Tinejdžer Dima je izgubio majku, oca, baku i dedu.
Svi su stradali u raketnom napadu na njegovo selo Hroza na severoistoku Ukrajine.
„Ne mogu to do kraja da prihvatim“, kaže ovaj šesnaestogodišnjak za BBC.
„Sada sam ja odgovoran za našu kuću. Najviše mi je žao moje mlađe sestre. Pre nego što se ovo desilo nije volela kad je grlim. Sada želi da me grli sve vreme“, dodaje.
Projektil je 5. oktobra 2023. godine pogodio kafić u Hrozi ubivši 59 ljudi.
- Puna groblja i prazni domovi: Patnja Ukrajinaca ne jenjava
- Ukrajinska deca primorana da napuštaju domove zbog ruske ofanzive
- „Za tri meseca jednom sam videla dete“: Zašto se Ukrajincima oduzimaju deca u zapadnoj Evropi
Najmanje jedan član svake porodice okupio se da prisustvuje sahrani čoveka po imenu Andrej Kozir, koji se prijavio u ukrajinsku vojsku kao dobrovoljac.
Ubijena je petina stanovništva sela, među poginulima su mnogi bili roditelji, tako da je Hroza sada poznata kao selo siročadi.
Napad je bio najsmrtonosniji pojedinačni incident po ukrajinske civile otkako je Rusija započela potpunu invaziju pre dve godine.
Rusija nije direktno prokomentarisala napad, ali njene snage tvrde da su napale vojne ciljeve u regionu, prema ruskim državnim medijima.
Ukrajina kaže da tamo nije bilo vojnih ciljeva.
Izveštaj Ujedinjenih nacija to potkrepljuje.
„Nije bilo nikakvih naznaka prisustva vojnika niti bilo kakvih drugih legitimnih vojnih ciljeva“, piše u njihovom dokumentu.
Pogledajte video o selu Hroza:
Dima je imao normalne tinejdžerske dane pre rata živeći sa roditeljima, družeći se sa prijateljima, često provodeći vreme na telefonu, ponekad se svađajući sa sestrama.
Sada na groblju na obodu sela, on zuri u šarene vence koji prekrivaju sveže iskopane grobove njegovih roditelja, i bake i dede sa očeve strane.
Oni još nemaju nadgrobne ploče, ali imaju drvene krstove sa pričvršćenim fotografijama njihovih nasmejanih lica.
Ovde ima vrlo malo posetilaca.
Dimino selo, u Harkovskoj oblasti Ukrajine, veoma je blizu ruske granice, a oko grada Kupjanska tridesetak kilometara dalje vode se žestoke borbe.
Ističe se cveće u plavo-žutim bojama ukrajinske nacionalne zastave, a tišinu prekidaju samo zvuci eksplozija u daljini.
Skrhani i ožalošćeni, Dima i njegove sestre su se obratili roditeljima njihove majke za pomoć.
„Jako je mnogo ljudi poginulo u napadu. Selo je odjednom ostalo prazno“, objašnjava Dimin 62-godišnji deda Valerij.
„Bol nikada neće biti zaboravljen. Imali smo četiri kovčega u kući. Moj um shvata šta se desilo, ali moje srce još ne može da veruje.“
On mi pokazuje poslednju fotografiju njegove ćerke Olge i njenog muža Anatolija.
„Mnogo su se voleli“, priseća se Valerij.
„Bio je to dobar dom.“
Valerij kaže da se Anatolij jednom našalio da ako umre pre Olge, onda će ga brzo preboleti i preudati se.
„Ali je Olga rekla: ‘Ne, dragi Anatolij, mi ćemo umreti istog dana.’ Bilo je to kao da je mogla da predvidi budućnost“, kaže Valerij, dok trlja oči da bi zadržao suze.
Opisuje događaje posle oktobarskog napada kao „ubrzani horor film“.
Požurio je da pronađe ćerku, ali nije stigao na vreme.
„Njene poslednje reči bile su: ‘Želim da živim'“, rekla mu je žena koja je bila sa Olgom kad je umrla.
Valerij i njegova žena Ljubov usvojili su Dimu, njegovu stariju sestru Darinu koja ima 17 godina i najmlađu sestru Nastju, koja ima 10.
„Moji unuci su morali da ostanu ovde sa mnom. Nisam smeo da dozvolim da se ova porodica raspadne“, kaže on, dodavši da se brinuo jer su deca mogla da završe u sirotištu.
Iako Valerij priznaje da staranje o njegovim unucima nije uvek lako, kaže da se oni uvek nađu jedni drugima u teškim trenucima.
„Dima pomaže oko bašte i čuva porodične svinje. Darina je naučila da kuva, a Nastja je uviđavna i draga“, priča on.
Četrnaestoro dece u selu izgubilo je najmanje jednog roditelja u napadu, a osam je izgubilo oba.
U svim tim slučajevima deca i baka ili druga rodbina su odlučili da se staraju o deci da ne bi bila poslata u sirotište.
Većinu ljudi i dalje proganja ono što se desilo.
„Nikad neću zaboraviti sahrane dok su ova deca stajala tamo u tišini i sama držeći se za ruke“, kaže mi Dijana Nosova, koja živi u komšiluku.
„Srce mi se slomilo.“
Posle napada, neki siročići su odlučili da se presele u bezbedniju oblast, među njima i 14-godišnji Vlad.
On je otišao da živi u zapadnu Ukrajinu sa tetkom, pošto su mu poginuli mama, deda, tetak i osmogodišnji rođak.
„Strašno mi nedostaješ“, kaže on baki Valentini preko video poziva.
„I ti meni“, odgovara ona.
- Kakvo oružje je ubilo više od 50 ljudi u napadu na železničku stanicu u Ukrajini
- Blizu 30 poginulih, među kojima i dete, u napadu na ukrajinski grad pod kontrolom Rusije
- U eksploziji na pijaci u Donjecku stradalo najmanje 25 ljudi
- Stanovnici ruskog Belgoroda: „A gde da se sklonimo od bombi?“
Valentina je odlučila da ostane u selu, uprkos tome što je izgubila većinu porodice u napadu, među njima muža, ćerku, sina i unuka.
Šetam sa 57-godišnjakinjom po selu u kojem je živela čitav život.
Ali sada je sve drugačije.
„Ovo je veoma zastrašujuće mesto“, kaže mi dok prolazimo pored oštećene zgrade koju je pogodio projektil.
„Teško je. Kad znate da su vaša deca ležala ovde na zemlji. Njihova smrt je ovde.“
„Što više vremena prolazi, to se gore osećam. Nemam nikoga. Skoro niko nije preživeo“, dodaje.
Valentina kaže da pronalazi utehu u kućnim ljubimcima – dva psa i mački po imenu Stefan.
Ona kaže da je njen prioritet sada Vlad.
Želi da stekne dobro obrazovanje.
Često priča sa njim preko video poziva i platila mu je da ide na dodatne časove IT-a.
Ali najvažnije od svega želi da Vlad bude bezbedan i kaže da joj je drago da više nije u Harkovskoj oblasti.
Harkov je imao malo predaha od nasilja otkako je rat počeo u februaru 2022. godine.
Oblast, zajedno sa Hrozom, zauzele su ruske snage na početku invazije.
Posle velike kontraofanzive u septembru 2022. godine, Ukrajina je uspela da je povrati.
Ali kako se borbe nastavljaju, region je često na udaru ruskih napada dronovima, bombama i projektilima.
Ukrajinske snage bezbednosti sumnjiče dvoje bivših ukrajinskih stanovnika, koji su prebegli na rusku stranu, da su informisali vojsku o planiranom bdenju u Hrozi.
BBC to ne može da potvrdi, ali Ukrajince su već osuđivali za prenošenje informacija Rusiji u drugim slučajevima, dok su živeli na teritorijama blizu linije fronta prethodno pod okupacijom Moskve.
U Diminoj kući, njegova starija sestra je okačila na zid fotografije pokojnih najmilijih.
Dok pokušavaju ponovo da izgrade živote, njihov deda Valerij razmišlja pozitivno.
„Sve je u redu“, kaže on.
Možda su to pusti snovi, budući da kraj rata nije na vidiku, a Rusija gomila još snaga u obližnjem Kupjansku.
Ali uprkos svemu što se dogodilo ovde, Valerij insistira na tome da ostane optimističan.
„Kad vidim da su moji unuci dobro, da se smeše, osećam olakšanje.
„Dok god ste živi, treba da gajite nadu“, kaže on.
Dodatno izveštavanje: Dmitro Vlasov i Helen Devlin
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
