Pozorište: Radovan Treći – put komada od diplomskog rada do legendarne predstave

Gustih brkova, sa crnom nakrivljenom beretkom na glavi i od kafe sveže uflekanim peškirom oko vrata, Radovan se obraća ukućanima.

„Ja predlažem da se rudnici kopaju, ne ovako (vertikalno), nego vodoravno, pa kad nešto ne pronađemo, kao što nećemo ni pronaći, onda da tu napravimo metro, normalno.

„A možemo o istom trošku u suprotnom pravcu da pustimo kanalizaciju“, izgovara čuveni lik koga tumači legenda domaćeg glumišta Zoran Radmilović, dok se publika grohotom smeje.

Pola veka kasnije, Beograd još nije dobio metro, pojedini delovi prestonice još nemaju ni kanalizaciju, ali predstava Radovan Treći danas ima legendaran status.

„Predstava je bila svečanost duha, velika radost nas i publike koja je u stvari četvrti čin, bez nje ne bi mogao da bude Radovan„, govori glumica Mira Banjac za BBC na srpskom.

Pored nje i Zorana Radmilovića, u postavi po kojoj publika najviše pamti komad, igrali su i Milutin Butković, Milan Caci Mihailović, Tatjana Beljakova, Maja Čučković i Taško Načić.

Predstava, za koju se neretko tražila karta više, igrana je u beogradskom pozorištu Atelje 212, a režirao ju je čuveni reditelj Ljubomir Muci Draškić po tekstu Dušana Kovačevića.

• Zoran Radmilović – „Bio je na sceni ono što su Brazilci u fudbalu“
• Kako je Dadov stvarao poznate glumce
• Zašto je „Kosa“ mjuzikl u kojem svi pevaju, ali kroz suze

Rađanje i uspon Trećeg

Premijera predstave Radovan Treći odigrana je 30. decembra 1973, u smiraj sezone.

Bio je to diplomski rad Dušana Kovačevića, dramskog pisca i scenariste koji je nešto ranije, u februaru, kao student, debitovao na velikoj sceni Ateljea 212 komadom Maratonci trče počasni krug.

Radovan, „čovek iz zavičaja“, penzionisan je u četrdesetoj, i najveća zabava mu je gledanje serije o Džordžu u stanu u kome živi sa suprugom, njenim ocem i trudnom ćerkom, kao i mnogi Jugosloveni u to doba.

„Inspiracija je bila neprilagodljivost došljaka u velikom gradu“, kaže akademik Dušan Kovačević, za BBC na srpskom.

Migracije iz sela u gradove širom Jugoslavije prethodnih decenija pretvorile su „individualnog, dobrog seljaka u glasačku mašineriju radničke klase“, kaže Kovačević.

Tada je, po njemu, „počelo uništavanje seoskog življa i poljoprivrede“.

„Taj eksperiment pretvaranja čoveka sa sela u građanina doživeo je veliki poraz i to je jedna od priča u Radovanu koji dolazi iz zavičaja“, objašnjava Kovačević.

Idealan tumač takve uloge bio je Zoran Radmilović, sa kojim je Kovačević imao mnogo toga zajedničkog, između ostalog, poreklo – obojica su poticali iz provincije.

Radmilović je u Beograd došao iz rodnog Zaječara na istoku Srbije, dok je Kovačević rođen u mačvanskom selu Mređenovac kod Šapca.

„Naši zavičaji su slični po mentalitetu, broju stanovnika, običajima.

„Kasnije smo, družeći se, pričali razne anegdote i sećali se ranog detinjstva, kako je u naša mala mesta dolazila velika civilizacija u obliku kola, telefona, bioskopa“, seća se akademik.

Evolucija predstave

Pored Radmilovića, u originalnoj postavi igrali su i Maja Čučković (Radovanova supruga Rumenka), Milutin Butković (tast), Mira Banjac (ćerka Katica), Vesna Pećanac (ćerka Georgina), Bora Todorović (Jelenče Vilotić) i Taško Načić (kelner).

Predstava nije bila u potpunosti gotova za premijeru, ali je morala u toj kalendarskoj godina da izađe zbog „dotacija pozorištu“.

„Zoran Radmilović je govorio: ‘pustite me s premijerom, treba mi desetak predstava da se malo rasporedim'“, prepričava glumac Milan Caci Mihailović za BBC na srpskom.

On je manje od dve godine po premijeri „uskočio u predstavu“ umesto Bore Todorovića, koji je igrao Jelenčeta, Radovanovog arhineprijatelja i zarobljenika iz susedne porodice Vilotić.

„Bora nije voleo da igra u predstavama koje nisu uspele. Nije bila završena na neki način“, dodaje Mihailović, koga i danas oslovljavaju po imenu lika koji je tumačio.

Premijera je odigrana posle 28 proba i „nije bog zna kako prošla“, kaže.

Od početnih sat i 45 minuta, predstava se odužila na bezmalo tri sata, predanim radom autora i glumačke trupe, prvenstveno Zoranovim.

„Radmilović kao jedan vrlo ozbiljan čovek, koji se pripremao za predstave kod kuće, kamenčić po kamenčić je brusio, dodavao.

„A mi smo mu zdušno pomagali u svemu tome, što se i vidi na onom snimku“, objašnjava Mihailović.

Jubilarno 250. izvođenje od 27. marta 1983. snimljeno je, navodno, krišom, sa balkona Ateljea 212, jer Radmilović nije voleo kamere u pozorištu.

„Mislim da nema kuće u Srbiji koja nije imala Radovana u kolekciji“, kaže Mihailović.

Nekoliko meseci posle premijere, predstava je postala jedna od najgledanijih u Beogradu.

Do ulaznica teško dolazilo, a kada bi pozorište objavilo repertoar, istog dana bi par stotina ljudi čekalo u redu pred blagajnom, seća se Kovačević.

Mnogi od njih bili su tapkaroši.

„Jednog dana su meni, Zoranu i nekom društvu platili ručak.

„Kad smo pitali zašto plaćaju, rekli su ‘mi smo vaši tapkaroši, zaradili smo na vama'“, smeje se Kovačević.

213. u Ateljeu 212

Te nedelje, dan uoči Nove 1974. u velikoj sali Ateljea 212 bio je i Petronije Ponjavić.

Dvadesetčetvorogodišnji student, „strastveni pozorišni konzument“, kako sebe opisuje, gledao je predstavu „bez regularne ulaznice“, sa stepeništa gde ih je rasporedilo obezbeđenje.

„Nije bilo spektakularnog premijernog sjaja ali, svakako, radosnog iščekivanja i komešanja radoznale publike“, govori Ponjavić, profesor književnosti i jezika u penziji.

Kaže da je „preovladavalo konzervativnije krilo pozorišnih sladokusaca“, dok je u publici bilo i „čistunaca ideološke prakse“, misleći na pripadnike partijskih i državnih službi.

Nije bio „toliko fasciniran“ prikazanim jer je, dodaje, „gledao mnogo bolja ostvarenja na Bitefu“, pozorišnom festivalu koji se u Beogradu organizuje od 1967.

Smetale su mu i „prekomerne psovke i banalni vokabular“ u igri Radmilovića, „koje se do tada nisu slušale sa naših scena i od naših autora“.

A ostale su, smatra Ponjavić, i „zaklonjene glumačke bravure drugih glumaca“.

Po povratku iz vojske ponovo je gledao tada već uigranu predstavu sa „dodatnim psovkama i kalamburima“ Radmilovića.

„Delovalo mi je malo prozaično, nije bilo ni smešno mnogo, jer je kao neko ačenje.

„Jeste da je taj lik neprilagođen, ali upravo odakle ja potičem, potiče i Radovan Treći, pa mi je to malo ličilo na sebe koji nije hteo da bude to – i pronašao sam se“, dodaje Ponjavić.

• Dve decenije od odlaska Miodraga Petrovića Čkalje, simbola domaće komedije
• „Stub teatra“: Dvadeset predstava po kojima ćemo pamtiti Dejana Mijača
• Bekim Fehmiu na ničijoj zemlji

‘Čovek-mačka’ i ‘ražnjići’

Kovačević kaže da je predstava vremenom „dobila neke nove kvalitete“, umnogome zahvaljujući Radmilovićevim improvizacijama koje su „manje-više često dogovarali zajedno“.

„Ako bi se desilo nešto zanimljivo na društveno-političkom planu, onda smo sedeli i pričali kako bi to bilo dobro da se komentariše“, ističe dramaturg.

Za Radmilovića kaže da je „imao neobjašnjiv šarm“, kao i da je bio „jedinstven, osoben i jedan od onih velikih, neponovljivih glumaca“.

Zvao ga je „čovek-mačka“ jer se kretao na sceni „skoro ne dodirujući daske“.

„Ako je na sceni deset glumaca, vi gledate njega.

„To ne može da se nauči i postigne bilo kakvom tehnikom, to se jednostavno rodi, da čovek ima tu harizmu“, ocenjuje Kovačević.

Mira Banjac, koja u predstavi tumači lik Katice, muškobanjaste Radovanove ćerke koja vozi hladnjaču, kaže da je predstava imala tri velika majstora.

„Duško Kovačević sa njegovim tekstom, Muci Draškić kao veliki reditelj i Zoran sa velikom imaginacijom, neponovljiv glumac koji je obuhvatao celu predstavu“, ocenjuje 94-godišnja glumica.

Kod Radmilovića je bilo „sve dobro složeno i smišljeno“.

„On je do kraja predstave ostao Radovan, nije menjao ni lik, ni žanr predstave.

„I to sve ide iz Radovanove glave i u tome je veličina tog glumca“, kaže.

Njoj i drugim kolegama je, dodaje, ostalo samo da „budu tu oko njega i da se kače, kao ražnjići“.

Zagreb i Bata Stojković

Tokom dvanaest godina izvođenja predstave, pratile su je brojne anegdote.

Kada je jednom trebalo da gostuju u Zagrebu, Radmilović se nije pojavio na aerodromu gde je čekala cela postava.

Rečeno im je da pođu, a nadležni će se pobrinuti da glumca, koji nije voleo da putuje „nekako nađu i dovedu“, priča Mihailović.

To se nije dogodilo.

„Jednostavno, nije hteo da ide, negde se zaglavio i nisu ga uhvatili“, objašnjava Caci, autor knjige „Čarobnjak Zoran Radmilović“, četvrtog dela njegovog „Uspomenara“.

Jednom se tokom izvođenja u Ateljeu 212 neočekivano pojavio Danilo Bata Stojković.

Odeven u belu sportsku majicu i bele gaće, ogromnih brkova, glumac je uskočio kroz prozor u sobu, ne računajući na ono što će uslediti.

„Reakcija publike koju je činilo barem 80 odsto onih koji su gledali Radovana bila je tajac, a zamislite tišinu u predstavi gde nisi mogao da se čuješ od smeha, aplauza i kikotanja“, objašnjava Mihailović.

Zatečeni muk je „ošamario“ Stojkovića, koji je „skromno i stidljivo, što je najgore u pozorištu“ izustio tekst.

Radmilović je potom pao u nesvest, šokirani Bata iskočio nazad kroz prozor, a Caci prosuo bokal vode deda Stanislava po Radovanu.

„Otresao je vodu sa lica i rekao mi: ‘Mali, tebi ću bar da ***** mater’, a zatim dodao: ‘jel to bila neka medicinska sestra’. U publici, naravno, haos.

„Pošto ih je pustio da se dobro nasmeju, poentirao je sa: ‘glava joj nije nešto naročito, ali telo kao violina’ – i onda ogroman aplauz“, priseća se Mihailović improvizacije koja je publiku nasmejala do suza.

Prema nekim izvorima, Stojković je u prvoj verziji trebalo da igra Vasilija, rođenog brata dede Stanislava, a zatim i da menja Taška Načića kao kelnera.

‘Miraz pozorišta’

Kultna predstava je poslednji, 299. put, odigrana 9. juna 1985.

„On je iza kulisa, na toj poslednjoj predstavi, padao po meni, potpuno nemoćan čovek, ali tog momenta kad izađe na scenu, on je nešto potpuno drugo i nezamenljivo“, priča Mira Banjac.

Mihailović kaže da su Radmilovića par dana kasnije „odneli bez trunke snage u bolnicu iz koje se nije vratio“.

Preminuo je 21. jula 1985.

Radovan Treći se na scenu Ateljea 212 vratio 5. jula 2005, sa Branimirom Brstinom u glavnoj ulozi, ali je posle 43 izvođenja prestala da se igra, naredne godine u oktobru.

Tekst i predstava žive i u izvođenjima nekih drugih pozorišta.

Dušan Kovačević kaže da je prošle godine imala tri premijere i da se sprema u inostranstvu.

„Mislim da je to jedno veliko nasleđe i miraz pozorišta koje je Zoran ostavio iza sebe.

„Tekst predstave i sada govore mladi ljudi po ulicama, što znači da je to zbilja ostalo u jedan amanet i čast publici“, zaključuje Mira Banjac.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]