Foto: Bojan CvejićProteklih dana u medijima vodi se polemika o jako lošem stanju u kom se nalazi paviljon „Cvijeta Zuzorić“ i o sumanutoj ideji da se ULUS-u uskrati pravo na raspolaganje ovim prostorom.
Po napisima u medijima na koje sam imala prilike da naiđem, a koji se zalažu za dobrobit paviljona, čini mi se da su izostali ključni argumenti. Uporno se ističe kako je paviljon važan, kako je to vredan spomenik kulture itd. Međutim, ono što je suštinski važno i na šta javnost uporno treba podsećati su razlozi zbog kojih „Cvijeta Zuzorić“ jeste spomenik kulture.
Bez namere da preterano detaljno obrazlažem istorijat „Cvijete“ probaću da skrenem pažnju na neke bitne pojedinosti iz bogate istorije koju baštini paviljon, a sve to iz osećanja lične odgovornosti i srama što sam savremenik situacije u kojoj paviljon „Cvijeta Zuzorić“ stotinu godina od osnivanja biva potpuno prepušten neobjašnjivo malicioznoj nebrizi i opskurnim idejama oduzimanja paviljona umetnicima zbog kojih je i izgrađen.
Prva važna činjenica jeste ta da do izgradnje paviljona u Beogradu nije postojao namenski izgrađen izložbeni prostor. Dakle, Beograd s početka 20. veka nije imao prostor u kome bi se na adekvatan način organizovala umetnička izložba.
Umetnici izlažu po hodnicima škola, zakupljenim salama, stanovima… Apel da država reši ovo pitanje u tom momentu dolazio je sa više strana između ostalog i od Udruženja likovnih umetnika (Beograda) ali i u vidu zahteva upućenog sa Prvog kongresa likovnih umetnika Jugoslavije kao jedan od prvih prioriteta.
Država ni tada nije imala sredstava da ovo pitanje reši! Međutim, ono što je karakteristično za ovaj period jeste činjenica da u činovničkom aparatu međuratne Jugoslavije postoji veliki broj intelektualaca koji imaju sluha za važna kulturna pitanja (i kada ih država nema).
To je bio slučaj i sa „Cvijetom“ jer, kada se pokazalo da i nekoliko godina po okončanju rata Beograd nije dobio svoj izložbeni prostor, Branislav Nušić, tada načelnik Umetničkog odeljenja Ministarstva prosvete, predlaže osnivanje Udruženja prijatelja umetnosti „Cvijeta Zuzorić“ čiji je zadatak bio da „širi interes za umetnost i stvara uslove za njen napredak i razvitak u našem narodu“.
Druga važna činjenica je da su članovi Glavnog odbora Udruženja sav posao oko vođenja i organizovanja aktivnosti kao i prikupljanja sredstava za izgradnju paviljona radili u potpunosti volonterski, dakle, bez naknade. Od osnivanja Udruženja 2. 2. 1922. godine do izgradnje paviljona bilo je potrebno šest godina prikupljanja sredstava.
Mesto na Kalemegdanu na kome je izgrađen paviljon prethodno je bilo obećano za izgradnju zgrade Narodnog muzeja.
Činjenica da je ovo mesto naposletku, uz veliko protivljenje tadašnjeg direktora Narodnog muzeja Vladimira Petkovića, dobilo Udruženje prijatelja umetnosti „Cvijeta Zuzorić“ govori u prilog tadašnjoj svesti o tome da prioritet ipak treba dati „živim“ umetnicima i daljem razvoju domaće umetnosti.
Paviljon je do početka Drugog svetskog rata predstavljao osnovnu platformu umetničkog rada i bio jedino mesto na kome su umetnici mogli da izlažu svoje radove sa garancijom da će izložba imati publiku i verovatno jedino mesto na kome je postojala šansa da neke svoje radove i prodaju. Dakle, paviljon „Cvijeta Zuzorić“ bio je conditio sine qua non likovnog stvaralaštva međuratne Jugoslavije.
To su samo neki detalji iz istorije ovog „spomenika kulture“ koji su izabrani moram reći prvenstveno po kriterijumu sugestivnosti koji bi povlačeći paralelu sa vremenom u kome sada živimo bitno istakli značaj „Cvijete“.
Jer pored izvanredne kulturno-istorijske vrednosti ovog objekta ja bih za ovu priliku izabrala taj da je „Cvijeta Zuzorić“ između ostalog spomenik svesti, želji i požrtvovanju Beograđana da sebi i svojim potomcima izgrade kulturnu prestonicu koja pomaže svoje umetnike i pazi na svoju umetnost. Kada je paviljon konačno otvoren za posetioce, Milan Kašanin je zapisao: „Našim potomcima će ličiti na priču kad budu čitali koliko muke i vremena je trebalo da se sagradi jedan ovakav relativno mali i neophodni građevinski objekat.“ Da li nam liči na priču? Ili iz perspektive vremena u kome danas živimo više liči na bajku?
Autorka je istoričarka umetnosti
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
