Prizor mlade, slobodne Milene Dravić, u Misteriji organizma, gde ona pesnicom probija kroz ram nepostojeće slike, nagoveštavajući sobom viziju individualnosti izvan svih okvira, sazeta je metafora stvaralaštva i duha Velikog Maka, kako ga sa pravom zovu.

Bio je on svet po sebi ali i za sebe, u našem gradu prisutan i neuhvatljjiv. Poznato je sada već, da njegovo stvaralaštvo i ime, stoje ravnopravno uz Antonionija, Godara, Velsa… kako ističu poznavaoci filmske umetnosti. Nesporno je da je on najznačajniji filmski reditelj sa ovih prostora, čuven u svetu, knjige su o njemu napisane.

To što je Isidora Sekulić pisala da je originalnost, u stvari, talenat, u potpunosti se odnosi na Makavejeva. On je slobodno spajao nespojivo u svom filmskom izrazu, dokumentarne prikaze sa umetničkim, na primer u Slučaju poštanske službenice, tekstove iz knjiga sa neposrednim govorom, celinu filma ostvarujući tragom ideje izražene likovima, vizualizacijom atmosfere i ritmom spontanih improvizacija, ne gotovim žanrovskim okvirom. Reklo bi se da je Makavejev stvarao svoj sopstveni filmski žanr.Nesputano i bez zazora.

Ostavljajući taj duh filma u nasleđe, Dušan Makavejev nije otišao. Sa nama je u našem i njegovom Beogradu.

Autorka je pisac knjige Beograd kao autobiografija

Povezani tekstovi