„Podvig“ star 50 godina: Izbacili ga sa obuke, pa im ukrao avion i pobegao

BBC novinarka Ema Džejn Kirbi je dve godine istraživala priču o naredniku Polu Mejeru, nostalgičnom američkom mehaničaru koji je ukrao avion iz američke vojne baze u Engleskoj 1969. kako bi odleteo kući i vratio se ženi u Virdžiniju.

Onda je javio Teo van Ajk, Holanđanin koji tvrdi da je i on ukrao avion dok je služio vojsku. Ali je ceo podvig i preživeo.

Mala kuća Tea van Ajka u Somersetu prava je riznica. Lutke veštice na malim metlama vise sa plafona sobe u kojoj prima goste, porodica keramičkih mačaka znatiželjno gleda naniže s visokih polica, a dve lobanje keze vam se sa kredenca.

Ali predmeti koji očaravaju više od svih leže raširen na Van Ajkovom stočiću za kafu – isečci iz holandskih novina iz 1964, čiji zapanjujući naslovi izveštavaju o nepodopštini mladog mornara koji je ukrao avion s elisom Gruman Treker iz vojne baze na Malti i odleteo njime u Bengazi, u Libiji.

„To sam ja!“, smeje se Van Ajk, koji je sada sedi sedamdesetšestogodišnjak. „Ja sam na toj slici, imao sam samo 21 godinu!“

• Zašto se srušio avion u Etiopiji
• Boing 737 pao kod Havane
• Nesreća u Moskvi: Sumnja se na grešku pilota

Njegova žena mi pruža šolju kafe i odmahuje glavom glumeći očajanje dok mi on pripoveda svoje priče.

„Arogantni čovečuljku!“, šali se ona, preteći mu prstom. „Dobro je što te nisam tada poznavala.“

Teo van Ajk je u to vreme bio tek mladić koji sanja o letenju. Zapravo, sanjario je o letenju još od svoje sedme godine. Priznaje da nije bio baš najbolji đak na svetu i plašio se da nikad neće imati prosek ocena dovoljan da postane pilot vojnog vazduhoplovstva.

Ali onda je čuo za caku u holandskoj mornarici koja kaže da mladić može da se prijavi kao električar na obuci, pa da, ako se pokaže dobrim, može interno da se prijavi na mornarički kurs za pilota. Sa svojih devetnaest godina i prepun optimizma, Van Ajk nije oklevao. Istog trena se prijavio za osmogodišnje služenje.

On sa stočića za kafu uzima crnobelu fotografiju sebe u kokpitu malog aviona i predaje mi je. Ispod teške, tamne kacige vidim dečačko lice ispunjeno osmehom koji zrači apsolutnim uživanjem, nestrpljivo da završi s poziranjem kako bi moglo da uzleti.

„O, lepo je to počelo“, potvrđuje on, na moj komentar da na toj staroj slici deluje uzbuđeno. „Bio sam odabran za pilota i bio sam oduševljen.“

Ali početkom 1964, posle četrdesetak časova letenja koje je ponosito pribeležio u svoj letački dnevnik, veseli mladić po imenu Van Ajk je otišao na zabavu u kasarni u Holandiji i prilično se napio. Njegov nadređeni oficir je takođe prisustvovao toj zabavi i nije bio u nimalo boljem stanju.

Predložio je Van Ajku da iskreno porazgovaraju o kvalitetu programa za obuku pilota (koji su uglavnom vodili belgijski piloti i pripadnici holandske mornarice) i zamolio je Van Ajka da bude iskren. Uveravao ga je da je razgovor nezvaničan.

I tako je, možda naivno, dvadesetjednogodišnji Van Ajk nastupio iskreno. Insistirao je na tome da mu je potrebna obuka na pravom avionu, uništitelju podmornica Gruman Trekeru, koji bi trebalo postaviti na mornaričke nosače avona, a ne na školskim dvomotorcima u kojima su ih obučavali Belgijanci.

Avioni na kojima su se učili (Teo se smušeno nasmešio prisetivši se svojih reči) bili su „iskreno rečeno, đubre“.

Do tog trenutka Van Ajk je imao besprekoran letački dosije, ali već sledećeg dana posle zabave video je da se na njegovom izveštaju nalazi narandžasta oznaka za upozorenje, što je značilo da postoji pretnja da ga obore.

Razbesnevši se zbog nepravde, dok je čekao instruktora u učionici, napisao je na tabli nešto nabusito o sporosti programa za obuku.

Zbog toga je vikend proveo zatvoren u kasarni, ali videvši da je ugaona lajsna na podu razlabavljena, upotrebio ju je da smakne rezu s vrata ćelije i pobegne. Čim je otkriveno da je pobegao, skinuli su ga s letačkog programa.

Nadređeni koji su se divili njegovoj snalažljivosti su ga podsticali da se žali na tu odluku. Ali oficiri su mu slučajno dali da popuni pogrešne formulare.

Kada je tri meseca kasnije konačno dobio odgovor, rečeno mu je da nije sledio ispravnu proceduru i da je sada kasno da se preduzmu dalji koraci. Više nije mogao da se obučava za pilota i morao je da odslužio preostalih šest godina u mornarici kao električar.

„Dolazim iz velike porodice“, kaže Van Ajk, koji je deveti po redu od dvanaest braće i sestara. „I u porodici smo svi znali šta je ispravno, a šta nije. Ovo nije bilo ispravno. Prosto nije bilo fer.“

Depresivan i razočaran, razvejanih snova o letenju, Van Ajk je tražio da ga ražaluju iz mornarice, ali njegov zahtev je uporno odbijan. Stoga je počeo da smišlja način da jednom zasvagda završi sa služenjem.

„Nisam to ispričao ama baš nikome“, govori on uz stidljivi osmeh. „Da sam bilo kome rekao, ne bi mi uspelo.“

Baš kao narednik Pol Mejer, Teo van Ajk je rešio da ukrade avion kako bi se domogao slobode. Pronašao je priručnik za avion Gruman Treker i sakrio ga u svoj ormarić. Dok su njegovi prijatelji izlazili i pili, ili provodili vreme u spavanju, Vaj Ajk je krišom učio. Sprijateljio se sa kvalifikovanim pilotima i ćaskao je s njima o avionskim instrumentima, o radu motora, o poletanjima.

„Oni nisu imali pojma zašto me to zanima!“, tvrdi on kroz kikot. „Ali iz Holandije je ruta bila teška – nisam želeo da završim u Istočnoj Nemačkoj, usred svih tih političkih problema. A onda su jednog dana tražili volontere koji će sa Britanskom mornaricom otići na Maltu, na dvomesečnu vežbu. Pomislio sam da s Malte mogu da odem bilo kuda!“

Na Malti, Van Ajk se motao po aerodromu i razgovarao s avio-mehaničarima, posmatrajući ih kako rade. Rano ujutro i uveče nastavljao je da proučava svoj sad već dobrano raskupusani priručnik. Poslednjeg vikenda pred povratak kući, učtivo je prisustvovao oproštajnoj zabavi u bazi, ali dok su se njegove kolege iz službe predavale iskušenjima besplatnog alkohola, mladi Van Ajk se potrudio da ostane sasvim trezan.

„I tu se moja priča podudara s pričom poručnika Pola Mejera“, kaže on. „Jer sledećeg jutra sam ustao rano i pozajmio bicikl na kom sam dospeo do piste. Narednik Mejer je rekao stražaru da se zove kapetan Epštajn. Ja sam dežurnom stražaru rekao da se zovem Jansen – što je za Holanđane kao Smit za Engleze – tako da nije imao pojma ko sam i pomogao mi je da otvorimo vrata hangara!“

Van Ajk tvrdi da je precizno isplanirao krađu, čak i to da će zaključati stražarev pištolj i bicikl, te ukloniti mikrofone iz telefona u njegovoj kancelariji, kako bi otežao stražaru da pozove pojačanje budu li ga prerano razotkrili.

Vaj Ajkove plave oči blistaju dok se priseća uzbuđenja tog jutra.

„Pokrenem ja tako motor, uključim radio i iz kontrolnog tornja počnu da me ispituju ko sam, šta to radim. Nisam im odgovarao. Zarulao sam pistom i onda…“

Teatralno trlja ruke i pokazuje mi otvorene dlanove, poput mađioničara koji uživa u izvođenju složenog trika nestajanja.

„I onda me… više nije bilo.“

Nije bilo njega, kao ni holandske vojne letelice za uništavanje podmornica po imenu Gruman Treker, opremljene s dva torpeda, koja se kretala ka Severnog Africi.

„Torpeda me jesu malčice brinula“, priznaje Van Ajk. „Ali nisam mario, zato što sam naprosto želeo da odem. Nije bilo šanse da me se mornarica opet dočepa.“

Leteći na visini od 1500 metara iznad Mediterana kako bi uštedeo gorivo, Van Ajk je bio sam-samcijat na nebu.

„Znam kako se osećao narednik Mejer“, kaže on. „Zato što sam se i ja tako osećao. Bilo je to nešto najbolje na svetu; radite nešto za šta svi tvrde da je nemoguće učiniti, i sami ste. Sami ste u toj velikoj mašini i moćniji ste od svih, usamljeni na tom širokom nebu i…“

Odjednom mu glas zamire i ja uviđam da plače.

„Niko vam to ne može oduzeti“, kaže on, boreći se s rečima. „Bilo je veličanstveno, moćno. I dalje to osećam. Bio sam potpnuo siguran da mogu to da izvedem.“

Podsećam Van Ajka da je poručnik Mejer, sedeći u kokpitu i pokušavajući da shvati kuda ide i šta to radi, pozvao ženu preko radija kako bi se umirio. Pitam Van Ajka da li je mislio na svoju porodicu dok je leteo u nepoznato.

„Na majku“, kaže on tiho. „Da, mislio sam na svoju majku. Oko nedelju dana ranije poslao sam joj poklon. Srebrni krst. I ona, moja majka, pretpostavila je da nešto smeram.“

Van Ajk sada s mukom savladava suze i traži kratku pauzu kako bi popio kafu. Zvončići koji vise s plafona nežno se dodiruju na povetarcu koji dopire kroz otvoren prozor i ispunjuju tišinu reskim, kratkim tonovima. Požuteli novinski isečci na stolu lepršaju i povijaju se.

Dvadesetjednogodišnji Teo vaj Ajk je upravljao tim avionom pet i po sati, pitajući se koje je najbezbednije mesto za sletanje. Britanska vojska je još uvek bila prisutna u Tripoliju, pa je, zazirući od nevolja, odleteo do Bengazija, gde je ugledao nekakvu pistu sa tek par kućica sa svake njene strane.

Pista je bila prepuna ovaca, tvrdi on, tako da je morao da načini nekoliko niskih krugova iznad nje kako bi rasterao životinje i raščistio teren. Ponosito se priseća da je sleteo besprekorno, i uživao je u pomisli da će to biti preneto njegovim nadređenim oficirima.

„Pomislio sam: ‘Ako umem ovako lepo da se spustim, momcima iz mornarice mora biti jasno da umem i da letim!“

Podiže dnevnik letenja sa stola i pokazuje mi nažvrljane unose koje je svojeručno upisao u maju 1964. Tu je prkosno pribeležio svoj nedozvoljeni let otetim avionom. Na susednoj stranici neko je precrtao taj unos i napisao odlučnim i srditim rukopisom: „Ne uzimati u razmatranje!“

• Šta predstavlja Slobodna zona kod Predsedništva
• Intervju petkom: Rokenrol pesnik na fudbalskom zadatku

Začudo, prvi čovek koji je istrčao iz jedne od koliba kraj piste bio je Holanđanin, zapanjen – i prilično uzbunjen – time što na svojoj pisti zatiče vojni avion. Iscrpljen, ali i dalje uzbuđen, Van Ajk mu je sve ispričao.

Međutim, dok je iznosio svoje planove za budućnost – otpuštanje iz vojske, nov, civilni život, dobar posao – primetio je da se njegov sunarodnik mršti i počeo da shvata da možda nije baš dokraja osmislio svoj plan. Holanđanin ga je upozorio da se nalazi u velikoj nevolji, te da će, bude li se vratio u Evropu, sigurno završiti u zatvoru.

Poslušavši njegov savet, Van Ajk se predao libijskoj policiji, koja je, po njegovom sećanju, entuzijastično grmela duž piste na motorima Harli Dejvidson, oduševljena time što će pritvoriti jednog holadnskog otimača aviona.

Tvrdeći (opet po savetu sunarodnika) da je pobegao iz Evrope zato što se protivio tamošnjim liberalnim pogledima na homoseksualnost i žene, Van Ajku je ponuđen politički azil i zaštita.

Kada je holandska vojska došla da pokupi odmetnutog regruta – i, naravno, da vrati ukradeni avion – on je odbijao da ih primi. Sada, dok kikoćući se pominje te igre moći, postaje jasno da Van Ajk i dalje uživa u tome što je uspeo da nadigra one vlasti koje su mu uskratile njegove snove.

Posle nedelju dana pregovora sa holandskim ambasadorom Van Ajk je pristao na dogovor. Vratiće se u Holandiju (kao putnik, ne kao pilot) i odslužiće jednogodišnju kaznu u državnom zatvoru zbog dezertiranja. Zauzvrat će biti časno otpušten iz mornarice.

U nekim novinskim člancima na stolu Van Ajk je prikazan u besprekornoj mornaričkoj uniformi, kako stoji ispred suda u Holandiji, bele mornaričke kape navučene nisko na čelo. Na prvi pogled deluje kao mornar za primer – uzoran, uredan i disciplinovan. Ali ako pomnije proučite njegovo lice, videćete iskru neposlušnosti u njegovim očima, možda tek naznaku prezira ne njegovim usnama.

„Dobio sam ono što sam želeo!“, objašnjava Van Ajk. „Želeo sam da se izvučem iz proklete mornarice i to mi je uspelo. Ni danas ne žalim zbog onog što sam učinio.“

Ako prelistate njegov letački dnevnik dalje od neslavne stranice primetićete da je prepun podataka o narednim letovima u njegovoj rodnoj Holandiji ili u Južnoj Africi, gde je proveo dug niz godina. Ovaj put su to sve licencirani, odobreni letovi; kada je izašao iz zatvora, Van Ajk se zvanično registrovao kao pilot privatne avijacije.

„Jedino sam to želeo“, sleže on ramenima. „Samo sam želeo da letim.“

On me vraća na priču o naredniku Mejeru i mom istraživanju uzroka koji su doveli do njegovog pada u Lamanš. On je uveren da je Mejer imao mnogo manje iskustva od njega u korišćenju avionskih instrumetanata, te da je zapravo napravio neku prostu pilotsku grešku, a ne da su ga oborili britanski, američki ili francuski lovci koji su ga jurili.

„Vidite, za mnom su poslali tri aviona“, kaže on. „Ali oni su otišli u pogrešnom pravcu, pa me nisu našli. Ali kasnije sam pričao s pilotima i rečeno im je da samo pokušaju da me navedu da razgovaram s njima preko radija i da ih sledim; ni u jednom trenutku im nije naloženo da me obore – a setićete se da sam ja imao dva torpeda sa sobom.“

Podiže fotografiju sebe u kokpitu sa kacigom na glavi, iz bezbrižnih dana pre nego što su ga izbacili sa pilotske obuke u holandskoj vojsci.

„Ako me danas pitate šta mislim o tome, pitam se: ‘Šta si, kog đavola, to radio, prokleta budalo, otkud ti uopšte tako glupava ideja?“

Dlanom gladi svoju sedu kosu.

„Još uvek ne mogu da verujem da sam to uradio!“

Povetarac se pojačava i zvona za vetar iznad naših glava opet šire izlomljenu melodiju oko sebe. Teo van Ajk me hvata za ruku i zuri u mene divljim, nemirnim očima.

„Ali bilo je to čudesno! O bože, koliko je bilo čudesno!“

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]