Sofija, Julija i Alesija, tri školske drugarice iz Nikolajeva u Ukrajini, imale su 16 godina kad je izbio rat.
Bile su obične tinejdžerke koje su se radovale što će prespavati jedna kod druge i ići na izlete na plažu blizu njihovog rodnog grada.
Međutim, posle 24. februara 2022. godine, devojke i njihove porodice su se raspršile po čitavoj Evropi.
Dve godine su ostajale u kontaktu gotovo isključivo onlajn, koristeći društvene mreže Telegram i Snepčet.
„Mnoge od nas se osećaju opterećeno gubitkom prijatelja i nemogućnošću da provedu vreme sa njima“, kaže Julija.
- Kako ruski rat menja detinjstvo u Ukrajini
- Hroza, ukrajinsko selo siročadi
- „Žao mi je svakog izgubljenog života“: Kako su dve godine rata promenile Rusiju
Uspele su da se ponovo okupe prošlog leta, u njihovom izbombardovanom rodnom gradu za proslavu maturske večeri.
Sada su njihove priče, kao i priče drugih Ukrajinki, postale deo izložbe fotografija u Londonu.
Kad su pobegle iz Ukrajine, tinejdžerke su se nadale da će to biti privremeno.
Julija kaže da su mislile da će „sve potrajati svega nekoliko meseci“ i da će se vratiti u Ukrajinu.
Ona se prvobitno preselila sa majkom, dedom i bakom u Bugarsku, gde im je prijatelj ustupio vikendicu.
Kasnije su se preselili u Poljsku.
Alesijino putovanje je bilo još intenzivnije.
Provela nedelje putujući autobusom i vozom, odsedajući u šatorima i hostelima, prebacivši se iz Rumunije u Švajcarsku, a potom u Francusku i Španiju, da bi na kraju stigla u Krakov, u Poljskoj, u maju 2022. godine.
Čitavo iskustvo „nije bilo toliko fizički stresno koliko emocionalno“, kaže Alesija.
Sa njenom majkom, 13-godišnjim bratom, 17-godišnjim rođakom i tetkom, uselili su se u jednu jedinu sobu u spavaonici.
Deca su se školovala onlajn sa svojih kreveta na sprat, kod nastavnika koji su ostali u Nikolajevu.
Kad je Sofija napustila Ukrajinu, prvo je prešla u Katovice, u Poljskoj.
Putovanje je trajalo nekoliko dana.
„Nije bilo gde da se odsedne da bi se prespavalo, moja majka nije spavala tri dana, nije bilo hrane na benzinskim pumpama.“
Njih sedmoro, uključujući majku i rođaku, živeli su u jednoj spavaćoj sobi.
„Bilo je stvarno teško.“
Sofija je volela ples i muziku.
Vežbala bi na javnom klaviru na otvorenom na ulicama Katovica.
„Nisam ga imala kod kuće. Ja sam zaista veoma ekstrovertna osoba, tako da je to bilo sjajno.“
Porodica se u međuvremenu preselila u Švajcarsku, gde ona uči 10 predmeta u prestižnoj školi.
- „Ne možete da uništite naš san“: Ukrajina obeležila dve godine od početka rata, skup i u Beogradu
- Seks posle rata: ukrajinski veterani uče da vole
Njen otac je umro od kovida tokom pandemije.
Alesija i Julija su morale da ostave očeve za sobom u Ukrajini zato što muškarci stariji od 18 godina ne smeju da emigriraju iz zemlje.
Alesija i njen otac su se ponovo sreli kad se porodica vratila u Ukrajinu krajem 2022. godine.
Šest meseci od početka rata, njena majka i tetka su otkrile da ih posao spremačica po hotelima u Poljskoj ne plaća dovoljno da pokriju stanarinu i druge troškove.
Tinejdžerski snovi
Fotografkinja Poli Brejden je pratila iskustva porodica više od dve godine i ispričaće njihove priče na izložbi „Napuštanje Ukrajine“ u muzeju Faundling u Londonu.
Nakon što je gledala izveštaje iz Ukrajine o muškarcima koji odlaze u rat i sa čim se tamo suočavaju, smatrala je da je „veoma važno videti i šta rade žene i šta se sve dešava izvan Ukrajine“, kaže ona.
I zato je pratila mlade ljude dok su gradili nove živote da bi saznala „kako je to za njih“.
Oni su morali brzo da odrastu.
Sofija kaže: „Veoma brzo smo prestale da budemo tinejdžerke i morale smo da započnemo živote kao odrasle osobe“.
Alesija kaže da im je „tinejdžerski san“, onaj koji viđate „po američkim filmovima“, bio oduzet.
„Ponekad sam imala veoma teške nervne slomove… Nije bilo fer da ja ne mogu da uživam u životu na isti način na koji to mogu ljudi mog godišta u drugim zemljama.“
Julija kaže da se „osećala veoma izolovano, pogotovo zato što su svi ostali na svetu živeli normalno svoje živote kao da se ništa nije desilo.“
Ali nijedna od devojaka ne deluje kao da sažaljeva sebe.
Kao što Sofija kaže: „Nije samo nama teško.“
Alesija dodaje: „Mi ponekad moramo samo da prihvatimo stvari koje ne možemo da promenimo.“
Sa školskim prijateljicama raspršenim na sve strane, prošle godine su počele da razgovaraju o tome da žele da imaju proslavu maturske večeri kad se završi njihovo ukrajinsko školovanje.
„Jako je dugo naša grupa prijateljica bila razdvojena, naše čitavo odeljenje je bilo razdvojeno“, kaže Julija.
„I zato nam je videti nas sve na okupu, skoro sve, bilo jako važno.“
„Sve smo se osećale prelepo“
Sofija je počela da planira šta će obući.
„Ako želite da nabavite haljinu za matursko u Švajcarskoj ili Italiji, ona je veoma skupa.“
Ona i njena majka su odlučile da bi „bilo jeftinije otići u Ukrajinu“.
I zato, posle škole jednog petka, Sofija je pošla na 20-časovno putovanje autobusom do Lavova, u zapadnoj Ukrajini.
Pronašla je zlatnu haljinu koja je bila „stvarno savršena“, kupila je i pošla na dugo putovanje nazad u Švajcarsku.
Proslava maturske večeri nije mogla biti održana u njihovoj školi, koja je bila bombardovana.
Umesto toga su iznajmile lokalnu salu.
Bombe su padale po Nikolajevu nekoliko dana pre maturske večeri, što je odluku da se vrate otežalo jer su bile „pomalo uplašene“, kaže Sofija.
Ali dvadesetak tinejdžerki se vratilo za matursko veče, putujući iz novih domova u Velikoj Britaniji, Austriji, Poljskoj, Nemačkoj, Belgiji i Švajcarskoj.
Došle su da plešu, provedu se i pokušaju da samo na jedno veče budu normalne tinejdžerke.
„Bilo je zapravo mnogo posebnije nego da ste bili samo obična tinejdžerka, zato što je matursko veče prilično posebna prilika u svačijem životu“, kaže Julija.
„Sve smo se osećale prelepo i bilo je na neki način magično.“
- Ukrajinska deca primorana da napuštaju domove zbog ruske ofanzive
- Beg od mobilizacije u Ukrajini: Preplivavanje opasnih reka ili lažna lekarska izuzeća
Trebalo joj je dva dana da stigne u Nikolajev iz Poljske.
„Bila sam veoma uzbuđena.“
Ona je takođe imala priliku da vidi oca prvi put otkako je napustila Ukrajinu.
Sofijina majka je vozila tri dana da bi ih dovezla kući spavajući kraj puta kad god bi se osećala umorno.
Svi su razumeli zašto je to toliko važno.
„Rat nije bio planiran i zato su se naši životi samo zaustavili u jednom trenutku“, kaže Sofija.
„Mislim da je bilo veoma važno da dobijemo pravu završnicu naših školskih života, naših tinejdžerskih života.“
Bilo je to emotivno veče, kaže Alesija.
„Naročito pred kraj, kad smo morali da se oprostimo jedna sa drugom i shvatimo da se ponovo nećemo videti dugo vremena.“
Ali jedne večeri su pile punč („blago alkoholni“ i „veoma ukusan“, kaže Julija), plesale i pevale uz Maneskin (Alesijin „omiljeni bend“), slušale govore i, dok je sunce počelo da izlazi u jutarnjim satima, krenule u šetnju.
„Ujutro smo sve bile tužne“, kaže Sofija, „zato što je to bio potpuni kraj školskog života.“
Izložba Poli Brejden „Napuštanje Ukrajine“ održava se u muzeju Faundling u Londonu od 15. marta.
Pogledajte video: Virtuelno putovanje kroz razrušene ukrajinske gradove
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
