Postoji jedna završna obaveza koju mnoga deca imaju prema njihovim roditeljima: dužnost da ih sahrane mirno i bezbedno.
Gotovo svi koji se nađu pred tim emotivnim izazovom ovaj zadatak izvrše daleko od pogleda javnosti.
Ali, oduvek je bilo jasno da će za princezu Anu to proteći drugačije, usled ovog izvanrednog istorijskog trenutka.
Tokom prethodnih dana, isplivala je informacija da je pokojna kraljica želela da njena jedina ćerka, princeza Ana, ima glavnu ulogu u pratnji kovčega sa njenim telom – sličnu ulozi koju je ona odigrala kada je njen otac, kralj Džordž Šesti, krenuo na poslednje putovanje iz Sendringama 1952.
Njena želja pokazuje kakvu reputaciju princeza Ana ima zbog napornog rada i odgovornosti prema dužnosti, kao i stvarnog tereta sa kojim se suočio kralj Čarls Treći u prvim danima vladavine.
U roku od 24 časa od Elizabetine smrti, život novog kralja postao je kovitlac, zahtevajući od njega da žonglira ličnu ožalošćenost sa državnim dužnostima.
Njegova 21 mesec mlađa sestra nalazila se u Balmoralu, spremajući se da isprati kraljičin kovčeg iz privatnog porodičnog prostora u domen javnog.
Prvi stadijum bio je pridružiti se kovčegu na njegovom šestosatnom putovanju do palate Holiradhaus.
To putovanje sigurno je zahtevalo izvestan stepen stoicizma.
U vreme kad je izvela duboki naklon dok su kovčeg unosili u palatu u Edinburgu, počele su da se vide emocije.
Dva dana kasnije, nastavila je sa dužnostima.
Ovaj put hodala je iza nosača kovčega do katedrale Svetog Džajlsa.
Kasnije, dok je kovčeg bio izložen, princeza je postala prvi ženski član kraljevske porodice koji je učestvovao u tradicionalnom bdenju.
Simbolika i poruka Ane, koja stoji svečano u počasnoj ceremonijalnoj uniformi Kraljevske mornarice, bili su jasni.
Ovo je princeza odgojena u savremenom dobu: ona je ravnopravna sa braćom.
U utorak uveče ona je pratila kovčeg na njegovom oproštajnom putovanju iz Škotske, sve do Bakingemske palate, gde je trebalo da započne puni protokol i formalnosti državne sahrane.
Niko ne treba da bude iznenađen ovom istaknutom ulogom princeze Ane.
Ona nije neko ko će ustuknuti pred dužnošću i službom.
Godinama su se ona i Čarls nalazili pod budnim okom kontrolora za godišnju titulu Najmarljivijeg člana kraljevske porodice.
Ona je 2021. preuzela na sebe 387 zvaničnih zadataka – dva više od tadašnjeg princa od Velsa – što je brojka koja je samo rasla za oboje u poznijim godinama vladavine njihove majke.
Obavila je skoro 500 poseta u inostranstvo – 49 samo u Nemačku – i pokroviteljka je 300 dobrotvornih organizacija.
Njena veza sa organizacijom „Spasite decu“ datira još iz 1970.
Radila je čak i tokom pandemije, posećujući i ukazujući na mobilne centre za testiranje.
Kako je njeno prisustvo u javnosti bilo sve primetnije tokom decenija, postalo je jasno da je nasledila očevu reputaciju da se izražava direktno i povremeno suviše otvoreno.
Tvrdoglavo odbijanje da odigra ulogu pitome princeze iz bajke dobro joj je poslužilo tokom neuspelog pokušaja otmice 1974.
Ona se pred televizijskim voditeljem Majklom Parkinsonom prisetila kako je odbila da pođe sa otmičarem usred obračuna vatrenim oružjem u kom su ranjeni njen telohranitelj i još dvoje ljudi.
„Posvađali smo se oko toga kuda treba da idemo – ili da ne idemo“, prisetila se ona.
„Bila sam izričito ljubazna, jer sam pomislila da bi bilo glupo biti nepristojan u toj situaciji.“
U zvaničnom vladinom izveštaju dostupnom u Nacionalnom arhivu stoji da su njene tačne reči upućene napadaču bile:
„Ma nema nikakve šanse.“
Njena formalna titula „kraljevske princeze“ uobičajena je počast koja datira još iz 17. veka.
Bez obzira na tradiciju, njeno dodeljivanje 1987. odavno se smatra simbolom koliko je njen rad bio cenjen u okviru onoga što su njeni roditelji i deda kralj Džordž Šesti – zvali „Firmom“.
Taj predani rad oduvek je bio u delikatnoj ravnoteži sa samostalnošću njenog duha – što je bilo često teško postići kao aktivna članica kraljevske porodice.
Godine 1971, ova tada dvadesetjednogodišnjakinja osvojila je zlatnu medalju na Evropskom prvenstvu u konjičkim trkama – i bila je proglašena sportskom ličnošću godine na BBC-ju.
Pet godina kasnije, ušla je u tim Velike Britanije za Olimpijske igre u Montrealu.
„Svakako sam to videla kao način da dokažete da posedujete nešto što ne zavisi od vaše porodice“, rekla je kasnije.
„Samo je od vas zavisilo da li ćete uspeti ili omanuti.“
Ona je očigledno imala taj pristup prema životu na pameti kad je položila za vozačku dozvolu za teretna vozila, što joj je omogućilo da vozi kamione sa konjima bez pomoći kraljevske pratnje.
Kako je aktivnost u konjičkim takmičarskim sportovima sa godinama opadala, to mesto su počeli da zauzimaju drugi poslovi koji su joj pružali lično zadovoljstvo – uključujući vođenje farme u Glosterširu.
Kada je za 70. rođendan gostovala kao urednica u časopisu Kantri lajf, kritikovala je sve ono što je pošlo po zlu u nekim ruralnim krajevima – pozivajući da se uradi više kako bi se obezbedio smeštaj za meštane koji su „potisnuti sa tržišta visokim cenama“.
„Svi oni bi mogli da učine nešto što će činiti razliku“, napisala je ona.
Kad bi Čarls, princ od Velsa, govorio ono što misli, njegove intervencije bi redovno pozivale na ustavnu pozornost.
Za one koje prate Anu to je više bio znak žene usredsređene na praktična rešenja koja je provela čitav život u rešavanju konkretnih problema – čak u tolikoj meri da je odgojila vlastitu decu bez kraljevskih titula, u nadi da će moći da imaju relativno normalan život.
Taj stav „hoću i mogu“ videće se i u danima koji predstoje – stav prvi put primećen u septembru 1969.
U ono vreme, kao još osamnaestogodišnjakinja, preuzela je na sebe prvu zvaničnu dužnost u ime kraljice Elizabete, kad je otvorila centar za obuku vožnje dvospratnih autobusa blizu Šruzberija.
Birmingem post je pisao o tome kako je ona jedna „izuzetno moderna gospođica“, dok je sedela za volanom autobusa Albion Viking i smejala se da je lakše upravljati njim nego balmoralskim lend roverom.
Bila je to prva od hiljada dužnosti koje je obavila u ime kraljice Elizabete.
Pred njom su sada poslednje dužnosti za njenu pokojnu majku.
Sama princeza kaže da joj je bila „čast i privilegija“ pridružiti se majci na njenim poslednjim putovanjima.
Nema sumnje da će otpočeti jedno novo poglavlje u njenom javnom životu, sada kada bude savetovala i podržavala kralja – i nastavila da suče rukave kako bi obavila ono što se obaviti mora.
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
