.

Bio je gotovo sigurno prisutan kada je tada napušteni Robin prijavljen kao Brajan Džons. Bio je na dopustu od 5. do 7. novembra. Beba Brajan prijavljen je 6. novembra.

Loren i Robin znaju da im ponestaje novih pravaca istrage. Oni čekaju da se otvori drugi dosije usvajanja, ali Robin ne veruje da će on otkriti tajnu zašto je napušten.

Oni misle da bi teorija Džulije Bel da je nezvanično usvajanje pošlo po zlu mogla biti tačna. Međutim, oni ne isključuju mogućnost da je Daglas namerno ostavio bebu kod BBC-ja, istovremeno rekavši prijateljima i porodici da je beba usvojena. Teško je biti siguran u to.

Ali Lorejn i Robin su makar pronašli neke odgovore.

„Mnogo znači kad otkrijete koje je pravo ime mog oca i kad je tačno rođen“, kaže Lorejn.

Ispostavlja se da je Robin proslavljao rođendan četiri dana ranije, 6. oktobra. To je datum kada su zvaničnici pretpostavili da se on rodio, kada je pronađen 1943. godine. Njegova krštenica pokazuje da je zapravo rođen 10. oktobra.

Robin još nije odlučio koji rođendan da slavi u budućnosti, ali nema nameru da ime menja u Brajan Daglas Džons.

Što se tiče njegove nacionalnosti, navikava se na ideju da nije Englez, kao što je oduvek mislio, već pola Škot, a pola Kanađanin.

„Drago mi je što smo pošli ovim putem“, kaže on.

„Fascinantno je šta je sve Lorejn uradila metodom pokušaja i pogrešaka. Ali ima stvari koje nikad zasigurno neću znati o svojoj prošlosti.“

Porodične slike posredstvom Robina Kinga i Lorejn Bol.