Sve veće razlike između bogatih i siromašnih država u SAD

Mesto u kojem ljudi u Americi žive umnogome će praviti razliku u šansama za dug i prosperitetan život.

Zapravo, zajednice i mesta u kojima Amerikanci žive mogu da imaju veliki uticaj na prilike koje su im na raspolaganju, poput obrazovnih postignuća ili porodičnog porekla.

To postaje jasno kada se pogledaju ključne razlike između gradova u ekstremima ove podele – poput San Franciska, Kalifornije i okruga Vejn u Mičigenu, koji uključuje Detroit:

• U San Francisu 82 odsto radnika ima između 25 i 54 godine, u poređenju sa 68 odsto u Detroitu
• Stopa siromaštva u San Francisku je 12,5 odsto – dvostruko viša je u Detroitu
• Životni vek stanovnika San Franciska je 82 godine, dok je u Detroitu 75 godina

Na osnovu prihoda domaćinstva, stope siromaštva i očekivanog životnog veka, projekat Hamilto na Brukings institucije odredio je „vitalni indeks“. On nudi šansu da se na nivou saveznih država istraži zbog čega neko mesto uspeva da prosperira, dok se druga bore za opstanak.

Od 1980-ih, napredak severoistoka Sjedinjenih Država – regiona koji se prostire od Merilenda do Mejna i obuhvata gradove Njujork i Boston – pojačao je vođstvo u odnosu na ostale države. Obala Pacifika, naročito predeo oko San Franciska, takođe je procvetala.

Stanovnici Okruga Oranž, prosperitetnog predela Kalifornije, mogu da očekuju prosečan dohodak domaćinstva od oko 78.150 dolara, stopu siromaštva od 8 odsto i životni vek duži od 83 godine.

Nasuprot tome, regioni sa niskim primanjima u SAD – uključujući južni i jugozapadni deo – su zaostali.

U Nju Orleansu je na primer srednji dohodak domaćinstva 37.500 dolara, stopa siromaštva je 26 odsto, dok je životni vek kraći od 76 godina.

Ove razlike su prisutne decenijama. Zemlje koje su se borile 1980. nastavljaju tu borbu i danas, dok one koje su prosperirale 1980, prosperiraju i danas.

Ovo se u velikoj meri suprotstavlja ranijim periodima američke istorije, kada su siromašnija mesta uspevala da dostignu uspešnija, dok je razlika u prihodima bila manja.

Takođe, neka mesta kojima je ranije dobro išlo, izgubila su te pozicije. Relativni prosperitet Pojasa rđe – industrijskog srednjezapadnog regiona – opao je kako su industrijski poslovi opali, iako je od tada došlo do blagog oporavka.

Dakle, šta uzrokuje ove razlike?

Obrazovna dostignuća jedan su od najznačajnijih indikatora za vitalnost u jednoj oblasti. Mesta sa lošim srednjim školama i koledžima ubrajaju se među ona koja se bore.

Na primer, u Detroitu samo 30 odsto stanovnika je visokoobrazovano, u poređenju sa 55 odsto u San Francisku.

Ruralne zajednice takođe niže su pozicionirane, sa izuzetkom oblasti koje se bave proizvodnjom nafte i gasa, kao što je Okrug Vilijams u Severnoj Dakoti.

Ostali pokazatelji:

• Gradovi na obali, poput Njujorka ili Sijetla su zabeležili napredak, dok se većina mesta srednjeg zapada i jugoistočne Amerike bori
• Državama sa zaposlenima koncentrisanim u jednoj grani industrije 1980. delimično loše ide danas
• Države sa mnogo zaposlenih u proizvodnim delatnostima 1980-ih – kao što je Klivlend – doživele su oštre padove

Među najnepovoljnijem predelima su oni u kojima žive crnci.

Duga istorija rasne segregacije, obrazovne nejednakosti i neproporcionalno visokih zatvorskih kazni imali su ulogu u jačanju ovih geografskih razlika, ukazuje istraživanje Hamiltovog projekta.

Organizovano nasilje nad crnačkim zajednicama na jugu zemlje i svuda drugo i sistematsko „obnavljanje“ crnačkih susedstava predstavljaju primere namernih akcija i politika koje su u tome učestvovale.

Mesta na jugoistoku SAD imaju najviše stope siromaštva u zemlji. Na primer, u Jeksonou, Misisipi, stopa siromaštva je 25 odsto.

Nedostatak pristupa visokim školama može imati ograničene mogućnosti za obrazovanje. Zauzvrat, ovo može smanjiti mogućnosti za zaposlenje i karijeru.

• Velike sile pokušavaju da zaobiđu američke sankcije Iranu
• Šta za svet i građane znači trgovinski rat SAD i Kine
• Sjedinjene države „spremne da ponovo započnu pregovore“ sa Severnom Korejom

Iako su neka mesta u SAD – uglavnom na severu i zapadu – uspela da ponude veće ekonomske mogućnosti crnoj deci, to je obično izuzetak nego pravilo.

Ove ekonomske i geografske razlike nisu ograničene na crne Amerikance. U naseljima gde je stopa siromaštva viša od 40 odsto, 29 odsto stanovnika su Hispanjolci, u poređenju sa 17 odsto koliko ih je u celoj državi.

Podrška milionima crnih, belih i drugih Amerikanaca koji žive u siromašnijim mestima predstavlja izazov za američke kreatore politike.

Stanovnici ovih područja suočavaju se sa nizom izazova – slaba tržišta rada, ograničena ulaganja i mali broj preduzetnika – koji su neraskidivo povezani.

Opcije za rešavanje ovih izazova mogu uključiti poboljšanje pristupa visokom obrazovanju, subvencije za posao i finansijsku podršku državama.

Osim ako se ovi problemi ne reše, ova područja mogu i dalje zaostajati iza prosperitetnijih zajednica.

Rezultati bi mogli ograničiti mogućnosti za stanovnike i učiniti SAD sve podeljenijim društvom.

O ovom tekstu

Ovaj analitički tekst BBC je naručio od stručnjaka koji rade za spoljnu organizaciju.

Profesor Džej Šembau je direktor Hamilton projekta i viši član ekonomskih studija Instituta Brukings. Rajan Nan je direktor poslovanja Hamilton projekta i član Ekonomskih studija Instituta Brukings. Kriston Mekintoš je generalni direktor projekta Hamilton.

Ovaj tekst zasnovan je na njihovom članku „Geografija prosperiteta“.

Brukings je neprofitna organizacija javne politike koja sprovodi istraživanja koja vode ka novim idejama za rešavanje problema sa kojima se suočava društvo.

Uredio Dankan Voker