Skoro dve godine od početka ruske invazije na Ukrajinu, Fergal Kin se vraća na železničku stanicu u Lavovu, gde je u februaru i martu 2022. godine svedočio najvećoj izbegličkoj krizi u Evropi od Drugog svetskog rata.
Kroz priče dvoje ljudi sagledava kako rat, koji uskoro ulazi u treću godinu, utiče na narod Ukrajine.
Čuli smo krike u daljini.
Dopirali su do nas kroz redove mrtvih, iznad iskopanih, još nepopunjenih raka, i kroz redove pobodenih zastava u znak sećanja na pale, koje su se vijorile na ledenom vetru.
Vojno groblje u Lavovu je mesto gde se često čuju prigušeni jecaji i molitve koje se tiho izgovaraju.
- Kako ruski rat menja detinjstvo u Ukrajini
- Ukrajinski civili „nestaju“ u ruskim zatvorima
- Tajna grupa špijunira Ruse na okupiranom Krimu
Ali ovog zimskog jutra zvuk je bio glasan bes.
Oko 90 metara dalje, sredovečni čovek u vojnoj maskirnoj uniformi hodao je između redova grobova.
Zastao je i podigao ruke ka nebu, uzviknuvši: „Smrt neprijatelju“.
Nastavio je da hoda, ali je nakon nekoliko koraka ponovo počeo da vrišti.
Bez reči.
Ispušptao je samo mučni urlik koji je postepeno jenjavao kako se udaljavao.
U blizini su majka i kćerka stavljale cveće na grob mladića, sina, brata.
Čule su buku, ali se nisu obazirale, kao da su dve godine rata i hiljade mrtvih normalno stanje.
Sahrane poginulih u ratu su u Lavovu skoro svakodnevne.
Kovčezi se prvo odnose u Jezuitsku crkvu posvećenu Svetim apostolima Petru i Pavlu, gde sam prisustvovao prvim sahranama posle ruske invazije u februaru 2022. godine.
Tada je bilo prisutno snažno osećanje da je rat borba za nacionalni opstanak.
Grad Lavov bio je poprište najveće izbegličke krize u Evropi od Drugog svetskog rata.
Više od deset miliona Ukrajinaca je napustilo njihove domove, a železnička stanica u Lavovu bila je prepuna izbeglica koji su bežali na zapad.
Priče o zverstvima koja su počinjena u mestima kao što su Buča i Mariupolj stizale su svakim izbegličkim vozom.
Dramatični prizori privukli su pažnju sveta.
Ljudi su se borili da uđu u vozove.
Starce i bolesne su do perona vozili u invalidskim kolicima uz krcate stepenice.
Neprestano su se čuli dečji plač, uznemireni glasovi, zvižduci vozova koji dolaze i odlaze, i sirene za vazdušni napad da podsete ljude da smrt može doći u svakom trenutku.
Vratiti se u Lavov znači doći na železničku stanicu koja se prilagodila ratu.
Na petoj platformi, odavno više nema gomile izbeglica.
Nema ni armija medicinskog osoblja dobrovoljaca i redara, kuvara i muzičara, čija ljubaznost je pomogla da se ublaži strah koji su mnogi osećali.
Sada su tu mladići i devojake koji na hladnoći čekaju vozove da ih odvedu na istok, na front.
I porodice koje iz inostranstva dolaze u kratke posete voljenima koji još uvek žive u Ukrajini.
Već dve godine rat stanuje u železničkoj stanici u Lavovu i poput tvrdoglavog godišnjeg doba nikako da ode.
Postoji umor. I posvuda, priče o tome šta je izgubljeno.
Jednu od njih priča Nataša Ambarova, koja je bila glavna doktorka ambulante hitne pomoći na stanici.
Upoznali smo se na vrhuncu izbegličke krize, kada je vodila tim lekara, medicinskih sestara i volontera, koji su bez prestanka jurili dugim, prepunim hodnicima da stignu gde god je pomoć bila potrebna.
Uz sve to, imala je porodičnih problema.
Nataša je ruskog porekla, a njeni rođaci koji žive u Moskvi podržavali su rat ruskog predsednika Vladimira Putina.
Nataša je izgubila svaki kontakt sa njenom porodicom u Rusiji.
„Za mene, ti ljudi više ne postoje.
„Nikada neće reći ne i ćutaće kao robovi“.
Nataša predaje medicinu na Univerzitetu u Lavovu, i svesna je da njeni studenti mogu da budu regrutovani u vojsku.
Nekoliko zaposlenih na univerzitetu je poginulo.
Njena osećanja prema Rusiji su se još više učvrstila.
Opisuje vazdušne napade na Lavov i kako su njenu decu probudila vrata koja su od siline eksplozije izletela iz štoka.
Sada ova doktorka, majka desetogodišnjeg dečaka i trogodišnje devojčice, želi da se bori na frontu.
Žena koja leči ljude sada želi da bude snajperistkinja.
„Volim da pucam iz različitog oružja.
„Bila bih dobra snajperistkinja“, kaže ona.
Kada sam je upitao kako je neko čija je misija da leči ljude spreman da ubije, odgovorila je: „To je moj rat… Ubiću bilo koga da bi moja deca bila bezbedna.
„Ovo je pitanje opstanka. Borim se za moju zemlju“.
Rat utiče na psihu Ukrajinaca na mnogo različitih načina.
Posle toliko patnje, trauma je sveprisutna i izražava se na različite načine.
Ali to nije izbrisalo duh dobrote koji je bio tako očigledan pre dve godine.
U vozu za Kijev, srećem niskog zdepastog čoveka prijatnog osmeha.
Volodimir Mojsi je izgubio ruku u saobraćajnoj nezgodi pre nekoliko godina, pa je sada vojni kapelan.
Ali, takođe raznosi poklone i slatkiše deci koja žive u blizini borbenih dejstava.
Pre ruske invazije na Ukrajinu, on i njegova supruga bili su hranitelji deci iz razorenih porodica, a sada su i deci raseljenoj zbog rata.
Kada je počeo rat, jedno od dece kojima je bio hranitelj, Andrij, želeo je da se vrati u njegovo rodno selo da se brine o majci, koja je alkoholičarka i sa kojom je imao problematičan odnos.
Volodimir mi pokazuje crno-belu sliku koju je Andrij fotografisao na porodičnoj večeri pre rata.
Čečenske jedinice pod komandom najvećeg Putinovog saveznika Ramzana Kadirova zauzele su selo.
„[Iako je alkoholičarka] ipak je njegova majka.
„I on je otišao i organizovao malu grupu ljudi u selu da se bore protiv Kadirovaca.
Ali, nažalost, posle nekog vremena su saznali da je ubijen.
„Upucali su ga i telo su bacili u polje“, kaže on.
Volodimir putuje 816 kilometara na jug, do Krivog Roga, a odatle sa njegovim prijateljem Oleksandrom još tri sata do Hersona, grada koji su Ukrajinci ponovo preuzeli od Rusa u novembru 2022.
Zajedno sa Oleksandrom će deliti poklone u selima na liniji fronta.
U pratnji snimatelja BBC-ija, staju na vetrovitoj autobuskoj stanici u seoskom području, gde se okupila grupa od oko 20 majki i dece.
Postoji opasnost od ruskog granatiranja.
Mogu pasti u bilo kom trenutku.
Ipak, ljudi ne napuštaju njihove domove.
Ako odete, kada ćete se vratiti?
Da li ćete se ikada vratiti?
Jedna od majki, Larisa Šklijar, organizuje sastanke sa Volodimirom i Oleksandrom.
Ona odlučno odbija da napusti dom ili da skloni njenu decu negde na sigurno.
„Neko je doneo zakon da moramo da evakuišemo decu, jer je naše selo u crvenoj zoni“, kaže Larisa.
„Ali kada ih pitam: „Hoćete li vi biti odgovorni za moju decu, ako ja to uradim?“, kažu da neće.
„Ja moju nisam evakuisala.
„Ja sam njihova majka i odgovorna sam za njih.
„Kada nam dođu Oleksandar i Volodimir, to je praznik za nas i decu.“
Devojčica uzrasta oko 10 godina, Lera Verizon, prilazi Volodimiru, koji joj daje paket.
Ona počinje da objašnjava šta se dogodilo kada su Rusi napali njenu školu.
„Bila su tri vazdušna udara na nas.
„Nismo znali šta da radimo. Uplašila sam se.
„Prozor je uništen u učionici u kojoj je bila moja sestra.
Dok izgovara poslednje reči, Lera počinje da plače.
Okreće se i majka Ola je grli i miluje po glavi.
„Dobro je, mila moja.
„Biće sve u redu“, kaže majka.
Volodimir mora da krene.
Ima još sela do kojih treba stići pre no što padne noć, i još mnogo posla.
„Znate, odavno sam prestao da pokušavam da razumem ovaj rat.
„Oduzima ceo život i čak životu oduzima svrhu, oduzima najvažnije vreme koje dete može da doživi“, kaže Volodimir.
Rat ulazi u treću godinu, a ovaj dobrodušni vojni kapelan pokušava da stvori malo normalnosti za decu, mesto „gde mogu ponovo da sanjaju“.
Dodatno izveštavanje Rostik Kjubik i Alis Doja
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
