Primirje Amerike i Irana: Delimična pobeda Trampa, ali po visokoj ceni

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Zaključivnje, emocije, empatija su gradivne cigle budućih moralnih pravila. Menjajući raspored tih cigli proizilaze različita moralna pravila – različita društva. „Vekovno iskustvo uči nas“, reči su Monteskjeove, „da je svaki čovek koji ima izvesnu vlast sklon tome da je zloupotrebi; u služenju njome on ide dotle dok ne naiđe na neka ograničenja“ . Ograničenja nikada nisu unutrašnja, nego su uvek spoljašnja. JEDNU VLAST UVEK OGRANIČAVA NEKA DRUGA VLAST. Ali u despotskim sistemima nema drugih centara moći – nema ko da „ograniči despotsku vlast“! Zato je ovakva akcije SAD – „kao slon u staklenoj radnji“. Iranci i englezi (ameri i &) su živeli u različitim kulturnim matricama koje su dijametralno suprotne. Iranci su vekovima živeli u – jednocentričnom duštvo – neučenja na greškama tu ne postoji Fideicomis, postoji samo – slabo privatno vlasništvo – koje za sobom ne povlači političku moć. A englezi – višecentrično društvo: kralj, aristokratijea, crkva, gradovi – učenje na grešama. Institucija Fideicommissum – u engleskoj aristokrata bi samo prvorođenom sinu ostavljao imanje i titulu – na taj način se imanje nije smanjivalo, titula se nije gubila, odatle je proizilazila – velika politička moć aristokrata – koje su zato mogle da se suprotstvaljaju kralju. 25 barona su 1215., primorali engleskog kralja da potpiše „Veliku povelju“ koja bitno ograničava kraljevu vlast; ona sadrži „dva osnovna načela, koja i danas, kao i 1215., predstavljaju osnov engleskog ustava i sličnih. Prvo načelo: da u državi postoje izvesni zakoni koji su toliko potrebni kao osnova političke organizacije da ih kralj, ili kako bismo danas rekli vlada, moraju slušati; i drugo, ako vlada odbije da sluša ove zakone, narod ima pravo da je silom na to natera, pa čak i da je zbaci i postavi drugu umesto nje“.