Svet nakon ekološke katastrofe u novoj video igri srpskih autora

Šačica bogataša sklonila se u Tesla grad na Marsu nakon ekološke katastrofe na Zemlji. Nostalgični su za životom koji su napustili i čeznu da se vrate.

Opustošeni predeli na Zemlji su pretvoreni u terene za golf za avanturiste koji se kreću kroz ruševine bivšeg sveta.

Ovo je radnja nove video igre „Golf klub Nedođija“ (Golf Club: Wasteland) čiji je autor vizuelni umetnik Igor Simić.

Prstom vučem poteze na ekranu tableta prateći njegove instrukcije dok sedimo u kafeu nedaleko od beogradskog parka Tašmajdan.

Moj lik, astronaut, prolazi kroz nivo na kome se kopaju bitkoini. Nailazim na Ajfelovu kulu razrušenu u katastrofi, reklama „lotus pokus“, poput „hokus pokus“, aluzija je na savremenu pomamu za jogom.

Drugi nivo je naslovljen „kovfefe“, po reči koju je „izmislio“ američki predsednik Donald Tramp kada je na svom Tviter nalogu pogrešno otkucao „medijsko pokrivanje“.

U Igorovoj igri je „kovfefe“ postavljen iznad komunističkog spomenika, kao podsećanje na kraj ideologije.

Teslin grad na Marsu

Nailazim na spomenik Ilonu Masku, jednoj od zvezda Silicijumske doline.

Mask je osnivač „Spejs iks-a“, preduzeća za letove u svemir i kompanije „Tesla“ koja proizvodi električne automobile. Želja mu je da napravi koloniju na Marsu kako bi sprečio uništenje ljudske vrste.

„To je čovek sa emotivnim razvojem dvanaestogodišnjaka koji je trenutno najuticajnija ličnost na svetu. Tvrdi da će da spase čovečanstvo u slučaju Trećeg svetskog rata“, kaže Simić.

Inspiraciju za radove Igor nalazi u savremenoj kulturi, u političkoj satiri kakvu nalazimo u animiranim satiričnim serijalima „Saut park“ i „Rik i Morti“.

Za ovu video igru nadahnule su ga priče o divljem dečaku, kao u „Knjizi o džungli“ i filmu „Ničije dete“ Vuka Ršumovića.

Kada stignemo do kraja igre, upoznajemo mutiranog albino dečaka, jedinog preživelog posle katastrofu koja je zadesila Zemlju.

Japanski tehno i srpsko domaćinstvo

Simić je netipična pojava među srpskim vizuelnim umetnicima. Studirao je film i filozofiju u Njujorku, na Kolumbija univerzitetu, a onda odlučio da se vrati u Beograd.

Sa drugarima iz Matematičke gimnazije je pre dve godine osnovao „Demagog studio“, u kome ukrštaju film, video radove, video igre i muziku.

Najveći proboj je doživeo u savremenoj umetnosti video-radovima „Melanholični dron“ i „Mislilac u supermarketu“.

Prvi je ušao u stalnu kolekciju Muzeja savremene umetnosti u Barseloni, dok je „Mislilac“ dobio prvu nagradu na sajmu umetnosti u Kelnu.

„Počnem od ideje o umetničkom radu a onda stignem do scenarija za igrani film i video igru ili do teksta za muziku“, objašnjava umetnik koji uskoro puni trideset godina.

„Golf klub Nedođija“ je treća video igra njegovog studija, čiji članovi „dolaze iz njujorške filmske škole, istočnoevropske arhitektonske tradicije, japanskih tehno klubova i sa srpskog sela“, kako se predstavljaju.

Nikola Stepković je ilustrator, Nemanja Jovanov je direktor fotografije, a za muziku je zadužen Šejn Beri, autor elektronske muzike iz Južne Afrike koji je dugo živeo u Japanu, a sada je između Beograda i Pariza.

Prva igra na kojoj su radili, „Stručnjak za krizu“ (Crisis expert ) zamišljena je u periodu od 2008. do 2011. godine, kada je u svetu izbila velika ekonomska kriza.

Potrošačka korpa se pomera po grafikonu, a cilj je da se zgrne profit tako što se izbegavaju javna ulaganja u obrazovanje, zdravstvo, životnu sredinu.

U „Dečijoj igri“ (Children’s play), upravljate fabrikom u kojoj deca proizvode igračke, a vaš zadatak je da probudite dete koje zaspi na proizvodnoj traci.

Na ovom projektu je pritekla u pomoć ilustratorka za decu Manja Lekić.

„Igra je izazvala šok kada smo je prikazali na Bijenalu u Frankfurtu“, kaže Igor.

Najnovija igra, „Nedođija“ nagrađena je na „Gejmap“, regionalnom skupu startapova za video igre koji je 31. marta održan u beogradskom Domu omladine. Njegov studio namerava da je objavi u maju.

Šta će u ovoj priči scenarista „Taksiste“

Ovakva vrsta igara je nedavno dobila naziv „umetničke igre“. Jedna od najpopularnijih u svetu je „Dolina spomenika“ (Monument Valley), inspirisana japanskom crtežima i grafikom holandskog umetnika Morisa Kornelijusa Ešera, koja se pojavila u američkoj seriji „Kuća od karata“.

Tu je i minimalistička igra „Skriveni ljudi“ (Hidden folks) u kojoj se traga za skrivenim likovima, predmetima i životinjama, kao u britanskom književnom ciklusu za decu „Gde je Gile“ (Where’s Wally?).

Najzvučnija u ovoj kategoriji je video igra „Putovanje“ (Journey). U njoj neznanci sa interneta koji se uključe u igru pomažu da preživite u nepreglednoj pustinji na putu ka udaljenim planinama.

„Razlog što sam se okrenuo video igrama je Pol Šreder“, kaže Igor.

Scenarista „Taksiste“, „Razjarenog bika“ i reditelj „Američkog žigoloa“ je na predavanju kome je prisustvovao objasnio da će se budući veliki proboj dogoditi kada virtuelna interakcija postane umetnost.

„Tada sam odlučio da ne odem na master iz filma, iako sam bio primljen“, seća se trenutka kada je rešio da se posveti drugačijoj vrsti pričanja priča.

U poslednjih pet godina, industrija video igara je postala unosnija od filmske. Neke igre su zaradile više od najgledanijih holivudskih filmova.

„To je tržište na koje svi pokušavaju da uđu i na kome je atmosfera življa nego u filmskim krugovima“, kaže Igor.

Mešavina apokalipse i ljubavi

Uz video igru ide album „Radio nostalgija na Marsu“ koji će biti objavljen odvojeno.

„Danas za igre komponuju veliki kompozitori koji dobijaju Oskare“, objašnjava Simić.

Saradnice na albumu su, pored Berija, Ana Ćurčin i Sara Renar, srpska i hrvatska kantautorka.

U Tesla gradu na Marsu se pušta retro muzika iz 2030-ih.

„Sve pesme su mešavina apokalipse i ljubavi“, kaže Igor.

Saundtrek je zamišljen kao radijski program u kome se reklamiraju pilule protiv propadanja kostiju usled gravitacije i upozorava na radijaciju u kosmosu.

Slušaoci koji se javljaju dele sećanja sa Zemlje – Kubanka peva, Nemica se priseća klupskog života u Berlinu.

Jedna od dve pesme koje izvodi Ana Ćurčin govori o američkom i ruskom astronautu koji se svađaju u međunarodnoj svemirskoj stanici.

U susret kraju sveta

Igor svoje radove ne vidi kao „društveno angažovane“.

„To bi ukazivalo na neku vrstu moralisanja, što je loše u umetnosti. Za video igre koje bi trebalo da budu zabavne to naročito važi“, kaže.

U „Nedođiji“ je angažovanost u dubljim slojevima.

„Prva testiranja su pokazala da su u stanju da je igraju deca od tri, četiri godine, koja ne znaju ni ko je Mask ni ko je Tramp“, objašnjava.

Računa, ipak, na stariju publiku, između 20 i 45 godina, na one koji „su dovoljno raspoloženi da se igraju, a imaju dovoljno godina da su se razočarali u svet“.

Da li to važi i za njega?

„Donekle, jer imam ironijski otklon prema stvarnosti. Ali volim kad nešto napravim, u tome je nalazim smisao, iako stalno sumnjam u značaj stvaranja dok idemo u susret kraju sveta“, kaže Simić.