„April je najokrutniji mesec“ stih je iz čuvene pesme britansko-američkog pesnika Tomasa Eliota koji bi se u srpskoj interpretaciji mogao primeniti na mesec koji mu prethodi.
Čak tri puta u poslednjih dvadesetak godina, upravo u martu su u Srbiji uvedena tri posebna stanja – jedno ratno i dva vanredna.
Godine 1999. Srbija je bila deo Savezne Republike Jugoslavije (SRJ) u kojoj je zbog NATO bombardovanja uvedeno ratno stanje.
„Sve te mere treba ceniti u kontekstu vremena i opasnosti koja je pretila.
Kada se pogleda iz perspektive posle dvadeset godina, može to izgledati lako i jednostavno – a nije bilo nimalo“, kaže za BBC na srpskom Nikola Šainović. tadašnji potpredsednik Savezne vlade SRJ.
Četiri godine kasnije, na dan ubistva premijera Zorana Đinđića, u Srbiji je proglašeno vanredno stanje.
„Mi smo mnogo razmišljali o tome, zvali smo pravne stručnjake da nam objasne kakve su nam mogućnosti.
Suspendovanje niza građanskih prava je teška odluka – mi smo bili u situaciji da nismo znali razmere onoga što se desilo“, priseća se tadašnji potpredsednik Vlade Srbije Žarko Korać.
- U Srbiji uvedeno vanredno stanje zbog korona virusa
- Dve decenije od NATO bombardovanja Jugoslavije
- Šta bi bilo da nije bilo 12. marta
Konačno, 2020. godine, zajedničkim potpisom predsednika, premijerke i predsednice Skupštine Srbije uvedeno je vanredno stanje zbog širenja korona virusa.
Vanredno stanje može potrajati do 90 dana, i može biti produženo za još toliko odlukom Skupštine Srbije.
Vanredno stanje, 12. mart 2003. godine
Ubistvo predsednika Vlade Zorana Đinđića Srbiju je zateklo bez još jednog važnog nosioca državne funkcije – serija neuspelih izbora predsednika Srbije značila je da je od tri najviše funkcije u državi, samo predsednica Skupštine Nataša Mićić u punom kapacitetu vlasti.
Pred novinarima se pojavila u Vladi Srbije i pročitala trominutni govor.
„Donela sam odluku da prihvatim predlog Vlade Republike Srbije za proglašenje vanrednog stanja sa ciljem da se očuva bezbednost ljudi, imovine i sprovede odlučan obračun državnih organa sa organizovanim kriminalom.
U tom cilju država će upotrebiti sva sredstva pravne države u uslovima vanrednog stanja dok se počinioci i nalogodavci ovog, ali i svih drugih zločina počinjenih u poslednje vreme ne privedu pravdi“, rekla je tada vršiteljka predsedničke dužnosti Nataša Mićić.
Tadašnji potpredsednik Vlade Žarko Korać kaže da je ovakvom predlogu prethodila pravna analiza, ali i da se vlast rukovodila činjenicom da nije znala koliki je obim opasnosti koji preti državi.
„Može se otići jako daleko u suspendovanju prava, ali država o tome mora da razmišlja jer to ima ozbiljne konsekvence na život ljudi“, kaže Korać.
Već u prvom danu, Vlada je saopštila da se traga za više od dve stotine ljudi optuženih za organizovani kriminal, a policijska akcija „Sablja“ sprovođena je u narednim sedmicama.
Do 22. aprila 2003. godine i okončanja policijske akcije privedeno je 11.665 osoba koje su se sumnjičile za povezanost sa organizovanim kriminalom.
„Ova 42 dana zauvek su promenila Srbiju.
Na bolje“, zaključila je u govoru prilikom ukidanja vanrednog stanja Nataša Mićić.
U odnosu na te dane, Žarko Korać, po profesiji psiholog, kaže da se današnja situacija značajno razlikuje.
Sa psihološkog stanovišta, ukazuje da ključna mera aktuelnog vanrednog stanja – samoizolacija, ne mora biti u psihološkom interesu ljudi, iako je zdravstveno korisna.
„Samoizolacija je protivna potrebama ljudi u kriznim situacijama – u trenucima opasnosti, ljudi se često zbijaju, okreću jedni drugima.
Društvene mreže i telefoni mogu umanjiti posledice, ali veliki broj ljudi će osećati veliku teskobu i imaće velike posledice po mentalno zdravlje, posebno ako vanredno stanje potraje mesecima“, upozorava Korać.
On dodaje da je posebno osetljivo pitanje starih koji se mogu osetiti diskriminisano, „posebno jer im se čak i preti umesto da se savetuje da ne izlaze iz kuća“, navodi on.
Ratno stanje, 24. mart 1999. godine
Suočena sa jasnim naznakama da će snage NATO početi bombardovanje SRJ zbog situacije na Kosovu, Savezna vlada donela je 23. marta odluku o proglašenju neposredne ratne opasnosti.
Dan kasnije, zapadni vojni savez otpočeo je vazdušne napade na Jugoslaviju, a vlada istog trenutka donosi odluku o proglašenju ratnog stanja.
„Sve je bilo u funkciji odbrane – od logistike, transporta, snabdevanja do proizvodnje, dok je od civilnog sektora zahtevana puna snabdevenost.
Bile su i obavezne konsultacije na dnevnom nivou državnog tela sa svim glavnim urednicima medija“, kaže tadašnji savezni vicepremijer Nikola Šainović.
Ovaj visoki funkcioner Socijalističke partije Srbije (SPS) osuđen je pred Haškim tribunalom za ratne zločine na Kosovu najpre na 22 godine, da bi mu kazna posle žalbe bila smanjena na 18 godina zatvora, iz koga je izašao posle dve trećine odslužene kazne 2015. godine.
Šainović kaže da su okolnosti diktirale ozbiljnost mera.
„U toku rata, očekivane su suspenzije određenih sloboda – kretanja, putovanja vojnih obveznika, slobode štampe u delu vojnih tajni i elemenata odbrane.
Nije bilo značajnijih kršenja proglašenog ratnog stanja, sve vitalne funkcije sistema su očuvane, uprkos teškim uslovima.“
Analizirajući aktuelne odluke o uvođenju vanrednog stanja, Šainović, čiji SPS je deo vladajuće koalicije u Srbiji, kaže da su one i sada vođene pretpostavkama o najtežem scenariju.
„Mi treba da učinimo sve da se ne desi mogući obim pretnji, koji je znatno veći nego danas.
Zato je važno odmah doneti vanredne mere u vidu vanrednog stanja jer kad bude kasno, i mnogo strože mere budu prekasno donete“, zaključuje Šainović.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
