Smrt Džordža Flojda: Jednostavno pitanje koje nastavnica koristi da razotkrije rasizam u SAD

Sjedinjene države su u plemenu, a ulje na vatru doliva problem koji ova zemlja ne uspeva da razreši vekovima – rasizam.

Desetine hiljada ljudi demonstriralo je u preko 75 američkih gradova protiv smrti Džordža Flojda, Afroamerikanca koji je ubijen 25. maja u Mineapolisu kad je beli policajac uporno klečao na njegovom vratu, čak i nakon što je ovaj molio da prekine jer ne može da diše.

Protesti su se sada proširili u gradove širom sveta, uključujući London, Berlin i Oklend, a društvene mreže preplavili su crni kvadrati i poruka podrške 2. juna, dana koji je prozvan #BlackoutTuesday.

• Smrt Džordža Flojda: Zašto neki protesti prerastaju u nasilje
• Spajk Li: „Demonstranti nisu prosto rođeni besni“
• Kako se raspravljati sa rasistom: Pet oborenih mitova

Aktuelni protesti su rezultat „situacije koju smo stvorili mi belci, mi na našoj koži sada osećamo posledice vlastitog ponašanja“, kaže za BBC 87-godišnja aktivistkinja Džejn Eliot.

„Ne možete da zlostavljate grupu pametnih ljudi 300 godina i da očekujete da će oni to večito da trpe.“

Neredi koji su pratili neke od protesta eskalirali su do tačke da se porede sa onima od 4. aprila 1968. godine, kad je ubijen borac za građanska prava Martin Luter King.

To je bila prekretnica za tada mladu Eliot: koristeći praktične vežbe da bi se ljudi suočili sa vlastitim predrasudama i razotkrila nesvesno rasističko ponašanje, uskoro je postala svetski poznata prosvetna radnica i borkinja protiv rasizma.

Plave oči, smeđe oči

Eliot želi da ljudi shvate na koji način je rasizam normalizovan u društvu.

Kad je ubijen Martin Luter King, Eliot je bila mlada nastavnica u državnoj školi za više razrede osnovne škole u ruralnoj Ajovi. Već koliko narednog dana, ona je otišla na posao i postavila smelu vežbu da bi učenike naučila šta je rasizam i kakvu štetu on nanosi.

Osmislila je vežbu koju je nazvala „Plave oči, smeđe oči“ – dovoljno prostu da mala deca razumeju iz prve ruke probleme koji nastanu kad se neko oseća nadmoćnijim u odnosu na nekog drugog samo zbog boje kože.

Eliot je podelila odeljenje u dve grupe: jedna je dobila smeđe marame i rečeno joj je da predstavlja tim „smeđih očiju“; druga je dobila plave marame da bi predstavljala tim „plavih očiju“.

• Slika utopljenog oca i bebe – tragedija koja je razbesnela javnost
• Tramp: Antifa će biti proglašena „terorističkom organizacijom“
• Da li se vraća vreme kada su neke Amerikance terali kući

Potom je rekla čitavom odeljenju da je tim „smeđih očiju“ pametniji i čistiji, i dala im privilegije kao što je više vremena za igru.

Eliot je rekla i da deca plavih očiju sve uvek zatruju, tako da ako žele da piju vodu sa iste česme kao i smeđooka deca, moraju da koriste potrošne plastične čaše da ih ne bi zarazili.

Eliot kaže da je promena u ponašanju bila momentalna: deca „smeđih očiju“ bila su samouverenija, gledala su sve sa visine i bila neljubazna prema plavookoj deci.

Narednog ponedeljka, Eliot je ponovila vežbu, ali ovaj put je obrnula uloge.

Na kraju eksperimenta, tražila je od dece da prokomentarišu proživljeno iskustvo.

„Oni sa smeđim očima diskriminisali su one sa plavim“, rekla je devojčica po imenu Debi Rejnolds, čije se svedočanstvo nalazi na sajtu Instituta Smitsonijan. „Ja sam imala smeđe oči i smatrala sam da smem čak i da ih udarim ukoliko to poželim.“

Mnogi od Debinih vršnjaka složili su se s njom.

Ali „kad smo zamenili uloge, osećala sam se kao da želim da se ispišem iz škole. Bila sam besna. Tako se osećaš kad si diskriminisan.“

Eliot je ovu vežbu nazvala „ubrizgavanje živog virusa rasizma“.

Vežba zvana „smeđe oči, plave oči“ uskoro je postala međunarodno poznata i tokom godina hiljade ljudi u zemljama iz čitavog sveta učestvovalo je u njoj.

Eliot je 2016. godine bila uvršćena u BBC-jev projekat 100 žena, koji proučava ulogu žena u 21. veku.

Ali je vežba i izazvala kontroverzu, a neki su je nazvali „orvelovskim“ eksperimentom (prema opisu ideja Džordža Orvela koje su destruktivne po dobrobit slobodnog i otvorenog društva), koji uči „mržnji prema samom sebi“, a kolumnista iz Denvera nazvao ju je „zlom“.

Prosto pitanje

Ali Eliot je radila mnogo i sa odraslima.

Jedan od najboljih primera Eliotinih predavanja zabeležen je u dokumentarcu iz 1996. godine „Plave oči“ , koji je ime dobio po vežbi koju smo upravo pomenuli.

Eliot je rekla auditorijumu punom ljudi: „Želim da svaka bela osoba u ovoj prostoriji ustane ako biste bili zadovoljni kad bi se prema vama ophodili na isti način na koji se ovo društvo, uopšteno gledano, ophodi prema svojim crnim građanima.“

Usledila je neprijatna tišina dok je publika gledala u Eliot sa svojih sedišta.

„Niste me razumeli?“, insistirala je Eliot. „Ako biste voleli da se prema vama ophode isto kao što se ovo društvo ophodi prema crncima, molim vas ustanite.“

„Niko ne ustaje“, rekla je Eliot ravnodušno posle nekoliko sekundi.

„Ovo očigledno pokazuje da ste svesni šta se dešava i da ste svesni da ne želite da se to dešava vama. Zašto ste onda voljni da dozvolite da se dešava drugima?“, pitala je ona.

Eliot za BBC kaže da ona smatra kako se belci ne usuđuju da se usprotive, „jer ako to budu učinili, strahuju da će se onda prema njima ophoditi na isti način na koji se u ovoj zemlji ophodi prema ljudima druge boje kože.“

„Belci znaju da je to nešto oko čega ne moraju da brinu sve dok se ne dešava njima. Ne žele da dignu glas, jer će se onda dešavati i njima.“

To je samo melanin

Eliot kaže da je svrha njenih vežbi da pokažu nešto veoma jednostavno: rasizam je nešto što se usađuje od detinjstva.

„Svaka bela osoba koja je rođena i odgojena u Americi a nije rasista je čudo“, kaže ona.

„Rasizam je naučeno ponašanje. Niko nije rođen s osećajem nadmoći. Nadmoć se uči, a mi to učimo decu u ovoj zemlji“, kaže Eliot.

Ona smatra da je američki obrazovani sistem osmišljen tako da „po svaku cenu održi mit o nadmoći belaca“.

Ali na isti način, baš kao što je rasizam nešto što se gradi, on može da bude i srušen: „Ljudi mogu biti naučeni da prestanu da budu rasisti“, kaže Eliot.

„Boja očiju i kože ljudi svodi se na jednu te istu hemikaliju: melanin. Nema nikakvog smisla suditi o ljudima na osnovu količine te jedne hemikalije u njihovoj koži“, kaže ona.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]