Srbija, turizam i zdravlje: Može li privatizacija da izleči banjski turizam u Srbiji

Divljim rastinjem obrasla šetališta pored reke Crni Timok, razbijeni prozori i katanac na vratima jedinog hotela prvo su što se primeti pored puta koji preseca Gamzigradsku banju u istočnoj Srbiji.

Sa druge strane je Specijalna bolnica za rehabilitaciju „Gamzigrad“, specijalizovano lečilište za bolesti kosti i zglobova, zbog koje banja živi i čeka neka lepša vremena.

„Sve što vidiš da je zapušteno, to ti je od hotela (firme Romulijana), a nekada smo imali kafić, pekaru, hotel, vile“, priča Jelena, trgovkinja u jedinoj prodavnici u banji, koja se nalazi u sklopu bolnice.

Ukupan broj priznatih banja u Srbiji je 19, urbanizovanih je 25, a mineralnih, termalnih i termo-mineralnih izvora ima nešto više od 500, podaci su Udruženja banja Srbije (UBAS).

Iako je prošle godine gotovo trećina od ukupnog broja turista u Srbiji posetilo baš banje, slike zapuštenih turističkih i ugostiteljskih objekata u ovim sredinama nisu retkost, pa mnogi, poput onih u Gamzigradskoj banji čekaju investitore.

• Korona virus i domaći turizam: Mogu li jezera, banje i bare da zamene more
• Rumunska banja za careve koju su spasile mlade ljubiteljke istorije
• Požar u Aranđelovcu – šta je Staro zdanje i kako je postalo simbol grada

Poveravanje turizma i ugostiteljstva privatnim preduzetnicima bio bi ispravan potez, dok je za bolnice i lečilišta javno vlasništvo „sasvim dobar model“, smatra Goran Petković, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu.

„Ne vidim drugi model za turizam osim privatizacije, jer hotelima treba da upravljaju ljudi koji se razumeju u turizam i hotelijerstvo, a bolnicama doktori – to su dve struke koje ne bi trebalo da se mešaju“, objašnjava ekonomista, koji je od 2007. do 2013. bio državni sekretar za turizam.

Samo su Vrnjačka Banja i Sokobanja velike turističke destinacije i sedišta opština, dok su ostale manje turističke destinacije, najčešće se zdravstvenom ustanovom u parku, ali ih sve karakteriše zdravo i ekološki sačuvano okruženje, kaže generalni sekretar UBAS-a Vladan Vešković za BBC na srpskom.

Gamzigradska banja: „Kao da je vreme stalo“

Dok vraća kusur mušterijama, mahom pacijentima specijalne bolnice, prodavačica Jelena objašnjava kako je tokom proleća i leta „još i dobro“.

„Sada ima pacijenata i radnika u bolnici uglavnom iz većih gradova u okolini, a dođe i poneki vikendaš.

„Zimi nema nikog, pa se često šalim da možemo goli da šetamo i niko nas neće videti“, smeje se ova visoka žena u četrdesetim godinama.

U ovoj banji nadomak Zaječara u istočnoj Srbiji izvire termalna voda temperature 42 stepena Celzijusa koja se koristi za lečenje bolesti krvnih sudova, neuroloških, ginekoloških, zglobnih i koštanih oboljenja, navodi se na sajtu Specijalne bolnice „Gamzigrad“.

Uprkos tom prirodnom bogatstvu, bila je najlošije posećena banja tokom prvog tromesečja 2022. u Srbiji, pošto je u tom periodu zabeleženo tek 15 turističkih noćenja, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku (RZS).

Kompanija Romulijana je vlasnik hotela Kastrum, kao i nekoliko vila i lokala u Gamzigradskoj banji i od 2016. je u stečaju, a na objektima od tada stoji katanac.

Prolazim uzanim putem od specijalne bolnice pokraj dvoje preostalih uličnih prodavaca, pa nekoliko stotina metara dalje nailazim na hotel.

Između pločica bašte hotela, ispred glavnog ulaza, iznikli su busenovi trave.

Tamo me dočekuje stečajni upravnik i krećemo u obilazak.

Na ulazu je neonski znak: posle nekog vremena, uspevam da shvatim da je tu nekada pisalo „2014″, a domaćini objašnjavaju da je doček Nove godine 2014. bila poslednja svečanost organizovana u sali hotela.

Od januara iste godine do proglašenja stečaja u martu 2016. „hotel nije imao punu funkcionalnost“, kažu iz Agencije za licenciranje stečajnih upravnika u pisanom odgovoru za BBC na srspkom.

Danas je sala gotovo potpuno prazna.

Nekoliko iskrivljenih ogledala visi sa zidova, nameštaj je zaplenjen posle proglašenja stečaja, dok je nekolicina oštećenih, starih stolica raštrkano po praznom prostoru.

Kuhinja posle više od šest godina u stečaju izgleda kao je neko zaustavio vreme: neotvorena boca kisele vode stoji pored gomile naslaganih tanjira, a nešto dalje su kutije pune šoljica za kafu.

Kao da je sve bilo spremno kako bi se dočekali novi gosti, ali oni nikada nisu došli.

Dok dalje prolazimo hodnicima, domaćini pokazuju na razbijene prozore i pokidane kablove, žaleći se na česte provale i krađe žica i drugog inventara koji se još nalazi u hotelu Kastrum.

Oko stotinak meštana nada se da bi privatizacija Romulijane mogla da promeni sudbinu banje, ali dosadašnja tri pokušaja prodaje vlasništva ove firme nisu uspela.

Imovinu firme Romulijana doo Gamzigradska banja čini 12 građevinskih objekata ukupne površine 5.163,52 kvadratnih metara, kao i zemljište ukupne površine četiri hektara i 54 ara.

U avgustu i oktobru 2021. ponuđena na prodaju za 91,4, odnosno 63,9 miliona dinara, ali u oba navrata nije bilo zainteresovanih kupaca.

Treći pokušaj usledio je 18. maja ove godine, početna cena bila je 103,2 miliona dinara, ali ni ovoga puta ponuda nije bilo, objavila je Agencija za licenciranje stečajnih upravnika, prenosi portal B92.

Dok su objekti u vlasništvu preduzeća, zemljište je predmet spora, „što je znatno doprinelo nemogućnosti unovčenja imovine“, ističu iz Agencije za licenciranje stečajnih upravnika.

Nekoliko desetina metara daleko od hotela Kastrum, nizvodno uz obalu reke, srećem Miodraga Đorđevića, 60-godišnjeg advokata iz Negotina, koji banju posećuje „već decenijama“.

„Je l’ si video? Kao da je vreme stalo“, kaže.

Na uslove u bolnici u kojoj se oporavlja od povrede noge „nema nikakvih zamerki“, osoblje je ljubazno, vežbe u toplim bazenima mu pomažu, a uslovi su odlični, priča Đorđević.

Ranije je, kaže, u hotel Kastrum dolazio na proslave, svadbe i poslovne ručkove.

„Hotel je izgledao fantastično, a banja je i tada izgledala isto, samo što su parkovi bili uređeni i trava pokošena.

„Izgleda da u prethodnih 15 ili 20 godina niko ništa nije ulagao, pa vidiš i sam koliko je zapušteno“, vrti glavom 60-godišnji advokat.

Pažnju nam odvlače glasovi iz obližnjeg banjskog kupatila, koje leži ispod mosta u sredini reke.

Spuštamo se strmim stepenicama, a u bazenu sa toplom vodom leže dva penzionera.

Objašnjavaju nam da nisu ni turisti, ni pacijenti, ali ni meštani banje – došli su autobusom iz Zaječara kako bi uživali u lekovitoj vodi u kupatilu, pa će kasnije nazad u grad.

„Autobus nas ništa ne košta, šta nam je teško da dođemo malo da se banjamo“, kaže jedan od njih, dok pruža noge u kamenom bazenu u obliku oktagona.

Na prozorima kupatila nema stakala, fasada je istrošena, ali ono i dalje služi svrsi, makar u letnjim i proletnjim mesecima.

„Lepša vremena“ Gamzigradske banje pamti Miroljub Đokić, 65-godišnji penzioner iz Zaječara koji ima vikendicu nedaleko od centra banje.

„Između 1980. i 1985. je bilo najživlji period banje, održavale su se slikarske kolonije, razne manifestacije, postojala je i hotelska plaža na Crnom Timoku“, priseća se,

Banja je bila omiljeno izletište Zaječaraca, a noću se „sa merakom dolazilo na živu muziku“, dodaje.

Danas osim stacionara, pošte i prodavnice u banji „nema više ničega“, kaže Miroljub.

„Čim zađeš dalje od bolnice, sve je ubi’ bože.“

Šta koči razvoj banjskog turizma u Srbiji?

Banje su prošle godine bile najposećenija turistička mesta u Srbiji sa 2,6 miliona noćenja, što je 32,3 odsto ukupnog broja turističkih poseta tokom 2021, pokazuju podaci Republičkog zavoda za statistiku (RZS).

Najposećenije banje bile su Vrnjačka Banja i Sokobanja sa ukupno 1,6 miliona noćenja u tom periodu, prema istim podacima.

Srbija, ipak, nema funkcionalne podatke na osnovu kojih bi mogli da se donesu ispravni zaključci o banjskom turizmu, navodi se u Strategiji razvoja turizma Republike Srbije za period od 2016. do 2025. godine.

Zato je teško ustanoviti koliko zemlja tačno prihoduje od banjskog turizma, koliko od zdravstvenih ustanova u banjama, a koliko od proizvoda i usluga koje gosti banja plaćaju, ističe ekonomista Goran Petković.

„U banjskim mestima se zbraja broj noćenja u hotelima i bolnicama, pa ne znamo tačno koliko ljudi je došlo na lečenje, a koliko na kupanje u bazenima iz razonode“, kaže on.

Veliki broj objekata u banjama nema definisano vlasništvo što predstavlja problem u procesu privatizacije, dodaje se u strategiji.

Petković ovu pojavu opisuje kao „jako problematičnu“, jer potencijalne kupce odbija neizvesnost.

„Zbog sporova oko vlasništva, investitori se uvek pitaju da li im je ulaganje bezbedno, a najgore je kada se ne znaju pravila.

„I stan kad kupujemo, prvo proverimo da li je vlasništvo upisano i ima li nekog tereta na tom vlasništvu“, objašnjava on.

Dok se kao sekretar u Vladi Srbije šest godina bavio privatizacijom društvene i javne svojine u banjama, nailazio je na prepreke.

Posle plana privatizacije koji je objavljen 2007, ubrzo je došlo do zastoja posle tužbi Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje (PIO), koji se protivio privatizaciji zbog polaganja prava na imovinu.

Tada je planirana prodaja 13 specijalnih bolnica u banjama širom Srbije, koje su građene sredstvima fonda PIO, uglavnom tokom osme decenije prošlog veka.

Srbija je od 2007. do 2015. izgubila 43 odsto ležajeva u banjama, a više od 5.300 postojećih nije bilo u funkciji, podaci su Udruženja banja Srbije.

Vladan Vešković iz ovog udruženja smatra da je „siva zona u banjskom turizmu veoma izražena, uostalom kao i u ostatku srpskog turizma“, pa mnoge usluge koje su naplaćene nisu prikazane u zvaničnim podacima.

Investicijama u Vrnjačkoj Banji, Sokobanji i još nekim banjama situacija se popravlja, ali je još daleko od zadovoljavajućeg iskorišćenja, dodaje.

„Neregistrovan privatni smeštaj postoji u banjama, pa mislim da je njihovo uvođenje u legalne tokove prilika za uvećanje prihoda“, tvrdi sekretar UBAS-a.

Osnivanje „turističke policije“, koja bi se brinula za sprovođenje zakona u ovoj sferi, dalo je rezultate u nekim okolnim zemljama i moglo bi da bude jedno od rešenja, dodaje Vešković.

Profesor Petković smatra da je potrebno i jasno odrediti po čemu će banje i pojedinačne ustanove u njima biti prepoznatljive i uspešne.

„U razgovoru sa stranim stručnjacima sam dobio savet da treba da odvojimo zabavu od lečenja.

„Ne možemo u istom mestu smeštati mladi bračni par na medenom mesecu i nekoga ko se leči, na primer, od multiple skleroze. I jedni i drugi treba da imaju mesto po njihovom ukusu i potrebama“, objašnjava.

Mataruška banja: Nada posle tri decenije

I 170 kilometara istočnije, u Mataruškoj banji nedaleko od Kraljeva, specijalna bolnica i turistički smeštajni kapaciteti žive odvojenim životima.

Na jednoj strani prostranog parka u centru banje je Specijalna bolnica „Agens“ sa 200 kreveta i uređenim dvorištem sa prednje strane, gde pacijenti odmaraju u hladu borova.

Lekovita voda u banji koristi se za lečenje reumatizma, koštanih i zglobnih, kao i nervnih oboljenja.

U drugom delu parka nalazi se šestospratni hotel Termal, turska kupatila, stare vile i ugostiteljski objekti, ali gostiju nema već nekoliko godina.

Pridošlice su uglavnom u banji na lečenju, a mladi retko dolaze, kaže konobarica iz bifea na obodu parka, dok užurbano rasklanja jedan od stolova.

„Ovde ti je kao starački dom“, odmahuje rukom, pa se okreće i pokazuje na nekoliko muškaraca koji sede za stolovima iza nje.

„Ovi su ti još dobri, pravi omladinci“, dodaje vitka žena sa poslužavnikom u ruci, pokazujući na grupicu starijih muškaraca, pa spušta domaću kafu i čašicu rakije Saši, redovnom gostu lokala.

Na pitanje kako je ranije bilo u banji, ovaj muzičar u kasnim četrdesetim ispija gutljaj kafe, skuplja prste obe ruke, pa kratko uzvikuje:

„Puno.“

Saša je iz Kraljeva, a u Mataruškoj banji je proveo veliki deo detinjstva i mladosti.

Tada je sa drugovima dolazio u provod i banjski park bio je mesto gde su se njegovi vršnjaci okupljali, a danas je, kaže, slika banje potpuno drugačija, ali su se i njegove potrebe promenile.

„Ovde je sada mir i tišina, a kod mene u Kraljevu gužva i buka.

„Sednem na autobus makar jednom nedeljno, popijem kafu, prošetam parkom, zapalim cigaretu pored Ibra i meni je dosta, odmorio sam se od grada“, priča Saša.

Mataruška banja, ipak, ima nešto što Gamzigradskoj nedostaje – prošle godine su turistički i ugostiteljski objekti u ovoj i Bogutovačkoj banji prodati za 216,3 miliona dinara kompaniji FMO Ekonom iz obližnjeg Ušća.

To je kod meštana probudilo nadu da bi „posle tri decenije banja mogla da oživi“, kaže Nevena Martić iz Mataruške banje.

Rođena Kraljevčanka, koja već 15 godina sa porodicom živi u Konarevu, naselju koje od banje deli samo nekoliko desetina metara dug pešački most preko Ibra, posećivala je Matarušku banju od ranog detinjstva, kada je sa bakom dolazila da „prošeta korzoom“.

„Tada sam obožavala da dolazim, a onda je tokom ratova devedesetih stalo sve, pa i život u banji.

„Posle toga su u hotelima i vilama živele izbeglice iz tih ratova. Oni su otišli, ali se banja nije oporavila“, priča ona.

Godinu dana posle privatizacije „vidi da se nešto dešava“, renoviraju se objekti smešteni u parku i „stvari idu na bolje“, tvrdi Nevena.

Stanje koje su novi vlasnici zatekli bilo je „dosta loše“, jer neki od kupljenih objekata u Mataruškoj banji, gde spadaju hotel Termal, tri stare vile, tri restorana i poslastičarnica Kapica na obali Ibra, nisu radili i po 10 godina, kažu iz preduzeća FMO Ekonom u pisanom odgovoru za BBC na srpskom.

„Planirano je otvaranje hotela Termal 2023. uz značajna ulaganja od oko 5.000.000 evra, delimično uz pomoć države“, poručuju iz te firme.

Preuzimanjem vlasništva nad turističkim i ugostiteljskim objektima u banji kompanija je dobila pravo i na korišćenje termalnih i mineralnih izvora vode, dodaju.

Nevena Martić veruje da bi turistički procvat u ovom kraju mogao da pomogne lokalnom stanovništvu, ali smatra da „banja treba da ostane banja“, a ne da postane urbana sredina.

Nevenin suprug je stomatolog, pa bi njena porodica i direktno mogla da oseti boljitak sa većim brojem posetilaca.

„Nadam se da će medicinski turizam procvetati, da će više stranaca početi da dolazi, pa bi i suprug imao više posla, ali bi i druga zanimanja i zanati imali priliku da se razviju.“

• Kako je zbog korone planinarenje u Srbiji zamenilo letovanje u inostranstvu
• Šta je potrebno za kampovanje u Srbiji i čega se treba kloniti
• Put u podzemlje Srbije: Šta se krije ispod površine, u tmini pećine

Status specijalnih bolnica

Većina specijalnih bolnica za rehabilitaciju u srpskim banjama vlasništvo su Ministarstva zdravlja, a osnivač je Republika Srbija, navode iz UBAS-a.

Tako bi trebalo i da ostane, pošto „privatizacija zdravstvenih ustanova nije nikakav nužni uslov za napredak banje“, smatra sekretar Vešković.

U Srbiji u državnim zdravstvenim ustanovama u banjama postoji oko 7.000 ležajeva, a polovina ih je mreži Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje (RFZO), kaže.

„Specijalne bolnice i RFZO sklapaju ugovor na godišnjem nivou oko broja ležajeva i cene rehabilitacije, koja podrazumeva smeštaj, ishranu dijagnostiku i terapiju“, objašnjava Vešković.

U banjskim specijalnim bolnicama se svakog meseca osposobljava i vraća na posao od 8.000 do 10.000 radnika kojima je bila neophodna rehabilitacija, što pokazuje značaj ovih ustanova i još jedan je argument protiv njihove prodaje, dodaje.

„Osim toga, za rehabilitaciju u banjama Srbije izdvaja se samo 1,5 odsto iz Fonda zdravsgvenog osiguranja.“

BBC na srpskom poslao je upit Ministarstvu trgovine, turizma i telekomunikacija o daljim planovima privatizacije, ali do objavljivanja teksta nije stigao odgovor.

Svetli i loši primeri privatizacije u Srbiji

Privatizacija objekata i zemljišta u banjama Srbije otpočela je 2007, a osam godina kasnije, Željko Sertić, tadašnji ministar privrede u Vladi Srbije, najavio je privatizaciju po ubrzanom postupku.

U narednim godinama novi vlasnici stigli su u Vrnjačku, Vranjsku, Zvonačku, Matarušku, Bogutovačku i banju Zlatar kod Nove Varoši, ali neke banje poput Gamzigradske i Sijarinjske još čekaju na privatizaciju.

Sagovornici BBC-ja saglasni su da hotelijerstvom, ugostiteljstvom i turizmom treba da se bave privatni preduzetnici, a ne država.

Zbog toga je, smatra Goran Petković, privatizacija poželjna, ali je potrebno da se planom privatizacije jasno odrede pravila za investitore.

„Ako su kriterijumi dobri, onda nema problema, kupac zna kakve su mu obaveze i tako se ništa ne prepušta sreći“, kaže on.

Vladan Vešković smatra da su dobrodošli investitori iz Nemačke, Francuske, Mađarske ili Slovenije, pogotovo u grinfild projektima.

Grinfilgd (greenfield na engleskom) projekat je ekonomski naziv za direktno strano ulaganje pri kojem preduzeće počinje poslovanje u stranoj zemlji tako da infrastrukturu potrebnu za poslovanje pravi iz temelja.

„Oni vrlo dobro znaju kako da naprave od banje turističko mesto, koje može da bude posećeno i zimi i leti“, kaže on.

Kao primer dobre privatizacije u Srbiji navodi Bukovičku banju, koja je, kako kaže, posle prodaje hotela Izvor „preporođena“.

Ekonomista Petković smatra da je banja Vrdnik na Fruškoj gori još jedan primer efikasnog poslovanja.

U ovom mestu postoji državna bolnica za lečenje i oporavak, ali i privatni hoteli koji gostima nude mogućnosti za banjski turizam.

„Hoteli se ne bave lečenjem, dok se bolnica gotovo samo time bavi – tu niko nikome ne smeta, jer svako ima svoje goste“, pojašnjava profesor.

Ima i negativnih primera, a Petković kao jedan od njih navodi Zvonačku banju.

„Preduzeće koje je kupilo objekte u banji ih je porušilo i prodalo kao građevinski materijal.

„Izvukli su investiciju, a banja je ostala razorena“, objašnjava on.

Brojne zamerke na privatizaciju u srpskim banjama imala je i Agencija za borbu protiv korupcije, koja je tim povodom objavila izveštaj u novembru prošle godine.

Kao sporne navode prodaje kompleksa „Žubor“ u Kuršumlijskoj banji, Specijalne bolnice „Vranjska banja“ i Specijalne bolnice „Zlatar“ kod Nove Varoši, a glavne kritike odnose se na sporna prava vlasništva i cenu, koja je prema oceni agencije, bila niža od procenjene stvarne vrednosti prodatih dobara.

Lekcije iz okruženja: Slovenija i Mađarska dobri primeri

Slovenija je 2018. dobila zlatnu medalju Međunarodnih nagrada za putovanja i turizam u kategoriji velnes.

Ovom „veoma značajnom nagradom“ učvršćena je pozicija Slovenije kao „zemlje jedinstvenog prirodnog bogatstva“, što pomaže razvoju turizma u toj zemlji, izjavila je tada Maja Pak, direktorka Odbora za turizam Slovenije.

Banjski turizam u Sloveniji je na višem nivou od srpskog, kaže Vladan Vešković, a navodi i nekoliko razloga za to.

„Slovenija je od Evropske unije za devet godina dobila 500 miliona evra za razvoj turizma, jako je čista i uređena, a ima i bogate komšije sa kojima nema granice.

„Srbija ima problem sa saobraćajnom i komunalnom infrastrukturom i ima komšije koje su daleko od bogatih i sa kojima ima granice“, objašnjava.

I ova zemlja je posle osamostaljenja izvršila privatizaciju objekata u banjama, koja je sprovedena preko državnih fondova, kaže ekonomista Goran Petković.

„Slovenci su uradili dosledno profilisanje banja, a privatizacija je bila kontrolisana i uspešna.“

I Mađarska je jedan od svetlih primera banjskog turizma, tamo je privatizacija izvedena „potpuno“ i sve banje su sada u privatnom vlasništvu, dodaje Petković.

Međutim, funkcionisanje banja u Srbiji i Mađarskoj ne razlikuje se samo po modelu vlasništva, ukazuje Vladan Vešković.

„Zdravstvene ustanove u banjama Srbije su državne i imaju smeštajne kapacitete, a u Mađarskoj nemaju, već rade samo pre podne i na trošku su države.

„U banje u Mađarskoj se ide na preporuku ličnog lekara, ali pacijent plaća put, privatni smeštaj i 30 odsto troškova terapije, dok se ovde ide na osnovu rešenja komisije, a pacijentu je plaćen put, smeštaj, ishrana i kompletna terapija“, objašnjava.

Mađarske banje usredsređene su na velnes turizam i kupališta, kaže on.

„Neke imaju i po 11 bazena, gde može 20.000 ljudi da se kupa, a srpske banje su drugačije, one su mondenska letovališta i to bi trebalo da ostane tako“, dodaje sekretar UBAS-a.

Možda će vas zanimati i priča o Kristijanu Iličiću, svetskom putniku iz Hrvatske:

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]