spomenik ruske slave

BBC/Konstantin Novaković
Spomenik ruske slave na Novom groblju u Beogradu podignut je 1935. godine u čast poslednjeg ruskog cara Nikolaja Drugog Romanova i ruskih vojnika koji su se borili u Prvom svetskom ratu

Pod mermernom pločom u jedinoj ruskoj pravoslavnoj crkvi u Beogradu, leži general Petar Nikolajevič Vrangel, poznat po nadimku Crni baron, glavni komandant ruske carske vojske.

„Gledajući u noge, korakom odsečnim, hodao je Vrangel, u crnoj kozačkoj uniformi“, opisao ga je ruski pesnik Vladimir Majakovski uoči poraza Bele armije u borbama protiv boljševika posle Oktobarske revolucije.

Pre više od 100 godina, Crni baron otisnuo se na Crno more sa Krima, jednog od poslednjih uporišta monarhista posle pada Carevine Rusije.

U Beogradu je postao nezvanični vođa četrdesetak hiljada emigranata koji su bežali od odmazde komunističke vlasti Sovjetskog Saveza, države u nastajanju na istoku Evrope.

„Teritoriju bivše carske Rusije napuštali su predstavnici raznih nacionalnosti – Rusi, Gruzini, Jermeni, kao i pripadnici nekoliko belogardejskih formacija, koje su imale međusobna ideološka neslaganja.

„To društvo, većinom slobodarsko i ateističko, u emigraciji se okrenulo upravo crkvi, jer je to bila zgodna podloga za ujedinjavanje ljudi različitih političkih stavova, koji su se iz istog razloga našli u Srbiji“, kaže istoričar Aleksej Timofejev sa beogradskog Instituta za noviju istoriju za BBC na srpskom.

U tadašnjoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca (SHS) imali su „jedinstven položaj“.

Bilo im je dozvoljeno da osnuju vojni savez, organizuju školovanje po sopstvenom programu i vode crkvu.

grob generala vrangela

BBC/Konstantin Novaković
Grob generala Vrangela u Hramu Svete Trojice na Tašmajdanu, koji je pod patronatom Ruske pravoslavne crkve

Bela armija, Crni baron i dolazak u Beograd

Uspeh Oktobarske revolucije 1917. bio je tek početak borbe boljševika da dođu na vlast.

U zemlji se razbukao građanski rat – borilo se za ideologiju, ali i za delove teritorije današnje Ukrajine i Belorusije.

Početak tog rata poklopio se sa krajem Prvog svetskog rata 1918, u kojem je Vrangel napredovao do čina generala.

Posle četiri godine ratnog iskustva i preležanog tifusa, pretendovao je da dođe na čelo Oružanih snaga Rusija-Jug, jedne od najvećih beloarmejskih formacija.

Kada je 1920. glavni komandant Anton Denikin bio prinuđen da se povuče, Vrangel je preuzeo glavnu reč.

Samo nekoliko meseci kasnije, boljševici su uspeli da ga potisnu sa Krima, poluostrva koje danas pripada Ukrajini, ali ga je Rusija anektirala 2014.

Kako će se ispostaviti, bio je to definitivni poraz.

spomenik ruske slave

BBC/Konstantin Novaković
„Za veru, cara i otadžbinu“, piše na Spomeniku ruske slave

Francuska, saveznica Carevine Rusije u Prvom svetskom ratu, staje na stranu beloarmejaca.

„Francuzi preuzimaju odgovornost da smeste bivše saborce, a odlučuju da ih rasporede u nekadašnje vojne logore iz Prvog svetskog rata“, objašnjava Irina Anastasijević, profesorka Filološkog fakulteta u Beogradu.

Tako su se ruski vojnici našli u Turskoj i Tunisu, zemljama pod upravom francuske administracije.

„Francuska nije želela da primi rusku carsku vojsku na teritoriju Evrope i tražila je da se rasformira“, kaže Anastasijević.

Međutim, za generala Vrangela to nije bilo prihvatljivo, dodaje.

Vrata im je 1922. otvorila Kraljevina SHS, na čelu sa kraljem Aleksandrom Prvim Karađorđevićem i predsednikom vlade Nikolom Pašićem.

„Prijem stranih vojnika na teritoriju države bio je velika politička avantura – hrabrost ili ludost, kako se uzme“, smatra Anastasijević.

spomenik ruske slave

BBC/Konstantin Novaković
Spomenik ruske slave – detalj

Bela armija je na kraju ipak morala da se demilitarizuje, pojašnjava Timofejev.

Vrangel 1924. u Sremskim Karlovcima osniva Ruski opštevojni savez (ROVS), koji je postao najmasovnija vojna organizacija bele emigracije.

„Zagovarali su oružanu borbu sa boljševicima, pa su ih u inostranstvu pronalazili sovjetski obaveštajci, kidnapovali ih i ubijali“, kaže istoričar.

Kako dodaje, dokazi o tome pojavili tek devedesetih godina prošlog veka, kada su istraživači dobili pristup delu arhiva KGB-a.

U želji da opravda boravak pripadnika ROVS-a, jugoslovensko rukovodstvo ih šalje na rad.

Angažovani su na raznim infrastrukturnim projektima, a naročito na izgradnji puteva.

„Danas, kada putujemo prema Crnoj Gori, Kosovu i Severnoj Makedoniji, koristimo puteve koje su trasirali ruski vojnici“, dodaje profesorka.


Ko je bio general Vrangel?

  • Ruski plemić nemačkog porekla
  • Živeo je od 1878. do 1928. godine
  • Učesnik Rusko-japanskog rata, Prvog svetskog rata i Ruskog građanskog rata
  • Poražen od boljševika, 1922. godine seli se u Beograd
  • Osniva Ruski opštevojni savez 1924. u Sremskim Karlovcima, najveću vojnu organizaciju bele emigracije
  • Godinu dana pred smrt, sa porodicom se seli iz Beograda u Brisel, gde radi kao inženjer
  • Po sopstvenoj želji sahranjen je u Beogradu, u Crkvi Svete Trojice na Tašmajdanu

Izvor: General Vrangel, Harold Vilijams


Iako je ROVS bio velika i uticajna organizacija, on nije mogao da ujedini sve ruske emigrante pod jednim krovom.

U njega su, ipak, mogla da stupe samo vojna lica, ističe Timofejev.

„Tu ulogu uspela je da ostvari jedino crkva – bila je najveći zajednički imenilac čitave ruske emigracije, i to ne samo na prostoru Srbije, nego i šire“, kaže istoričar.

spomenik braniocima beograda

BBC/Konstantin Novaković
Na Novom groblju nalazi se i Spomen-kosturnica branilaca Beograda 1914—1918, osmislio ju je arhitekta Roman Verhovski, ruski emigrant

Ruska pravoslavna crkva u egzilu

Komunističke vlasti u Moskvi progonile su Rusku pravoslavnu crkvu (RPC).

Zato su se tridesetih godina prošlog veka u Sremskim Karlovcima, nadomak Novog Sada u Vojvodini, istovremeno našla dva pravoslavna poglavara.

Patrijaršijski dvor, sedište srpskog patrijarha Varnave, pružio je utočište ruskom mitropolitu Antoniju Hrapovickom.

Hrapovicki je bio poglavar Ruske zagranične pravoslavne crkve – produžene ruke RPC-a.

„Zbog progona u sovjetskoj Rusiji, smatralo se da patrijarh ne može samostalno da odlučuje“, kaže istoričar Timofejev.

„Tako dolazi do osnivanja Ruske zagranične crkve, koja postaje pravna naslednica RPC, a odlučivanje povereno mitropolitima“.

liturgija

BBC/Konstantin Novaković
Vernici tokom liturgije u ruskoj crkvi na Tašmajdanu

U inostranstvu, crkva je imala dva evropska sedišta – u Sremskim Karlovcima i Parizu, dodaje.

Već u prvoj deceniji egzila došlo je do raskola.

Mitropolit Evlogije, koji je stolovao u Francuskoj, odmetnuo se 1931. od Moskovske patrijaršije i priklonio Carigradskoj.

RPC se u potpunosti oslonila na mitropolita Antonija Hrapovickog, koji je postao jedini priznati poglavar Ruske zagranične crkve.

„Pod njegovom upravom bile su sve ruske eparhije, od Japana i Mandžurije, do Sjedinjenih Američkih Država“, kaže Timofejev.

iverska kapela

BBC/Konstantin Novaković
Iverska kapela na takozvanoj ruskoj parceli na Novom groblju izgrađena je 1933. godine, a u njoj je sahranjen mitropolit Hrapovicki

Službe su se prvo održavale u zgradi na Tašmajdanu.

„To je zapravo bila mrtvačnica“, kaže Anastasijević.

Na tom mestu, kasnije je izgrađena Crkva Svete Trojice, koja je i danas pod okriljem RPC.

ruska crkva na tasmajdanu

Irina Anastasijević/privatna arhiva
Osveštanje temelja ruske crkve Svete Trojice na Tašmajdanu oko 1924. godine. U beloj zgradi nalazila se mrtvačnica

Od 1919. do početka tridesetih godina, oko kapele se spontano formiralo rusko groblje.

„Jednostavno, crkva ih je tu sahranjivala, a ti ostaci su tridesetih godina prebačeni na Novo groblje“, kaže Anastasijević.

Ali nisu samo pravoslavni ruski emigranti dobili pravo na održavanje bogosluženja i izgradnju verskih objekata.

Sa pravoslavcima, u Beograd su došli i budisti.

Bili su to Kalmici – narod mongolskog porekla sa juga današnje Rusije, koji je do pada monarhije bio pod patronatom cara.

Oni su se naselili u Malom Mokrom Lugu, beogradskom naselju, i izgradili budistički hram.

Smatra se da je bio prvi na evropskom tlu, posle bogomolje u Sankt-Peterburgu.

ruska crkva na tasmajdanu

BBC/Konstantin Novaković
Crkva Svete Trojice na Tašmajdanu jedini je hram Ruske pravoslavne crkve u Beogradu. Izgrađena je 1924. godine, a projektovao ju je ruski arhitekta Vilerij Staševski

crkva svetog save na vracaru

BBC/Konstantin Novaković
Crkvu Svetog Save na Vračaru, koja se nalazi pored istoimenog hrama, projektovao je ruski arhitekta Viktor Lukomski, a sagrađena je 1935. godine

Beograd kao ‘četvrti Rim’

Nezvanična titula prestonice svetskog pravoslavlja kroz vekove se prenosila nekoliko puta.

Kada je prvi Rim pao u četvrtom veku, tu titulu je je poneo Konstantinopolj – drugi Rim i prestonica Vizantije, a danas Istanbul.

I ovaj grad su osvojile Osmanlije u 15. veku.

„Nije prošao ni vek, a u Rusiji se iznedrila ideja da je Moskva, zapravo, treći Rim“, kaže Oliver Tomić, istoričar umetnosti.

To nije bila samo filozofska ideja, već je postala deo državne politike, dodaje.

„Rusija je u 19. veku bila jedina slobodna pravoslavna zemlja i postojala je ideja da je Moskva treći Rim.

„Kada su boljševici srušili carstvo, jedini kandidat da na sebe preuzme tu ulogu bio je, verovali ili ne, upravo Beograd“, dodaje Tomić.

Istoričar umetnosti objašnjava da se na čelu Kraljevine SHS „nalazila jedina preostala pravoslavna dinastija, Karađorđevići, koja je bila u srodstvu sa istrebljenom ruskom“.

„Sem toga, iako nije bila velika država, kraljevina je imala privid imperijalnog karaktera, jer je okupila tri naroda“, dodaje on.

Tomić kaže da ideja da Beograd postane četvrti Rim „nikada nije proglašena za zvaničan državni projekat“.

Ali, kako dodaje, odrazila se na umetnost.

„Projekat za monumentalni hram Svetog Save na Vračaru u Beogradu započet je u vreme vladavine Aleksandra Karađorđevića, nije imao ništa zajedničko ni srpskom srednjovekovnom tradicijom, ali ni sa nasleđem Srba u Austriji“, kaže Tomić.

Kako dodaje, kao uzor poslužila je Velika crkva Konstantinopolja, Sveta Sofija, koja je već tada bila pretvorena u muzej.

„Takođe, mauzolej porodice Karađorđevića na Oplencu u Topoli, započet u isto vreme, sledio je oblike nekadašnje crkve Svetih apostola u Carigradu u kojoj su svojevremeno bili sahranjeni najznamenitiji carevi poput Konstantina Velikog i Justinijana“, kaže istoričar umetnosti.


Zavirite u svet sarajevskih derviša

Kako izgleda njihov obred – iznutra?
The British Broadcasting Corporation

Zajedno i u školskim klupama

Način na koji je u Kraljevini SHS bilo uređeno rusko obrazovanje takođe predstavlja „jedinstven slučaj“, otkriva Anastasijević.

„Ruske škole postale su deo jugoslovenskog obrazovnog sistema“, pojašnjava.

Plate ruskih nastavnika isplaćivale su se iz državne kase u Beogradu, a dozvoljeno im je da predaju po sopstvenom programu.

„Pohađanje je bilo besplatno, a upisivali su se i Srbi iz siromašnijih porodica“, dodaje.

Svršeni đaci mogli su da pohađaju srpske univerzitete.

„U drugim zemljama, osnivani su ruski univerziteti, jer emigranti inače ne bi imali pristup daljem obrazovanju“, pojašnjava.

Anastasijević ocenjuje da je to omogućilo „suštinsku integraciju u društvo, ali bez nasilnog guranja u srpski kulturni prostor“.

„Ni u Francuskoj, ni u Nemačkoj, ni u Kini, gde je otišao velikih broj ‘belih’ Rusa, nije im bilo dozvoljeno da imaju i vojni savez i škole i crkvu“, objašnjava profesorka.

crkva u humskoj

BBC/Konstantin Novaković
Crkvu Svetog arhangela Gavrila u Humskoj ulici u Beogradu projektovao je ruski arhitekta Grigorije Samojlov. Podignuta je između 1937. i 1939. godine u čast srpskih vojnika stradalih u Prvom svetskom ratu

Kulturni šareniš Beograda između dva svetska rata

Beograd je između Prvog i Drugog svetskog rata bio „pravi kulturni šareniš“, kaže Timofejev.

Osim Srba, Hrvata i Slovenaca, tu su živeli i razni drugi narodi.

„Rusi su bili vidljiva manjina“, navodi.

Nešto manje je bilo Jevreja, Jermena, Gruzina, Kalmika i drugih naroda.

Timofejev kaže da se ruski emigranti „nisu naročito zanimali za politički život Srbije“.

„To se vidi u novinskim člancima i ličnim prepiskama, koje se danas čuvaju u arhivima“, kaže.

Kako dodaje, najveći doprinos dali su u arhitekturi, kulturi i nauci, a veliki broj je radio i u jugoslovenskoj državnoj administraciji.

humska detalj

BBC/Konstantin Novaković

„Stalno pominjemo arhitekte i akademike, ali ruski emigranti su radili i razne druge poslove“, podseća Anastasijević.

U jednom članku u listu Politika, književnik Brana Dimitrijević kaže da je maštao o odlasku u Rusiju, ali „više za tim nema potrebe“.

„Ujutro mi Rus donosi novine. Posle njega se pojavljuje mlekar – Rus. U prodavnici kupujem puter i jaja od Rusa.

„Rus mi prodaje cigarete na kiosku. Slušam ruski u tramvaju. U kancelariji, svo osoblje je podređeno isključivo našem daktilografu – Ruskinji.

„Jedete rusku salatu za večeru u restoranu Ruska lira dok slušate ruske balalajke i ruske pesme.

„Poslužuje me ruski konobar. Od ruske votke se napijem kao Rus i kući me odveze vozač, opet Rus“, pisao je Dimitrijević. [redakcijski prevod citata sa ruskog jezika]

Novine su pisale i o kulturološkim razlikama, a bilo je i ilustracija.


čestitka

Irina Anastasijević/privatna arhiva
„Čestitam sveca vam vašeg!“ – ilustracija iz novina, prva polovina 20. veka

rusi papučići

Irina Anastasijević/privatna arhiva

Na početku Drugog svetskog rata, u Beogradu je bilo oko 20.000 ruskih emigranata.

„Oko 10.000 je živelo na području Beograda, i to znamo iz popisa koji je 1941. godine sprovela nemačka administracija“, kaže Timofejev.

General Vrangel nije doživeo da vidi i taj rat.

Preminuo je 1928. godine u Briselu, pod okolnostima koje obavija veo misterije – porodica je sumnjala da je otrovan, a postoji mogućnost i da je umro od tuberkuloze.

Pedesetogodišnjak, koji je na bojnom polju nekoliko puta izbegao smrt, zauvek je sklopio oči u toplom krevetu.


Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.