„Naučite nas ljubavi“, velikim crvenim slovima piše iznad mase ljudi koja u tišini hoda centralnim beogradskim ulicama.

Nekoliko transparenata je tu, demonstranti su tu, šetnja centralnim beogradskim ulicama je tu, ali se na svakom njihovom koraku vidi da ovaj protest nije kao prethodni.

Muzike nema, pištaljki takođe, kao ni bubnjeva – šeta se u tišini.

Prvog dana prve nedelje posle dve masovne pucnjave u Srbiji, kada je ukupno ubijeno 17 ljudi, deo opozicije pozvao je na protest protiv nasilja.

I veliki broj ljudi se odazvao, a skupova je bilo i u Novom Sadu i Nišu.

Jedan demonstrant u Beogradu, 28-godišnji Aleksandar Dimitrijević, kaže da je na protest „došao iz mnogo razloga“.

„Ovo što nam se desilo je velika katastrofa… Teško me je to pogodilo, toliko da već danima samo o tome razmišljam“, navodi Dimitrijević za BBC na srpskom.

• „Mediji nisu okidač, nego vodič“: Šta je efekat kopiranja zločina
• Tragedija u Beogradu iz ugla Amerikanca: „Ideš i nadaš se da sutra neće biti pucnjave“
• ‘Mama, šta je to tragedija’

Trinaestogodišnji K. K. prvo je u sredu u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ ubio osmoro učenika i čuvara škole, da bi dan kasnije do masovne pucnjave došlo i u okolini Mladenovcu.

Tada je ubijeno osmoro, a ranjeno 14 ljudi.

„Tu sam i da se izrazi taj bunt koji nedostaje već duže vreme, kako bi potencijalno došlo do bilo kakvih promena“, kaže Dimitrijević.

Da li su one zaista moguće?

„Uh, nadam se“, odgovara Dimitrijević kratko. „Nije se to do sada pokazalo, ali nadam se.“

Skup je počeo u 18 časova ispred Narodne skupštine, gde su već oko 17.30 počeli da se dolaze građani i zvaničnici dela opozicije, koji su i pozvali na protest.

To su Demokratska stranka (DS), Stranka slobode i pravde (SSP), Narodna stranka, Pokret Ne da(vi)mo Beograd, kao i Sindikat Sloga.

Odmah na početku – tišina, minut ćutanja za stradale.

„Prethodnih dana svi smo se pitali šta nam se to dogodilo i zašto – zašto nevinoj deci koja su tek zakoračila u život, sanjala snove, zaljubljivala i nadala dobrom“, navela je potom Marina Vidojević, nastavnica srpskog jezika, koja se jedina obratila okupljenima.

„Prethodnih dana svi smo osećali bes nemoć i tugu“, dodala je Vidojević.

Izneti su i zahtevi protesta, ispraćeni aplauzima.

Demonstranti traže smenu Saveta Regularnog tela za elektronske medije, ministra policije Bratislava Gašića, kao i šefa Bezbednosno-informativne agencije Aleksandra Vulina.

Među zahtevima protesta su i gašenje štampanih medija koji „objavljuju lažne vesti, podmetačine, kontinuirano krše novinarski kodeks“, kao i oduzimanje nacionalnih frekvencija televizijama Pink i Hepi.

Na kraju, traži se i hitna sednica Narodne skupštine o dešavanjima iz prošle nedelje.

Opozicioni lideri i građani potom su stali iza velikog crnog transparenta sa natpisom „Srbija protiv nasilja“ i krenulo se u šetnju do Vlade Srbije.

U koloni i stariji i mlađi, dosta roditelja sa decom, kao i pasa, dok se jedna velika trobojka vijori iznad glava.

Šeta se u tišini, tek poneko ćaska o raznim životnim temama.

Ali najviše se priča o dečacima i devojčicama iz Ribnikara.

„Ovde sam zato što kad se kaže ‘nešto nije u redu’ – to je eufemizam“, kaže za BBC na srpskom Angelina Anić, prosvetna radnica u penziji i jedna od ljudi iz kolone.

Reči teško cedi, a oči kao da su joj pune suza.

„Sve nije u redu, prosto je neizdrživo… Boli me, očajna sam“, navodi Anić.

„Odavno je postalo neizdrživo, odavno“, dodala je i zaćutala.

Ispred Vlade Srbije ponovljeni su zahtevi protesta i najavljen novi skup u petak ukoliko oni ne budu ispunjeni.

„Ostavke, ostavke, ostavke“, skandirali su demonstranti u jednom od retkih verbalnih izraza nezadovoljstva na protestu.

Miloš Marković, jedan od demonstranta, smatra da bi ovakvi skupovi mogli da urode plodom i da su „zahtevi veoma realni“.

„To su sve razlozi zašto se ovo dogodilo“, navodi 65-godišnji Marković.

Na pitanje kako vidi sve što se dogodilo prošle nedelje, odgovara:

„To je sve posledica promocije bezakonja, podele društva, pogrešnih uzora i kulturološke degeneracije društva koja očigledno traje već neko vreme.“

Građani su se na kraju mirno razišli.

„Vidimo se u petak, molim vas dođite“, govorio je na ulazu u Vladu Srbije jedan od opozicionih lidera svima koji su prošli pored njega.

Novi Sad: „Sve mora da stane“

Lazar Čovs, BBC novinar

Istopljeni vosak, garež i cveće već sasušeno od srede i četvrtka.

To je sačekalo Novosađane, dok su oni čekali druge da se skupe na Trgu slobode.

Zagrljaji, sveće i veliki crni transparent, a na njemu masnim belim slovima: „Sve mora da stane“.

Raštrkani ljudi se skupljaju, zbližavaju, staju mirno i tiho.

„Puno tuge i bola, nepravde i očaja je u našim grudima. Mi iz njih danas moramo da pustimo krik, sve mora da stane“, rekao je okupljenima Milenko Vujić iz Mosta solidarnosti i pozvao okupljene u komemorativnu šetnju.

„Na mostu ćemo pustiti cveće i poslati ga Dunavom do Beograda, a sa svakim cvetom i poruku da su žrtve i porodice u našim mislima.“

U mimohodu uglavnom svečano, nikad tiše.

Bez oznaka stranaka i pokreta, bedževa ili zastava.

Samo jedna mlada devojka drži visoko podignut papir, kao iz školskog bloka i na njemu drvenim bojicama piše „Razorene institucije su nasilje“.

Oko nje trčkaraju deca.

Odraslima na licu prvo osmeh kada vide decu sa cvećem, a onda sklanjaju pogled i brišu suze da ih deca ne vide.

Počinju tiho da razgovaraju, volonteri i dalje dele cveće.

Besplatno je, kažu, donirala im jedna lokalna cvećara.

Priča se o krivici, o ostavkama, o nastavnicima i ovlašćenjima.

Niko ne zna da li treba okončati školsku godinu i zaključiti ocene, ali mnogi to pominju.

Saobraćaj je blokiran, vozači se ljute, pokušavaju da se izvuku iz blokade.

„Jao, još jedan protest“, gunđa majka na pešačkom prelazu sa detetom u rukama.

Dok im ljudi iz povorke nisu objasnili povod. Tada spuštaju pogled i ostaju bez reči.

Ima i nekoliko starijih Ruskinja. Nekako sriču ono „sve mora da stane“.

Koraci lome tišinu, povorka stiže na most Dugu, gde čeka mali kombi sa agregatom.

„U mimohodu slepljeni dušama jedni za druge…“ počinje govor Tanja Roganović, profesorica srpskog iz jedne novosadske gimnazije

Obraća se, sama navodi, prvo kao majka, pa kao profesorica, pa kao čovek.

„Sistem je zakazao, od nas traži birokratiju, oduzeo nam je pravo da posavetujemo, ukažemo, izgrdimo i zagrlimo.“

Najbučnije je bilo kada je zamerila što su dani žalosti morali da sačekaju da se završi utakmica.

Tu se čuo i bes kroz suze.

I glasno, ali drhtavo „ostavke!“

Okupljeni čitaju istovetne zahteve kao u Beogradu i spuštaju cveće u Dunav.

Da ide za Beograd.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]